Razgovor Olivere Radić sa igumanom manastira Crna Reka arhimandritom Andrejem Sajcem
– Oče, kažite nam za početak kada je i kako je izgledao Vaš susret sa Bogom i sa verom Pravoslavnom?
Ponekad me ljudi pitaju da li sam ikada video neko čudo Božije, i koje. Često se iznenade odgovorom ili misle da se šalim kada odgovorim da je najveće čudo Božije koje sam video, ili bolje reći doživeo, činjenica da sam sada monah u manastiru. A nije šala, jer najveća čuda su ona koja se dešavaju u srcima ljudskim.
Odrastao sam u tada, napominjem tada, ateističkoj porodici i u ateističkom okruženju. Danas je to teško poverovati, ali kada sam počeo da se interesujem za Boga i veru niko iz mog šireg kruga prijatelja, a to je oko dve stotine ljudi, nije imao baš nikakve veze sa Crkvom, osim jedne ličnosti koju sam poznavao sa studija, a to je sadašnji vladika Ilarion Novobrdski. Bog je u ono vreme bio skrajnut kao tema, nije se o Njemu govorilo ni u školskoj literaturi niti je o Njemu bilo ikakvog pomena u javnom diskursu. Kada sam upisao svoj prvi fakultet, Fakultet Dramskih umetnosti u Beogradu, odsek dramaturgija, bio sam dakle ateista. Ali na drugoj godini fakulteta nam je filmski scenario predavao izuzetan profesor, čovek retke erudicije, pogotovo kada je film u pitanju, ali i istančanog smisla za humor i dara da prenosi znanje. U pitanju je sada penzinisani profesor Nebojša Pajkić. Njegova predavanja su bila veoma podsticajna i zabavna, ali su me stavila pred jedan veoma ozbiljan problem.
Naime, profesor Pajkić, takav kakav je bio, erudita i vrsni poznavalac filmske umetnosti nije krio od studenata svoju veru u Boga. I ne samo to – otkrivao nam je tajne filmske hermenautike koja je nedvosmisleno pokazivala da su i većina mojih omiljenih tada reditelja bili verujući ljudi. Za nadobudnog ateistu koji je smatrao da je vera u Boga sujeverje koje su ljudi izmislili radi straha od stihija i da veruju samo sujeverni i priglupi ljudi, to je predstavljalo neobjašnjiv fenomen. Tu sam aporiju morao da rešim, te sam počeo polako da o Bogu čitam i saznajem prvo umom, a onda i srcem.
Posle perioda intenzivnog, prvo intelektualnog, a onda i duhovnog traganja, Bog se otkrio mome srcu, te sam bio rešio da se krstim, što sam i učinio na Badnji dan 1995. odnosno 1996. po novom kalendaru u manastiru Dečani. Imao sam tada pune dvadeset četiri godine.
– Da li ste tada odlučili da se zamonašite ili?
Malo kasnije sam i diplomirao i odmah upisao Pravoslavni Teološki Fakultet u Beogradu, ali sam već u martu 1997. godine ostao u Dečanima kao iskušenik, zadivljen i očaran podvigom zajedničkog života monaha koji su sve ostavili da bi služili Hristu. Zamonašen sam uoči Svetog Kralja 1999, a priveo me je moj prvi i potonji duhovnik, tada iguman, a sada Mitropolit Teodosije, dok je sam čin postriga obavio tadašnji vladika Artemije.
– Kako su izgledali Vaši počeci u manastiru, da li je bilo iskušenja?
Prvi dani života u manastiru su bili ispunjeni radošću koju Bog uvek u početku daje da bi čovek mogao da oseti šta ga očekuje jednom na kraju, samo ako istraje. Istovremeno, počele su i duhovne borbe ili iskušenja, a ona su se uglavnom odnosila na to što sam živeći u zajednici počeo da otkrivam stvari o sebi koje mi se ni malo nisu dopadale i koje su me ozbiljno zastrašile. Kada čovek živi u opštežićnom manastiru, vrlo brzo otkrije koliko je samoljubiv, nesmiren i daleko od ideala hrišćanske ljubavi prema bližnjima.
