Пише: Јанис Варуфакис
Кад је Емануел Макрон уверљиво победио Марине Ле Пен и осигурао нови мандат 2022. године, либерални естаблишмент је био у екстази. Њихова оцена да је центар ипак издржао била је очекивана колико и неутемељена. Заправо, захваљујући новом Макроновом мандату ултрадесница је постала водећа политичка сила у Француској. Прошле седмице, Марк Крејни и Антони Албаниз су поразили своје трампистичке противкандидате и осигурали премијерска места у Канади и Аустралији. Вероватно ће се ускоро показати да је нови талас вести о оживљавању политичког центра још једна центристичка заблуда.
Некада давно било је разумно очекивати да ће се бирачи, који можда размишљају о давању гласа ултрадесничарским кандидатима да би казнили центристе чијим политикама нису задовољни, призвати памети оног тренутка када се учини да постоји шанса да ултрадесница заиста освоји власт. То се догодило у Француској 2002. године. Социјалисти средње класе, млади еколози и комунисти из радничке класе стали су на биралиштима уз конзервативце и 82% гласова дали десничару Џакезу Шираку да ултрадесничар Жан-Мари Ле Пен – отац садашње лидерке француске ултрадеснице – не би ушао у Јелисејску палату. Али то није оно што се догодило у Француској пет година касније, или у Канади и Аустралији прошле седмице.
Године 2002, шест година пре блиског сусрета с могућом клиничком смрћу западног капитализма, Ширак је поразио Ле Пен зато што су социјалистичке и комунистичке странке позвале своје гласаче да му дају глас. Под слоганом „Данас гласамо за, сутра ћемо против!“, бирачи критични према естаблишменту гласали су за представника тог истог естаблишмента да би спречили победу неофашисте. Гласајући тако остали су верни странкама левице. Овог пута Емануел Макрон је победио тако што је уништио странке левице.
Гласачи из радничке класе, они који су трпели последице центристичких политика штедње, љути су на Макрона, бившег банкара, који је уводио „зелене“ порезе док је својим пријатељима из виших слојева буржоазије давао пореске олакшице. Пошто није било друге понуде, одлучили су да масовно подрже Ле Пен. И тада се догодило нешто необично: Макрон и Ле Пен су постали међусобно зависни, успркос великој узајамној нетрпељивости. С наметањем нових мера штедње незадовољство већине било је све дубље, а подршка за Ле Пен све масовнија. Што је подршка ултрадесници била снажнија, то је Макрон био гласнији у позивима антифашистима да запуше нос и дају му глас, не би ли спречили Ле Пен да се докопа власти.
Захваљујући јачању те динамике међузависности, ултрадесничари су на парламентарним изборима у јуну 2024. освојили невероватних 40% гласова. На хоризонту нема ничега што би упућивало на закључак о блиском крају такве динамике. Зато ће историја вероватније запамтити Макрона као рушитеља либералног центра, а не као његовог спасиоца.
Вратимо се на недавни убедљиви пораз десничарских странака у Канади и Аустралији које су без успеха покушале да узјашу талас трампизма. Марк Крејни и Антони Албаниз су победили зато што им је председник Трамп практично онемогућио да изгубе. Претећи припајањем Канаде и увођењем царина Аустралији, која не само да никада није пропустила прилику да се наклони и удовољи сваком хиру Вашингтона, него има и дефицит у трговини са Сједињеним Државама, Трамп је практично осигурао да његова канадска и аустралијска копија изгубе на изборима. Али, испод површине Крејнијеве и Албанизове победе није тешко уочити друштвене трендове сличне онима који су Макронов тријумф претворили у Пирову победу.
