Пише: Јанус Варуфакис
„Моја филозофија, господине председниче, каже да странци хоће да нас опљачкају, а наш задатак је да ми опљачкамо њих пре него они нас“. Тим речима је министар финансија САД уверавао председника да је дошло време да се изведе велики удар на глобалну економију. Према речима једног од председникових људи, циљ је био да се изазове „контролисани распад светске економије“.
То нису речи које су изговарали чланови Трамповог тима пред објаву нових царинских стопа на Дан ослобођења. Мада фраза „странци хоће да нас опљачкају“ свакако личи на Трампа, то су, заправо, речи које је у лето 1971. изговорио тадашњи министар финансија Џон Конели, не би ли убедио председника да неколико дана касније покрене злогласни Никсонов економски удар.
Коментатори би требало то да кажу, уместо што се праве да је Трампов шок третман „без преседана“ и тврде да његов план мора пропасти, као и сви други „непромишљени“ напади на владајући поредак. Никсонов удар био је разорнији од Трамповог, посебно за Европу. Управо захваљујући економском паду који су изазвали, архитекти Никсоновог удара остварили су свој главни дугорочни циљ: осигурати да америчка хегемонија опстане упркос америчком двојном дефициту (трговинском и буџетском).
Успех Никсоновог удара не гарантује да ће Трампови потези бити успешни, али нас подсећа да све што је добро за америчку владајућу класу не мора бити добро за већину Американаца, па ни за остатак света. Један од најспособнијих Никсонових саветника, онај који је уверио Конелија да је такав шок неопходан, рекао је то сасвим јасно:
„Примамљиво је посматрати тржиште као непристрасног арбитра. Али у настојању да одрже равнотежу између потреба стабилног међународног система и нужности очувања слободе деловања кроз државне политике, бројне земље, укључујући и САД, опредељују се за ово друго.“
Затим је додао реченицу којом је срушио све претпоставке на којима су западна Европа и Јапан градили своја послератна економска чуда: „Контролисани слом светске економије је легитиман циљ за осамдесете године.“
Десетак месеци после предавања на ком је то изговорио, Пол Вокер је постављен за председника Федералних резерви. Убрзо су америчке каматне стопе удвостручене, а затим утростручене. Контролисани слом светске економије, који је почео када су Конели и Вокер уверили председника Никсона да мора одустати од режима стабилног курса, довршен је подизањем каматних стопа, што је било много разорније него што ће бити данашње Трампове царине.
Трамп, дакле, није први председник који је одлучио да изведе економски удар који ће довести до контролисаног распада светске економије. Није ни први који је срачунато оштетио америчке савезнике да би ојачао и продужио америчку хегемонију. Нити први који показује спремност да на краћи рок угрози интересе Цол Стрита да би на дужи рок ојачао акумулацију капитала у САД. Никсон је све то већ урадио пола века раније.
Иронија је у томе што је свет који либерални западни естаблишмент данас оплакује настао као резултат Никсоновог удара. Док осуђују поступке председника САД као разоран шок за светску економију, жале за нестанком света који је створен управо захваљујући спремности једног другог председника да изазове још разорнији шок. Никсонов удар је донео на свет љубимце данашњег либералног естаблишмента: неолиберализам, финансијализацију и глобализацију.
Главно питање Никсоновог тима гласило је: како сачувати позицију хегемона након што је Америка постала земља дефицита? Постоји ли алтернатива стезању каиша, којим се ризикују рецесија и опадање америчке војне моћи? Једина алтернатива, претпоставили су, јесте да се учини нешто сасвим супротно: да се повећа амерички трговински дефицит, те да се страни капиталисти натерају да тај дефицит финансирају. (То је део стратегије да „опљачкамо ми њих пре него они нас“ коју је Конели изложио Никсону).
Одважна стратегија којом ће натерати странце да финансирају двојни дефицит САД ослањала се на кружење капитала којим се страни долари враћају у домовину и рециклирају. То је подразумевало ослобађање Вол Стрита од свих ограничења наметнутих Њу дилом, ратном економијом и системом из Бретон Вудса. После четири деценије строге контроле банкара, да не би изазвали још једну 1929, Никсонов тим им је дао одрешене руке. Али да би се то урадило, било је потребно понудити нову економску теорију упаковану у одговарајућу политичку идеологију.