U manastiru, naime, žive monasi i iskušenici iz raznih društvenih slojeva i miljea, različitog obrazovanja i iz različitih mesta. Iako nas sve ujedinjuje ljubav prema Hristu, naše ljudske nesavršenosti, posebno kad smo mladi i nadobudni, dovode do trvenja i sukoba. Vrlo brzo sam shvatio da nemam ljubavi da istrpim i najmanju nepravdu ili uvredu, te da sam uvek spreman da, braneći svoj ego, i sam nanosim iste. Bilo je to za mene šokantno otkriće jer svi mi imamo tendenciju da sebe smatramo za „dobre osobe“. A eto, shvatio sam tada da ja to nisam, naprotiv. Ovi dragoceni uvidi u moju grehom zaraženu dušu su me naučili, u nekoj meri bar, da nemam na osnovu čega da o sebi mislim visoko i da mi je još dalek put do onoga što svaki čovek, a posebno monah, treba da bude – dete Božije koje voli i moli se za čitav svet.
Susret sa pravim sobom je toliko užasan da mnogi u početku odustanu obeshrabreni ili zgroženi istinom o sebi. Slava Bogu, međutim, da kada tako istinito posvedočimo o sebi naš Spasitelj i Gospod prilazi i teši nas očiglednim znacima svoje Ljubavi i oproštaja i stoga je to za monaha jedini put, jer jedino što nam donosi pravu radost i jeste božanska uteha. U tom smislu, opštežiće je dragoceno i ne bih nikome preporučio da pokušava da živi kao usamljenik dok se ne iskali u ognju opštežića.
– A od koje ste godine sveštenoslužitelj?
Za đakona sam rukopoložen za Svetog Kralja Stefana (24. novembra) 2002. u Dečanima, a za sveštenika za Malu Gospojinu (21. septembra) 2004. u Gračanici.
– Pričajte nam, oče, još malo o Vašem životu u Dečanima?
Kao što sam već rekao, u Dečane sam stupio početkom 1997. godine tražeći opštežiteljni manastir u kojem bih mogao da se podvizavam na miru. I zaista, tada smo imali vrlo strog tipik i poredak. No, to vreme nije dugo potrajalo jer je već u junu 1999. godine došlo do bombardovanja i velikog stradanja na KiM. To je iziskivalo da se manastir otvori za stradalnike, te je, prirodno, i tipik morao biti prilagođen. Bratija je bila spremna da pomogne svima koji su stradali ili bili u opasnosti. Tokom agresije NATO-a primili smo u manastir, na primer, prvo jedan broj Srba iz okolnih sela koji su brinuli za svoju bezbednost. Pred kraj agresije primili smo i jedan broj Albanaca jer su i oni bili u opasnosti. Na kraju, imali smo nekoliko sedmica u manastiru tridesetak Roma.
Bogu sam blagodaran što su Dečane, od svih mogućih vojski, dobili na čuvanje Italijani, sa kojima smo imali i i dalje imamo odlične odnose. I oni su, kao i drugi NATO vojnici dolazili ispranih mozgova u anti-srpskom raspoloženju, ali za razliku od drugih, ubrzo su uvideli da situacija na terenu nije ni blizu onoj koja im je servirana te su počeli da pomažu manastiru i našem narodu u okolini koliko god su im pravila dozvoljavala, a često i preko toga.
Manastir Dečani je, i to da kažemo, postao vrlo izložen posetama inoslavnih Zapadnjaka, verovatno više nego ijedan drugi manastir u svetskom Pravoslavlju. Kao takav, imao je i ima vrlo važnu misiju da svedoči Hrista sekularizovanim Zapadnjacima koji su, osim toga, bili i anti-srpski nastrojeni, posebno u početku. Kako imamo bratije koja govori raznim jezicima, pridobili smo tako dosta prijatelja, a stekli smo i braće: nekoliko desetina Zapadnjaka je kod nas kršteno.