После 11 година на власти у Канади, либерали нису успели да привуку делове радничке класе који су остали уздржани или су гласали за конзервативце. Добили су невелику већину тако што су у Макроновом стилу канибализовали све што стоји лево од центра (НДП и Парти Квебек). У Аустралији је уверљивом победом лабуриста замагљена чињеница да су победили с историјски најнижим постотком примарних гласова. Иако су освојили већину у радничким предграђима Сиднеја и Мелбурна, лабуристи су подбацили у имигрантским заједницама које су некада биле њихови најпоузданији гласачи. Као и у Канади, аустралијски центристи су победили уз помоћ једине преостале силе лево од центра, Зеленима, али су лоше пролазили у дуелу са значајним бројем десно оријентисаних независних кандидата (тзв. Теалс).
То је веома слично политичкој динамици у Француској. Оно што те сличности чини фасцинантним јесте њихово присуство у иначе веома различитим земљама. Економија Француске блиско је повезана с Немачком и остатком Европске уније. С друге стране, Аустралија и Канада су економије засноване на експлоатацији ресурса, интегрисане у енергетско-индустријско-војни комплекс Сједињених Држава.
Захваљујући географском положају, око 75% извоза Канаде завршава у Америци. Такође, износ директних канадских инвестиција у Америку већи је од инвестиција Америке у Канаду. Што се тиче географски изоловане Аустралије, њена економија је такође везана за америчке конгломерате, али не тако директно. Аустралијске рударске компаније већ дуго ваде фосилна горива и велике количине црвене земље која се испоручује у Јапан и Кину. Али интензивна трговина с две азијске суперсиле условљена је тиме што Америка из Кине и Јапана добија два кључна ресурса: то су индустријска роба и штедња.
Зато су политички трендови у Канади и Аустралији слични онима у Француској. Упркос великим разликама, све три економије повезане су са истим америчким глобалним механизмом за рециклирање вишкова. Дубока криза тог механизма усмерава њихову политику на начин који је неповољан за средњорочне изгледе центриста. Политичари попут Макрона, Крејнија и Албаниза могу остварити импресивне победе, али немају дугорочни план за заустављање пада свог утицаја на све незадовољнија бирачка тела. Годинама су та бирачка тела трпела лоше и мање видљиве последице глобалног механизма рециклирања – механизма који је овим земљама некада осигуравао стабилност и раст.
Суштина тог глобалног механизма (који сам једном назвао Глобалним Минотауром) сасвим је једноставна. Почевши од седамдесетих година, амерички дефицит у Источној Азији (прво у Јапану, затим у Кини) и Европи (првенствено Немачкој) обезбеђивао је тражњу за производима ових земаља. Заузврат, Европска унија, Јапан и касније Кина, слали су своју акумулирану добит на Вол стрит где се она рециклирала у амерички приватни и јавни дуг, деонице и некретнине. Један кинески званичник ми је једном описао тај механизам као „тајни договор“. „Наш тајни договор с Американцима“, објаснио је, „чини висок трговински дефицит Сједињених Држава који одржава високу тражњу за нашим производима. Наши капиталисти већи део својих суперпрофита у доларима улажу у финансијски сектор, осигурање и некретнине у САД. Када је тај процес успостављен, Америка је велики део индустријске производње пребацила на наше обале.“
Проблем с таквим глобалним механизмом рециклирања је у томе што производи све наглашеније неравнотеже: све већи трговински дефицит за САД и све више акумулиране штедње за северну Европу и источну Азију. Такве неравнотеже не могу расти унедоглед. Слом је неизбежан. Што се овај дуже одлаже, то ће удар бити јачи – то је истина коју центристи одбијају да признају, чак и када им руши кућу.
