Пише: Серхио Питол
Писање о Антонију Табукију сваки пут ме доведе пред праг немогућег. Пошто сам задивљен његовим делима, у највећем сам искушењу да их нештедимице умножавам. Склон сам томе да странице испуним његовим цитатима, да потражим нит која их спаја и потом их поставим свуда да бих са читаоцем поделио уживање у читању Табукија. Његову прозу је крајње тешко подражавати; има сопствену мелодију, емотивни набој рафиниран Табукијевом интелигенцијом. Његова дела су истовремено и сугестивна и прецизна. У Реквијему, једном од његових романа, аветињски Песоа преклиње приповедача: “Не остављај ме самог са овим људима сатканим од сигурности. Такви људи су ужасни”.
Неспоразуми, грешке, царства сенки, лажни докази, сањане стварности, снови укаљани ужасном стварношћу, потрага за нечим за шта се већ зна да је изгубљено, игре које окрећу цео свет наглавце, гласови настали на местима надомак пакла, све су то елементи које често налазимо у Табукијевом свету. И још једну ствар: савршену елеганцију којом се никад не размеће.
Опште узев, елеганција која се среће код Табукија, баш као и меланхолија, увек су везане за атмосферу приче или су покопане у дубинама језика. Табуки тврди да покушава да пише за читаоце који од њега не очекују ни решења, нити речи охрабрења, него питања. Читалац намерник требало би да буде отворен, да прихвати непознато, да модификује своје менталне категорије, да промени начин живота, примени нове приступе људскости: да искушава своју срећу уместо да сам себе осуди на очекивани реквијем.
На конференцији на Тенерифима 1991. године, названој “Двадесети век: равнотежа и перспективе”, Табуки је нагласио: “Писац који све зна и упознат је са свиме не би требало да објави ниједну књигу. Сигуран сам једино у то да је све релативно, да у свим стварима леже и њихове супротности. Тако је, пре свега, у овој области коју желим да истражујем, области у којој ништа није јасно на први поглед”. А касније пише: “Човек каквог нам нуди савремена књижевност је усамљен и подељен човек. Он је само човек, али још не познаје самог себе, а постао је чак и непрепознатљив. (…) Неопходно је бранити право на сањање. Можда се такво право на први поглед чини тривијалним. Али са даљим размишљањем о томе, то може да заличи на животну привилегију. Ако је човек и даље способан да гаји илузије, онда тај човек остаје слободан”.
И са тим стижемо до Переире, и до тврдњи да је тај лик протагониста романа. Табуки предузима ризике у какве се мало који писац усуђује да се упусти. Између осталог, Переира тврди да… је политички роман, и већ то је довољан разлог да за неке људе он буде узнемирујућ. У њему се приповеда о догађајима у Лисабону с краја јула и почетка августа 1938. године, у време када Салазаров режим појачава тоталитарни етос, а Португал обавија у огољену диктатуру која ће потрајати још 35 сурових година.
Да, то јесте политички роман, али се разликује у сваком смислу те речи од идеолошког наратива социјалистичког реализма. Једина нит коју Табукијев роман дели са идеолошки вођеним наративом јесте тенденција ка употреби параболе. Из овога произилази нешто што је можда његов највећи изазов. Сви ликови који траже опроштај показују или врлину или порок који ће на крају бити или награђен или разоткривен и кажњен; сваки њихов поступак и речи предодређени су на свеобухватан начин да би овај циљ био постигнут. Али, да би се могао сматрати вредним жанра романа, лик мора да живи свој живот и мора да прихвати ове врлине или мане као израз његове индивидуалности, јер ће у супротном његове речи неминовно бити изговорене уз задах пропаганде.
Переира, протагониста Табукијевог романа, је као Аријел из Буре, саткан је од истог материјала од ког су саткани снови. И тако, док испуњава своју судбину, све више га прожима стварност, трагична стварност. На крају га видимо трансформисаног у лика који је изразито жив и један је од највољенијих у савременој књижевности. Он ужива двоструку привилегију: задржава своју индивидуалност док у исто време постаје симбол. С обзиром на све то, ко је Переира, од чега једе хлеба и са каквим се проблемима сусреће?
Ево га: остарели новинар; удовац; ђаволски дебео; пун бољки; особа којој лекари прогнозирају још понеку годину живота. Недавно је почео да уређује недељни књижевни подлистак осредњих вечерњих новина. Потпао је под опсесију смрћу која скоро да се граничи са манијом. Постоји неколико разлога да се објасни тај феномен, можда чињеница да му је отац био власник погребног предузећа, Ла Долороса, или то што је његова жена провела скоро цео брачни суживот погођена туберкулозом, обољењем које ју је на крају и убило, или то што је био убеђен да ће га кардиоваскуларне болести довести до преране смрти.
Али и због чињенице да је током жарког лета 1938. године почео да осећа да Лисабон воња на смрт, да цела Европа воња на смрт. Переира је католик. Бесмртност душе и ускрснуће тела су две теме о којима непрестано контемплира. Прва га озарује, а друга ужасава. Размишљање о ускрснућу огромне количине сала које га гуши изазива вртоглавицу. Переира је, једноставно речено, добар човек уроњен у свет ког се сваким даном све више гнуша.
Култ смрти наводи га да направи страницу са некролозима у књижевном додатку који уређује и да их припреми унапред, некрологе за писце којима се диви, али, из неког разлога, одбија да он буде тај који ће да их пише. Зато ступа у контакт са младићем који је недавно дипломирао филозофију, Франсиском Монтеиром Росијем, чији есеј о смрти је управо прочитао.
