Пише: доц. др Радослав Т. Станишић
…’’Мог’о сам бити од стила. Мог’о сам да будем признат. Мог’о сам да будем неко и нешто, а не битанга, каква јесам, будимо реални…’’ Чувена реплика Марлона Бранда из филма На доковима Њујорка. Један од највећих америчких филмова свих времена, испљунут је право у лице држави која се тресла од издаја и параноичног идеолошког застрашивања. Суров и њежан, у Холивуд је увео нову врсту окрутног соцреализма. Филм је био пун глумачких бравура.
Пропали и приглупи, али осјећајни боксер, Тери Мелој (Марлон Брандо, никад љепши), који је постао батинаш и потрчко поквареног шефа синдиката Џонија Френдлија (Лее Ј. Цобб).
Социјална тематика и криминал су често сједињавани у америчким филмовима. Приче о подземлју, уцјенама, убиствима, страдању невиних и правди. Филм ноар илити црни филм је могао тако да има своју опорост, напетост, атмосферу, динамику па чак и психологију.
Др. Радослав Т. Станишић: Филмска критика – Пепео и дијамант
Пратимо понашање и судбину Терија Мелоја — младог антихероја. Одрастао је ван родитељске куће, заносио се илузијама да ће постати велики боксерски Шампион, али је био преварен и изигран а затим повучен на дно, присиљен на саучесништво са мафијом која по наређењу Џонија Френдлија контролише лучке раднике и малтретира их.Тери је наивно пристао да свог комшију и пријатеља, са којим дијели чезње за летењем, висинама и узгајањем голубова, Џоа Дојла, намами у вјешто припремљену клопку. Довољно је било да му укаже на његовог љубимца летача и позове да изиђе на кров гдје су га Френдлијеви момци немилосрдно гурнули у смрт. Тери за то није знао и вјеровао је да ће Џоа само заплашити. Али када се суочио са његовом смрћу у њему се полако јавља савјест.
Да би показао младићеве унутарашње патње, Казан га спаја са Џоевом сестром Еди, која покушава да сазна ко је и зашто убио њеног брата. Сцена у којој се њих двоје налазе у једној кафани изузетно је суптилна, њежна, драматична али и трагична. Тери би се повјерио, али не смије да каже све што осјећа и зна јер с једне стране саосјећа са дјевојком према којој почиње да гаји њежна осјећања, а с друге, плаши се да је потпуно не изгуби. Слично је и са њом. Обоје су потребни једно другом, али између њих је ова сурова стварност. На Терија се врше притисци са разних страна — Френдлијеви људи да још дубље уђе у криминал, агенти комисије за злочине траже његово свједочење. Тешко му пада што га сви називају цинкарошем и издајником. Када му је најтеже завлачи се у свој голубарник, милује голубове и чезне за слободом и чистим небом. У својој исповијести Еди, сугерише јој да брине само о себи, јер ће је трагање за истином довести само до још већих невоља. Објашњавајући свој живот, пропало дјетинство, бесперспективност младости, понавља да не треба чинити другом оно што не желимо да учине нама. Казан подвлачи двосмисленост ових ријечи. Уз помоћ оних који му вјерују, а посебно Еди и оца Берија, Тери успијва да изнутра емоционално ојача и дође до увјерења да је нужно супротставити се криминалу који тражи и његов живот, нарочито послије разговора у аутомобилу са својим старијим братом Чарлијем, који је такође у овом кругу криминала и који га је жртвовао нечасним циљевима подземлја.
Ипак, не води га тамо гдје га чекају убице и сам се жртвује, Тери послије свега тога мора да изађе пред комисију за утврђивање злочина, дјелује супериорно али и болно — ако му је младост уништена, живот још увек није, а све то у познатој креацији Марлон Бранда добија драмску снагу импресивне садржине. Међутим, просвјетљење му стиже тек када сазна да су и њега издали. Најболније је то што га је издао старији, паметнији брат Чарли (Род Стајгер), који ради као Френдлијев адвокат и повјереник. Када Еди, посрамивши га, убиједи локалног свештеника Карл Малден, (алијас Младен Секуловић, поријеклом из Брскута – Братоножићи, општина Подгорица) да поведе побуну против рекетирања од стране лучког синдиката. Тери свједочи пред конгресном комисијом. Без обзира што је исправно поступио, лучка заједница га одбацује јер је ‘’цинкарио ’’ , претуку га на доку, прије него што му застрашени пријатељи прискоче у помоћ. Његови голубови су потровани, илузије згажене и на њему је да се не само искупи за гријехе младости него и избори за часну егзистенцију.
Зато мора да дође и до физичког обрачуна на самом доку измеду њега и Френдлија. Крај филма садржи доста ироније. Један криминалац је избачен из уније, али се на отвореним вратима великог складишта појављује нови шеф који својим изгледом и облачењем може да побуди многе асоцијације. То је крупан снагатор у елегантном и скупом капуту најбољег кроја. Шта тај човјек може да обећа овим радницима? Казан ову драму без патетике показује у сасвим реалистичном амбијенту, тих пропалих најамних кућерина, прљавих улица, кафана, докова, облизњег парка и самог сметлишта. У свему томе има много биједе, отпадака, отуђености, равнодушности и изгубљености. Овај филм је умјетност револта која чак и у најгрубљим призорима говори високоартикулисаним филмским језиком и у форми која се намеће као потпуно и право умјетничко дјело. Стварност је у њему свуда присутна — али на начин како је компонује сам Елија Казан.
Сукоб браће Терија и Чарлија на задњем сједишту таксија је највише цитирана сцена из класика, али има још много незаборавних кадрова; на примјер; Брандово играње рукавицом, па сцена у којој Терију дјечак, који му се некада дивио, поубија све голубове, поменута сцена са голубовима представља метафору слободе а такође и антитезу Теријеве неспособности да се из кавеза животног вртлога отргне и да заплови мирнијим водама са женом коју воли. Сцена у којој Тери разбија врата, улази код Еди да је натјера да му призна да га воли, док склизавају на под љубећи се. По многим свјетским филмским критичарима, ово је Брандова најбоља улога. Род Стајгер, такође је сјајан у улози брата. Ли Џ. Цоб, као шеф синдиката, безосјећајн и безочан остварио је лик са кафанском Ијупкошћу и сладуњавим ријечима. Ева Мари Сент – Еди, са изузетним набојем и снагом је изнијела свој лик. Неки критичари су сматрали да је музика Леонарда Бернстајна исувише смјела, претенциозна и бучна. Ипак, На доковима Њујорка је ремек-дјело и послије свих ових деценија, опстаје као класична и брутална анализа издаје.
Извор: РТЦГ