Под заштитом идеолошких и псеудонаучних маски неолиберализма, банкари су добили прилику да се поиграју милијардама страних долара у новом дерегулисаном окружењу: то је била финансијализација. Што је нови светски систем више зависио од дефицита САД, који је генерисао потребну тражњу за европским и азијским извозом, то је обим трговине потребан за стабилизацију тог срачунато неуравнотеженог глобализованог система био већи. Тако је рођена глобализација.
Тај свет – свет у ком је одрастала генерација X – неки називају неолибералном епохом, други га повезују с глобализацијом, док га неки описују као период финансијализације. У питању је једна иста ствар – свет створен Никсоновим ударом, који ће бити до темеља уздрман финансијским сломом 2008. После акције спасавања 2009, америчка хегемонија је опстала, али је изгубила велики део свог динамизма. Данас Никсонов удар губи снагу – бар из перспективе трамписта који желе да хегемонију САД оснаже по други (или трећи?) пут. То је поента Трамповог шока и његов мастерплан, који укључује и тактичке потезе као што је промовисање криптовалута.
Ипак, постоје и важне разлике између ова два удара. Оба су имали за циљ знатну девалвацију долара уз истовремено јачање његовог статуса светске резервне валуте, али су за то коришћена различита средства. Никсонов удар се ослањао на препуштање тржиштима новца да девалвирају долар и додатни шок за америчке савезнике кроз експлозију цена нафте – што је много више штетило Европи и Јапану него америчким произвођачима. Трамп можда преписује понешто из Никсоновог сценарија када су у питању цене нафте, али у начелу покушава да царинама постигне оно исто што су Федералне резерве на челу с Вокером постигле каматним стопама: да их искористи као оружје које ће европским и азијским капиталистима нанети више штете него америчким.
Исход Трамповог удара зависиће од његове одрживости и трајности, за шта ће вероватно бити потребна двопартијска подршка. Никсонов удар је успео захваљујући томе што је председник Картер довео Вокера у Федералне резерве и допустио му да несметано настави да спроводи Никсонов пројекат; онда га је председник Реган додатно интензивирао 1987. године доводећи Алана Гринспена да наследи Вокера. Да ли амерички политички систем још има капацитета за такав степен заједничког деловања? То се чини мало вероватним, али опет, ко је могао предвидети да ће Бајден продужити Трампове царине за Кину и ескалирати Нови хладни рат који је започео његов претходник?
И коначно, ако Трампов удар буде бар делимично успешан као Никсонов, како ће наш нови свет изгледати? Можда је прерано говорити о томе, али неолиберализам је већ добио конкуренцију у облику технофеудалистичких учења неореакционара попут Петера Тила. Капитал смештен у облак истискује финансијски капитал, а божанска улога тржишта замењује се светим гралом трансхуманизма (споја капитала у облаку, вештачке интелигенције и биолошке јединке). Финансијализација ће се ускоро наћи под сличним притиском. Уз даљи развој вештачке интелигенције, Вол Стрит неће моћи да се одупре спајању капитала у облаку и финансија, као што показује амбиција Илона Маска да X претвори у „универзалну апликацију“. Такав развој догађаја учиниће платном систему оно што је интернет урадио факс уређајима, с озбиљним последицама по финансијску стабилност, укључујући и будућу улогу Федералних резерви. Уместо сна о Глобалном селу, добићемо Ограђену нацију. Ипак, повлачење глобализације не значи да је аутархија могућа. Трампов удар најављује преполовљену планету, где ће једну половину чинити вазалне земље, оне које су поклекнуле под Трамповим ударом, а другу оне у којима је експериментима унутар БРИКС-а допуштено да иду својим током.
Свака генерација радо верује да се налази на врхунцу велике историјске прекретнице. Наша генерација има злу срећу да се на таквој прекретници заиста и налази. Уместо да се фокусирамо на карактер човека у Белој кући, било би боље да се подсетимо да је Никсонов удар био много важнији догађај од Никсона самог. Ако је Никсон једном већ преобликовао свет, учинивши га ружнијим и мање стабилним местом, нема сумње да је Трамп способан за то исто.
Извор: Пешчаник