Переира тврди да… ме повремено враћа на претходни роман истог аутора према ком гајим поштовање: Линија хоризонта. Они на први поглед делују контрадикторно. Стари Переира креће се под јарким плавим лисабонским небом. Спино, лик из Линије хоризонта, са своје стране, спроводи потраге под мутним небом града уроњеног у влагу и мрак. Переирин поход завршава се откривањем личне слободе, успешним извођењем протестног чина, и у том тренутку херојски лик доживљава просветљење: кроз самооткровење открива и друштво свуда око себе. Спино се, насупрот томе, повлачи из друштва у настојању да поништи метафизички знак. Дакле, како су ове две приче повезане?
За почетак, тема смрти стално је присутна у обе приче. Переира размишља о збирци некролога доступних у његовој рубрици културе. Смрт и могућност ускрснућа су његове две опсесије. Спино ради у болничкој мртвачници, непрестано се бави телима преминулих. Кроз оба романа провлачи се тема личног идентитета. У оба је исход исти: оба лика ступају ка откровењу судбине која сазрева у њима. После сусрета са младим Монтеиром Росијем и његовом вереницом, почињу Переирина агонија и његово коначно ускрснуће.
“У каквом то свету живим, запитао се у одређеном тренутку; и учини му се то као фантастична идеја, да можда и није жив, него као да је већ мртав”. Предодређеном, међутим, да спасе свој живот, сви сусрети новинара са тим младим паром воде га у компликоване ситуације, некад и истински грозне. Одатле потиче најтежи изазов ког се Табуки подухватио. Да не представи младог комунисту из 1930-их као суровог и безосећајног секташа, као што се данас генерално очекује.
Млади Монтеиро Роси и његови пријатељи су комунисти, тако је, и свесни су потребе да се појачају интернационалне бригаде које се боре у Шпанском грађанском рату, између осталог и зато јер би Франкова победа значила наставак салазаровске диктатуре у Португалу. Он не зна ништа о чисткама Москве, а и да му је то речено, веровао би да је то лаж коју су смислили пропагандисти фашизма или да то има неке везе са кажњавањем низа издајника који су, пре него што су погубљени, починили злочине.
То исто би помислио Кио из Малроове Људске судбине (једног од највољенијих јунака из моје младости, његова смрт погодила ме је као да ми је умро један од најбољих пријатеља). Табуки је овде раскрстио са ригидним савременим схватањем “политички коректне мисли” која чудовишта вредна презира, активне саучеснике у Стаљиновим злочинима и творце концентрационих логора изједначава са сваким милитантним комунистом из времена совјетских чистки. То би било исто што и осудити Валтера Бењамина, Пикаса, Тибора Дерија и стотине интелектуалаца који су замислили могућност мењања света. Млади јунак из Переира тврди да… могао би да буде било ко од њих.
Не тако давно Жером Гарсин пренео је разговор са Жилијеном Граком у ком се знаменити писац без икакве сумње осврнуо на неке околности из 1930-их: “Револуција је била окупација и вера. Тада је био комуниста и милитант у ЦГТ-у. Никада није пропустио ниједан састанак (…) Сећа се, уз осмех, да је замало био отпуштен 1938. године, након што је учествовао (био је једини од свих професора Лице де Куимпер) у забрањеном штрајку. Не може да престане да се сећа тог времена сакупљања добровољних прилога, састанака и илузија када је водио Секцију и преносио реч Партије рибарима (палангрерос) у Дуарненезу, на бродове за лов на туне у Конкарноу и ловцима јастога у Жилвинеу, у кафее где је “шушен” жарио мозгове рибара.
Грак је вратио чланску карту 1939. године, када је објављен немачко-совјетски пакт. Изашао на време? Не, одговорио је, већ сам закаснио. Још после првих преговора у Москви, сад размишља тако о томе, требало је да пресече. Али додаје да би онда ускратио себи предивне тренутке братства у том тајновитом и стеновитом Финистеру, где је спознао смисао универзума који је истовремено манихејски и чист”.
Цензура, губитак поверења у новине за које ради и полицијски надзор ће изједати Переиру. Могло би се рећи да је сусрет са тим паром, младим писцима острашћених и необјављивих некролога, био проклетство за времешног и болешљивог новинара кога ће све више компромитовати “манихејски и чисти” свет ком припадају његови пулени. На крају ће постати други човек. Нема сумње, препоне које мора да прескочи да би преживео биће све више, али ће постати извесно да је спасао душу своју. Његова победа ће бити неизмерна. Једини некролог који на крају успева да напише је онај посвећен Монтеиру Росију. Штавише, биће то и најлепша страница у целом роману.
Не знамо коме Переира говори, пред ким сведочи о ономе што се догодило тог ужасног лета 1938. Можда своје сведочанство поверава некима од својих другова у изгнанству, међу којима је и један који се прави да је аутор романа, онај што преноси читаоцу (који постаје истински прималац овог сведочанства) све што новинар наводи, додајући коментаре, детаље и нијансе. Начин је савршен. Допушта интимност, а такође дозвољава и дистанцирање. А те три речи “Переира тврди да…”, што се понављају кроз цео роман, служе као риторнело који наглашава мелодију савршене прозе.
Халапа, јула 1995.
Извор: Глиф