– Oče, Vi ste bili i jedan od obnovitelja Prizrenske bogoslovije. Kako je tekla obnova?
Iako sam učestvovao u obnovi Bogoslovije, reći da sam bio obnovitelj bi možda bilo preterano. Recimo da bi ta titula pristajala jedino Vladiki Teodosiju koji je kao neki buldožer krčio put dok smo ga mi ostali pratili kako bismo uklonili poneki kamen ili neravninu.
Takođe, kada god govorim o obnovi Bogoslovije prisećam se svog maloverja, koje ovde na pouku svima, evo javno ispovedam. Iako sam se trudio na obnovi i pre početka rada Bogoslovije, činio sam to iz poslušanja. Lično sam bio sumnjičav da će išta od te priče biti. Bio sam, naime, u Bogosloviji samo nekoliko dana posle njenog uništenja sa jednom delegacijom UNMIK-a koja je išla da popiše štetu u martu 2004. godine. Sećam se kako sam pomalo i očajan, kada sam video zgarište i osetio miris nagorelosti pomešan sa memlom i smradom mokraće (danima su neki Albanci poganili to mesto), upitao Boga kako je mogao da to dozvoli. Zar smo toliko grešni? Činilo mi sa da u Prizrenu više nikada neće biti ne samo Bogoslovije, nego i bilo čega srpskog. Mračno raspoloženje toga dana je bilo toliko duboko i jako da je u godinama koje su usledile određujuće obeležavalo moja razmišljanja i doživljaj Prizrena i Bogoslovije. Smatrao sam, naime, da je Bogosloviji nastupio konačni kraj. Slava Bogu nije bio kraj. Bogoslovija u Prizrenu je Vaskrsla i daje plodove?
Eto, samo sedam godina kasnije počeo sam da radim u toj istoj Bogosloviji kao profesor. Već sam tamo četrnaest godina i ispratili smo deset generacija svršenih bogoslovaca koji se rado vraćaju u Prizren i često pevaju i pomažu na slavama crkava i manastira širom Eparhije Raško-prizrenske. Neki već i sveštenosluže, jer ih je dosta i rukoloženo, i to ne samo kod nas već širom sveta, od Nijagarinih vodopada do Pariza, prenoseći usađenu im ljubav prema Kosovu i Metohiji i našim svetinjama ovde. To me je naučilo onome što sam hteo da poručim vašim čitaocima – nikada ne treba da očajavamo i odustajemo od borbe. I posle najdublje noći dolazi dan, a posle najtežih momenata na krstu uvek treba da se nadamo Vaskrsenju. To pravilo važi već ovde na zemlji, a primenljivo je i kada pričamo o sticanju Večnog Života. Tu hrišćansku istinu svedoči Prizrenska bogoslovija samim svojim postojanjem.
– A kakav je život u Prizrenu?
Prizren je oduvek bio poznat kao grad sa najtolerantnijim i najurbanijim stanovništvom na Kosovu i Metohiji. To je i danas slučaj, mada i u takvom Prizrenu Srba domorodaca više nema (sem nekoliko starijih) – ali tu smo mi, đaci i profesori Bogoslovije. Slava Bogu, većih iskušenja nije bilo, čak ih je bilo mnogo manje i po intenzitetu i po vrsti nego što smo očekivali i po tome se prepoznaje da je Prizren i dalje prilično tolerantna sredina, svakako najtolerantnija od svih većinski albanskih mesta na KiM.
– Da kažemo, oče, da ste jedan od osnivača Prizrenske letnje duhovne škole. Po čemu je ona značajna?