Највећа Трампова предност је отварање горућег питања које центристи одбијају да поставе: шта следи после „тајног договора“? Шта ће се догодити када размере неравнотеже саграђене на америчком трговинском дефициту постану неодрживе? Скот Бесент, Трампов министар финансија, сажето је то рекао у говору одржаном у ММФ-у: „Куда год да погледамо, у данашњем међународном економском систему видимо неравнотежу… Садашњи статус кво великих и постојаних дисбаланса је неодржив… Дуготрајно неодмерено ослањање на Сједињене Државе као генератора тражње произвело је неуравнотежену глобалну економију.“
Предложена решења су можда погрешна, половична, чак и суманута, али Трампов тим је бар лоцирао проблем. Можда гласачи не разумеју како им те неодрживе неравнотеже отежавају живот, али довољно су интуитивни да наслуте да су Трампови људи бар пронашли проблем, за разлику од центриста који се праве да га нема.
Бесента и остатак Трамповог економског тима центристи приказују као неандерталце, што је неопростиво. Заборављају да су они исти људи које славе као архитекте глобализованог капиталистичког поретка, поретка за којим сада жале, одавно упозоравали шта их чека. Био је 10. април 2005, дан када лоше вести никога нису интересовале. Паул Волкер, човек који је осмислио разорни Никсонов шок и био на челу Федералних резерви током формативних година „тајног договора“, најавио је оно о чему Бесент данас говори:
„Прича о економском успеху Сједињених Држава је прича о огромном и растућем приливу капитала из иностранства који износи више од 2 милијарде долара сваког радног дана, и наставља да расте… Ми се као земља не задужујемо свесно, ми не просимо. Не нудимо чак ни атрактивне каматне стопе, не дајемо кредиторима гаранције и заштиту од ризика слабљења долара… Пунимо наше продавнице и гараже производима из иностранства, а захваљујући оштрој конкуренцији цене остају стабилне. То нам помаже да камате одржимо на ниском нивоу, упркос малој штедњи и брзом расту. Све то прија нашим трговинским партнерима, попут Кине, који у великој мери зависе од експанзије нашег тржишта. Централне банке земаља у развоју углавном су спремне да гомилају све више и више долара, валуте која је најближе нечему што се да описати као међународна валута… Проблем је у томе што тај наизглед удобни аранжман не може трајати унедоглед.“
Три године касније, Вол стрит је доживео крах. Уследиле су две деценије центристичког порицања, финансираног штампањем огромне количине новца за малобројне и оштрим мерама штедње за већину. Пошто су Волкер и њему слични залагањем центриста потиснути на маргину, политичко средиште је почело да се урушава широм запада – при чему су се дефицитарне земље попут Француске, Канаде, Аустралије и Уједињеног Краљевства (да не помињем моју Грчку) нашле ближе средишту олује. Било је само питање тренутка када ће се појавити неко као што је Трамп, као неизбежан резултат одбијања центриста да признају да је „тајни договор“, глобални механизам рециклирања вишкова, практично мртав – као што је био и његов претходник, систем из Бретон Вудса, и пре него што га је председник Никсон званично укинуо 1971. године.
Наравно, мала је вероватноћа да ће Трампове политике поново уравнотежити светску економију. Део производње ће се вратити у Америку, али аутоматизација ће донети даљи раст незапослености. Растуће ренте од капитала у облаку за велике технолошке компаније додатно ће поткопати могућност поновног успостављања равнотеже. Кина ће вероватно наставити својим путем и постепено трансформисати БРИЦС у систем сличан Бретон Вудсу, утемељен на јуану. Европска унија неће успети да уравнотежи своју макроекономију и наставиће да тоне у стагнацију. Клима планете ће се потпуно пореметити.
Али, и поред тога што Трампова политика можда неће дати резултате у Сједињеним Државама, Француској, Аустралији, Канади, или било где другде, његова спремност да нешто предузме поводом нефункционалног глобалног система довољна је да му код куће осигура политичку подршку за ауторитаризам без преседана; у иностранству, сукоб с Кином ће довести у питање дугорочне изгледе за опстанак наше врсте. С друге стране, заробљени у заблуди да се „тајни договор“ може одржати, центристи остају осуђени на пораз, чак и када побеђују.
Извор: Пешчаник
