Пише: Антонио Табуки
Овде постоји нешто што је сасвим другачије него у другим местима, шта би то могло бити? Можда “слани дашак што се разлива са молова”. Пада ти на памет овај стих јер је “слани дашак” сигурно маестрал или неки сличан ветар: лебич, мистрал, широко, свакако неки ветар с Медитерана, дакле, у некој смо земљи југа, и у земљама југа, са овим ветровима, ту је рубље на прозорима, чаршави који се вијоре на ветру и пуцкетају као заставе. Наши ветрови, наше рубље.
Данас дува маестрал под стародревним аркадама испод којих пролазим, дан је блистав, али у околним уличицама, чудно, нема рубља које се сушина прозорима. Питати неког да ли су житељи града престали да перу рубље или напросто закључити да је ово наизглед блиставо пролеће заправо “мрачно пролеће Соторипе 25″? Боље је веровати Монталеу, понекад песници имају слутње које се једног дана обистине. И данас није данашњи јули, већ јули од пре неколико година, јер то је привилегија дата ономе ко исписује ове странице: да шета и кроз време.
Кренуо сам од Соторипе, нулте тачке једног града који своју тајновитост чува недирнуту. И због које би могао да изгледа шкрт, јер је опрезан, не даје се, неповерљив је. Али онај ко мисли да је шкрт није схватио његову дарежљивост: он је град златни орден Покрета отпора. Ђенова се даје кад треба.
Од Соторипе продужио сам злогласном улицом Прч, а онда идем насумице, ко зна зашто, можда јер “непрекидни жамор долази с отвореног, неподношљив као парање ноктима по стаклу” (поново Монталеов глас). Тражим ли и ја, као он, “изгубљени знак”? Тражим га, јер је у овом граду Држава увелико прешла црту и посејала мноштво знакова. А онда покушала да уклони трагове. Идем даље. Трг.
Фосатело, улица Ломелини, где се налази кућа Ђузепеа Мацинија, јадан он, имао је неке чудне републиканске идеје. Али већ сам ушао у улицу Дел Кампо, пратећи чаролију једног другог гласа. Како је леп био тај глас, и истински, певао је о животу са свим мрљама које живот има, и о Ђенови, и о Италији, онаквој каква је била и коју је један кловн милијардер једноставно избрисао. А шта то има у виа дел Кампо? Зна се: у виа дел Кампо има једна курва. И две, и више од две. Али данас, чудно, нема ниједне, можда их је Сецуритy ставила у куће да се суше као рубље, очистили су виа дел Кампо, изгледа као разгледница. Драги Фабрицио де Андре, колико ми недостајеш. Волео бих да можеш да се вратиш и од ових места направиш стварна места, да одстраниш лажну глазуру којом је пајац премазао град, удахнеш живот животу у његовој једноставној истини сачињеној превасходно од беде.
Горе високо је једна баџа: то је без сумње старо поткровље Дина Паолија, одакле се видело море и где је била једна мачка с црном флеком на њушкици, с једном звездицом која се спуштала надохват руке. Али данас мачке више нема, море се не види, а ни звездица, уместо ње стоји цми цепелин из ког ће сићи припадници Црног блока (Black bloc).
Стигао сам до обале где бих могао да ухватим аутобус за Сампјердарену и Болцането. Али данас нема аутобуса. Не мари, могу отићи тамо у мислима, јер се управо с врха тврђаве, коју је 1380. подигла Поморска република у одбрану града, Ђенова види као на длану: средњовековни торњеви, кровови од шкриљца, димњаци индустријске зоне Поненте, као и сама четврт са скромним стамбеним зградама, станица, пошта, касама. И док је данас гледамо “с тим лицем помало сумњичавим, с тим изразом помало сумњичавим“, стварно се питамо “да ли ће нас то место куда идемо прогутати и више се нећемо вратити“. (Паоло Конте, Ђенова за нас). То је, данас, Ђенова за нас, после силовања. У глави ми одјекује глас Паола Контеа, и чини ми се да је промукао више него иначе, некако чудно напукао, попут звука разбијеног стакла.
25 Sottoripa– име једног великог дела средњовековног језгра града Ђенове који обухвата четврти крај обале са најстаријим градским колонадама с почетка XII века. На листи је Унескове светске културне баштине.
Извор: Феномени