Ideja o Prizrenskoj Letnjoj duhovnoj školi se rodila Svetle sedmice 2017. godine kada sam kombijem Bogoslovije poveo grupu prijatelja sa Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta u obilazak Kosova i Metohije, odnosno najvažnijih svetinja. Bilo je to posebno blagodatno putovanje i svi smo osećali kako su nam srca gorela tokom hodočašća. Tada smo se otac Darko Nikolić i ja zapitali šta možemo da uradimo da i drugi Pravoslavni Srbi nekako osete tu blagodat. Blagoslovom Vladike Teodosija koji nam je ustupio eparhijski autobus i dobrotvorstvom kancelarije za KiM Vlade Republike Srbije ostvarili smo 2018. godine svoju nameru – pun autobus studenata smo doveli da upoznaju svetinje i narod na KiM. Tokom nedelju dana svaki dan su se pričešćivali u drugom manastiru, a kasnije upoznavali ličnosti i duhovnike. Tako smo nastavili svake godine do sada, sa izuzetkom 2020. kada smo zbog pandemije školu održali onlajn.
– Kakve su reakcije mladih ljudi koji su bili polaznici te škole?
Potresne i za nas osokoljujuće su bile reakcije polaznika naše škole. Mnogima se život promenio iz korena, nekoliko studenata je kršteno, a i nekoliko brakova sklopljeno kao posledica škole. Ono što je, međutim, najvažnije je da su bar neki od akademskih građana koji su budućnost ovog naroda, dakle studenti koji su pohađali našu školu, u svoje srce nesumljivo primili oganj ljubavi sa kosovskog Svetilišta i da su prepoznali Kosovo i Metohiju kao svoj kovčeg Zaveta. Gde god da odu i čime god da se budu bavili, siguran sam, prenosiće taj oganj i drugima.
-Oče, sa đacima bogoslovije ste nedavno putovali u Italiju. Koje svetinje ste tamo obilazili i zašto su one nama važne?
Pre svega da kažem da jako volim Italiju. Za mene, zemlja nije samo geografija ili arhitektura, ma koliko lepi bili. To su pre svega ljudi. Pomenuo sam već da su Italijanski vojnici činili dosta toga da bi nam pomogli, često ignorišući ili zaobilazeći pravila one sile koja ih je i poslala da budu na Kosovu i Metohiji, NATO-a. Isto tako, kada su videli realnost našeg života u Bogosloviji, neki od njih su se ponudili da nam budu domaćini u svojoj zemlji.
Želeći da na neki način nagradimo đake koji su izdržali u Prizrenu do maturske ekskurzije, obradovali smo se tom pozivu i prihvatili ga prvi put 2016. godine. Od onda naši maturanti imaju mogućnost da dve nedelje borave u Italiji potpuno besplatno jer zahvaljujući našim prijateljima tamo nigde ne plaćamo boravak i hranu dok se za ostalo, tj. karte za trajekt i muzeje, pobrinu dobri ljudi iz Srbije.
Isto tako, ovo putovanje se pokazalo odličnim za borbu protiv podsvesne zatvorenosti prema drugom i drugačijem koju neizostavno izaziva život u enklavama, iz kojih dolaze mnogi naši đaci. Kada upoznaju ljude drugog jezika, vere i nacije koji ih poštuju i vole, često bol odrastanja u enklavama postane manje određujući za formiranje njihovih ličnosti, a jako je važno da budući sveštenici i veroučitelji nemaju strah od drugog i drugačijeg već da uče da u svakom čoveku prepoznaju ikonu Hristovu.
Naša putovanja uvek počinju poklonjenjem Svetom Nikoli u Bariju, do koga stižemo trajektom iz Drača. Potom se poklonimo još mnogim Svetima i obiđemo mnoge stare crkve. Poklonjenje Svetima nas osveštava, a lepota sačuvanih crkava, mozaika i ikona iz prvih vekova čini da osetimo vezu lepog i dobrog, da doživimo ono što se na grčkom zove „kalokagatija“.
Velika je blagodat celivati mošti ili kivote Sv. Apostola Andreja, Mateja, Marka, Petra, Pavla, Vartolomeja, Luke i Tome ili Svetih kao što su Arhiđakoni Stefan i Lavrentije, Sveti Zaharija, otac Pretečin, Sveta Varvara, Sveti Grigorije Dvojeslov, Sveti Grigorije Bogoslov, Sveti Amvrosije Milanski, Avgustin Iponski i mnogi, mnogi drugi.
