Његошев савременик поп Никола Берберовић из Мориња предао је 1854. године у штампу збирку пјесама ,,Прво-родна кћи“ , у којој се налази и пјемса у Његошевој смрти, у којој се евоцирају посљедње Његошеве ријечи:
Но кад умрем, то добро да знате на Ловћен ме тамо укопајте, да би с костим тамо починуо, јер сам за то цркву оградио“
(,,Прво-родна кћи“ Задар 1855)
Према томе, гледано са позиција историје и конзерваторске службе објекат у којему се данас налази Његошев гроб на Ловћену несумњиво је везан за Његошев аманет. То што је тај објекат 1925. године реконструисан јер су га аустроугарске окупаторске Трупе демолирале, не мијења његово својство, како са позиција историје тако ни са позиције конзерваторске службе. Тај аманет и споменична скромност сасвим су у складу са Његошевом изјавом једном енглеском лорду, којему је дао своју слику приликом боравка у Напуљу:
„Кад довете у богати Лондон и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац, него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученог народа“.
Зато пјесника и мученика борбе за слободу, Њетоша, Треба и умјетнички представити онаквим какав се он у тој борби показивао и осјећао, а не као усамљеног мислиоца неког египатског маузолеја. Такво рјешење овог проблема не деградира Његоша пјесника, нити. покушава да даје оцјену о Мештровићу као класичном умјеташку. Повезивањем Мештровићевог маузолеја и његовог лоцирања на врху Ловћена са туристичким потребама Цетиња нема везе са овим проблемом. Ово је једно стручно питање, које се на том нивоу мора и рјешавати. Питање помоћи Цетињу и „Ловћену везано је за рјешавање проблема Цетиња са цјелокупним културним насљеђем које треба подиђи на виши степен и уклопити у токове наше социјалистичке стварности.
А то значи: постојеће културне установе помоћи кадровски и. материјално, да њиховом дјелатношћу створе од Цетиња значајни културни центар. Питање асфалтирања пута Цетиње Ловћен и Цетиње—Крстац, обнове љетовалишта на Ловћену и уопште унапређења туризма на подручју ове општине није везано за овај проблем. То је питање које стоји отворено и тражи своје рјешење без обзира на локацију Мештровићевог маузолеја Његошу. Уношење искључивости и нереалне емотивности у
овај проблем није метод ни стручне ни политичке дискусије о овом питању. Друг Александар Ранковић је на трећем пленуму ЦК СКЈ рекао
„Често, услед неефикасног решавања неких питања где пресудну улогу треба да имају стручни људи и самоуправни органи, разне бирократске групе покушавају да им дају политички карактер. Онда упаднемо у ситуацију да свако почне са својим тезама и својим аргументима да увлачи у те проблеме политичке људе, поједине функционере, да их сврстава ко је за ово, а ко за оно решење, да се мери да ли је то у интересу ове републике или не, и тако даље“. Ако је, у конкретном случају, Републичком секретаријату за просвјету, науку и културу било потребно мишљење једне стручне комисије и ако му је потребно још мишљења и комисија, онда дискусију треба ослободити нестручних испада, купљења потписа, „прилагања“ пензија и сл. аномалија. Треба је ослободити искључивости и мијешања политичара у тај проблем, стварања група и фронтова, дизања поклика и патетике и давања прејудицирајућих одлука преко исфорсираног једног дијела јавног мњења, јер све то неће помоћи рјешењу овог питања. А политички орган ће на основу стручних мишљења донијети цјелисходну одлуку.
Ар Нико С. Мартиновић
Извор: Побједа, 3. П1 1966.