Preveliko je uživanje u lepoti mozaika iz sicilijanskih katredala, od kojih je Pantokrator u gradu Ćefalu’ poslužio kao uzor za Pantokratora u hramu Svetog Save u Beogradu. Mozaici u crkvi Svetog Kozme i Damjana u Rimu ili u crkvama Ravene istovremeno oduzimaju dah i nadahnjuju na molitvu.Mnogo toga je još lepog sačuvanog u Italiji i uvek se vratimo oplemenjeni i podstaknuti da Boga proslavljamo poput naših predaka, naših kažem, jer su mnoge stare crkve po svom duhu i stilu bliže nama nego sadašnjim žiteljima mesta u kojima su.
Još jedna stvar nam se uvek nametne kao i misao na tim putovanjima – raskol Pravoslavnih i Rimokatolika. To je možda i najveća tragedija u ljudskoj istoriji. Sada nismo u evharistijskoj zajednici, i to je nesporno i jasno, ali nije time manje tragično. Nema ničeg hrišćanskijeg nego moliti se za ponovno jedinstvo nekada najrođenije braće, a da smo to bili, svedoče upravo stare crkve i Svetitelji koji su odlučili da im mošti tamo nađu pokoj.
Za kraj, jedna observacija – u samoj Italiji je veoma primetna kriza vere usled galopirajuće sekularizacije koja guta rimokatoličku crkvu. Mnoge crkve su sada samo muzeji, a mnogi nekada slavni i veliki manastiri su zatvoreni ili pred zatvaranjem. Stiče se utisak da mnogi u Italiji smatraju da je Rimokatolička crkva izgubila orijentire. U vremenima koja dolaze, stoga, svedočenje Pravoslavne vere kao jedine potpuno istinite i vernost Predanju koja je odlikuje, će biti mnogo značajnije nego ikada u istoriji.
– Oče, poslednjih godina ste i iguman Crne Reke, manastira koji je i izvorište monaškog života. Kažite nam nešto o Crnoj Reci, moštima, čudima.
Crna Reka, Svetoarhanđelski dom Svetog Petra Koriškog velika je Svetinja i svoju službu ovde doživljavam kao veliku čast, ali i pre svega obavezu. Manastir je poklonički, jer ljudi sa svih strana pritiču Svecu koji neprestano čudotvori, u šta smo se i sami uverili. Stoga je najveći izazov pomiriti mir i sabranost koju podrazumeva monaški podvig sa pometnjom koju donose mnogobrojni posetioci. Mislim da smo u tome u velikoj meri uspeli, molitvama Svetog Petra. Danas u manastiru boravi pet monaha i tri iskušenika.
– Kako ste prihvatili blagoslov da iz Visokih Dečana dođete u Crnu Reku?
Kada mi je saopšteno od strane Vladike Teodosija da je blagoslovio da iz Dečana pređem u Crnu Reku i da još budem iguman, bio sam ne malo iznenađen. Pomalo zbunjen pitao sam tada igumana dečanskog o. Savu, mog igumana, za savet kako da tu vladikinu odluku prihvatim. Nije mi bilo svejedno – nikada nisam ni pomislio da bih napustio Dečane ili Kosovo i Metohiju.
Tada mi je otac Sava rekao nešto što me porazilo. „Ti, kao Dečanac, znaš ko je vladar Kosova i Metohije?“ pitao me je. „Znam, Sveti Kralj Stefan Dečanski.“- odgovorio sam. „A ko je domaćin Crne Reke?“ – ponovo će o. Sava. „Sveti Petar Koriški, naravno!“ -odgovorih „E vidiš, kosovsko-metohijski manastiri su se napunili monaštvom iz manastira Crna Reka. Tu je zamonašen Vladika Teodosije, tu sam zamonašen ja, započeli su monaški podvig i o. Stefan, iguman Zočišta i o. Mihajlo, iguman Arhangela i još mnogi arhimandriti, igumani i monasi. Sve ih je Sveti Petar poslao da služe Svetom Kralju. Izgleda da je sada došao trenutak da Sveti Kralj makar malo uzvrati Svetom Petru i u Crnu Reku pošalje jednog dečanskog monaha!“ Ove reči o. Save su me zapanjile i dan danas odzvanjaju u mome srcu. Prihvatio sam novo poslušanje usrdno, razumevši da je to volja oba Sveca za koje sam vezan.
Epilog je da nikada nisam zažalio što sam tako učinio. Na neki način sam ostao Dečanac, jer tamo imam svoju keliju, pošto postoji nepisano pravilo da, kada neki monah napusti bratstvo iz poslušanja, on u suštini ne prestaje da bude deo tog bratstva. Isto tako, iako je Crna Reka van Kosova i Metohije jer je neko sada povukao negde neku liniju koju zove granicom, sam manastir je vezan za čak tri kosovska Sveca – osnovao ga je Sveti Joanikije Devički, u njemu počivaju mošti Svetog Petra koji se podvizavao u Koriši poviše Suve Reke, dvadeset kilometara od Prizrena i najzad kod nas je sahranjen i prepodobnomučenih Hariton koji je postradao u Prizrenu 1999. Dakle, i Crna Reka je kosovsko-metohijski manastir! Na kraju krajeva, čak je i sadašnji iguman Dečanac, da se malo našalimo.
– U svom monaškom životu, oče, sretali ste mnoge duhovnike i starce. Da li biste izdvojili neki susret?
Imao sam veliku sreću i blagoslov da lično upoznam tri velike ličnosti naše novije Crkvene istorije, tri svetila Trojičnog Božanstva. Slava Bogu, bilo mi je dato da nekoliko puta nasamo razgovaram sa Patrijarhom Pavlom, zanimljivo, uvek na njegov zahtev. Tada mi je dao nekoliko pouka za koje tada nisam razumeo zašto mi ih prenosi, ali koje su mi kasnije u nekim ključnim momentima u životu poslužile kao velika uteha i putokaz. Imao sam takođe priliku da četiri meseca živim uz vladiku Atanasija Jevtića tokom njegovog administriranja Eparhijom raško-prizrenskom. Večno ću ostati zahvalan Hristu koji mi je preko vladike Atanasija otvorio nove vidike slobode kojom nas je oslobodio.
Najzad, šest meseci sam blisko sarađivao i sa Mitropolitom Amfilohijem kada je on preuzeo administriranje od vladike Atanasija. Njegova smirena odlučnost i snaga vere, te gotovo starozavetno-proročka pojava i ličnost su se zauvek urezali u moje srce. Sva trojica su Kosovo i Metohiju doživljavali kao Svetilište, Žrtvenik Božiji i kovčeg Zaveta. Nisu sebe ni malo štedeli i kada je počelo stradanje našeg naroda sva trojica su ostavili sigurnost svojih Eparija i pohrlili na Kosovo i Metohiju da verne pomažu i teše. Za mene, radi se o nesumnjivo Svetim ljudima i nemam nikakve dvojbe da će jednoga dana kao takvi biti objavljeni celoj Crkvi Vaseljenskoj Pravoslavnoj.
– Kažite nam, oče, šta je za Vas Kosovo i Metohija?
Kao i za svakog Pravoslavnog Srbina, celo Kosovo i Metohija je moj kovčeg Zaveta. Tu sam, u Dečanima, kršten, tu sam došao da živim i zaista sam oživeo opitno okusivši zajednicu u Hristu sa Carem Lazarom i svim Kosovskim Mučenicima i Podvižnicima svih vekova.
Starozavetni Jevreji su nosili kovčeg Zaveta kao znak da je Bog sa njima. Već u doba Hrama nije bilo dato da priđu kovčegu Zaveta koji je bio u delu hrama koji se nazivao Svetinja nad Svetinjama, i u koji je samo prvosvešteniku bilo dozvoljeno jednom godišnje ući.
Vladeta Jerotić : Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku?
Kasnije, kovčeg Zaveta je izgubljen. Nama je danas mnogo lakše nego Jevrejima – gde god je čovek na KiM, on oseća da je Bog sa njim, jer je unutar kovčega Zaveta. U kovčegu Zaveta nalazili su se tablice Zaveta, procvetali štap Aronov i mana. Mi umesto tablica Zakona imamo Pećku Patrijaršiju odakle su nam Hristove zapovesti predali naši Arhiepiskopi i Patrijarsi, umesto procvetalog štapa Aronovog imamo manastire i crkve procvetale svuda po KiM a umesto mane u njima Sveto Pričešće. Nad kovčegom Zaveta bdeli su zlatni Heruvimi slave, a nad nama svi naši Sveti koji su se na Kosovu i Metohiji podvizavali različitim hristopodobnim podvizima.
Zaista, kad god smo na Kosovu i Metohiji osećamo da je Bog sa nama više nego bilo gde drugde. S nama je Bog, razumite neznabožni narodi i pokorite se, jer je sa nama Bog – u srcu odzvanjaju reči Starog Zaveta koje pevamo na velikoposnim večernjim službama.
– Šta treba da činimo da bismo ga sačuvali?
Ištite najpre Carstvo Nebesko i sve ostalo će vam se dodati, rekao je naš Gospod. Kosovo i Metohiju treba da volimo, a da bi ga istinski voleli moramo ga upoznati i to onako kako se to čini u Prizrenskoj letnjoj školi – Liturgijski, jer je u Liturgiji sam Hrisos, to jest sama Ljubav i Istina. Ne bi bilo Kosovskog Zaveta da se Car Lazar nije pričestio u Samodreži. Niko od nas neće znati šta je Kosovski Zavet dok se ne pričesti u Gračanici, Pećaršiji, Dečanima jer znati šta je Kosovski Zavet možemo samo ako ga živimo. Ako volimo Kosovo i Metohiju, volimo i Liturgiju, a Gospod je na svakoj Liturgiji prisutan. A kad je On sa nama, ko će protiv nas?
Mi često mislimo da je naše ono što posedujemo. No, to je samo uslovno tačno. Zaista je naše samo ono što volimo. Roditelji, npr. nisu vlasnici svoje dece, ali su ta deca njihova jer ih roditelji vole. Na taj način, Kosovo i Metohija će biti naši dokle god ga volimo. Ljubav, međutim, nije neko psihološko stanje, već konkretna energija koja se projavljuje spremnošću na žrtvu. Drugim rečima, ako nešto volimo, za to se i žrtvujemo. Žrtva može da ima različite oblike, u zavisnosti od naših moći i objektivnih okolnosti, no, ako imamo ljubavi, ona mora postojati. Neko žrtvuje vreme, neko novac, neko rizikuje slobodu samo da zadobije ljubav, i to je ukratko osnova Kosovskog Zaveta. Dok tako činimo, čuvamo Kosovo i Metohiju i ono čuva nas podstičući nas na tu plemenitu žrtvu.
– I koja bi bila, oče, Vaša poruka za kraj ovog našeg razgovora?
Čuvajmo Kosovski Zavet ljubeći jedni druge. Kosovski Zavet je samo podskup velike i nove zapovesti koju nam je Gospod dao: „Ovo je zapovijest Moja: da ljubite jedni druge kao što Ja vas ljubim.“ On nas je toliko ljubio da je svoj život dao za naše spasenje. Upravo je to i osnova Kosovskog Zaveta, sklopljenog sa Bogom od strane naših Pravoslavnih Otaca, koji su bili istovremeno i sinovi, verna deca Crkve Pravoslavne. Sve što imamo, Crkvom imamo, i ako je Kosovski Zavet osnovna odrednica našeg nacionalnog identiteta, a verujemo da jeste, onda ni tog identiteta ne bi bilo bez Crkve Pravoslavne. Čuvajmo stoga Crkvu Božiju trudeći se da sa braćom ne narušavamo ”jedinstvo Duha” koje se zadobija „svezom mira” kako kaže Apostol Pavle.
Jedna Crkva, jedno Krštenje, jedan Kosovski Zavet!
– Hvala Vam oče na razgovoru i na divnim poukama.
