Povodom smrti Andrije Bajića, prenosimo intervju koji je svojevremeneo dao Geopolitici ovaj legendarni pevač narodne muzike i dueta Braća Bajić
Razgovor vodio: Milan Starčević
Stari drevni mudraci Konfučije i Platon tvrdili su da stanje jedne države uveliko zavisi od muzike koja se sluša u narodu. Ako reči dvojice filozofa prenesemo na naše doba, tada one u pravom smislu predstavljaju dijagnozu srpskog naroda i države: gubitak nacionalne svesti, duhovni, kulturni i moralni pad, ekonomija na rubu bankrota, apatija i beznađe na svakom koraku. Muzika je od pamtiveka imala veliki značaj i uticaj po svaku ljudsku dušu, a ova danas, kako rok tako i turbo-folk, koja nam se uporno servira preko mnogobrojnih TV kanala, jeste varvarska, agresivna, sa divljim ritmovima i prostačkim tekstovima, erotizovanim scenama, a mnogi od „estradnih umetnika“ javno promovišu homoseksualizam i ostale izopačenosti.
Ne toliko davno muzika na ovim prostorima odisala je narodnim (tradicionalnim) melodijama, tekstovima, garderobom i stvaralštvom, što u uvodnom razgovoru za Geopolitiku potvrđuje Andrija Bajić, mlađi član kultnog dueta „Braća Bajić“, koji je ostavio veliki trag u srpskoj izvornoj muzici. Njihove pesme su bile u izvornom stilu kvalitetne, duhovite, pomalo i sarkastične, izvodili su ih u dvoglasu, veoma često opisujući svakodnevne probleme savremenog čoveka. Često se zaboravlja da su braća Bajić snimili na desetine narodnih kola, u kojima su sa uspehom svirali frulu. Antologijske su njihove pesme poput „Kopa cura vinograd“, „Pogledaj me, mala moja“, „U livadi pod jasenom“, „Ja sam dečko rodom od Morave“, „Igraj, mala, na colove“, „Šta ćemo, kako ćemo“, „Aoj Mile, al’ si lep“, „Poji Mile volove na reci“. Detinjstvo braće Bajić je kao i mnogim drugim vršnjacima u predratnom periodu bilo teško. Andrija (1938) i njegov tri godine stariji brat Tomislav (1935) rođeni su u selu Jabučje kod Lajkovca, odrastali su u siromašnoj devetočlanoj porodici, deleći svu gorčinu tog burnog vremena, između ostalog i pogibiju oca na planini Maljen, aprila 1941. godine, kao vojnika Kraljevine Jugoslavije (trećepozivac). Vitomir, najstariji brat, ostao je na seoskom imanju, sestre su se poudavale, dok su Tomislav i Andrija prešli u Beograd da pohađaju školu. Toma je najpre upisao medicinski fakultet, iako ga nikada nije voleo, da bi kasnije radio u turističkoj agenciji „Putnik“, a Andrija školu precizne mehanike, i zaposlio se u preduzeću „Borac“. Od dolaska u srpsku prestonicu počinje da se piše istorija ovog nezaboravnog dueta, koja će u narednim redovima biti detaljnije opisana od strane samog aktera svih događaja, gospodina Andrije Bajića.
Uvaženi gospodine Bajiću, od kada ste se Vi i Vaš brat Tomislav počeli interesovati za muziku i baviti se njome?
– Po dolasku u Beograd 1955. godine, nas dvojica smo se učlanili u KUD „Đoka Pavlović“, jer smo voleli da sviramo frulu. Otac nam je bio talentovan za muziku, iako nikada nije slovio za muzičara. Pisao je pesme o aktuelnim događajima u selu, sve je on to zabeležavao u stihu, a povrh svega voleo je da peva. Valjda je to nasleđe i interesovanje za muziku došlo od njega. Sećam se da sam kao dečak nedeljom popodne trčao do poljane zvane Dućminac da slušam jednog ili dvojicu harmonikaša kako sviraju na seoskoj igranci; stajao sam pored njih i bio fasciniran njihovim umećem, kako oni svojim veštim prstima sviraju na instrumentu. Pokojni ujak Ratko kupio nam je na vašaru frulu na kojoj smo Toma i ja vežbali stare izvorne melodije, a prva od njih bila je „Tri livade, nigde ’lada nema“. Imali smo u dvorištu veliku kacu za čuvanje grožđa, u kojoj sam voleo sa merdevinama sići da u nju da sednem i sviram frulu, i ona je davala takav zvuk, na sve strane je ječalo, a ja sam zamišljao da budem čuveni Sava Jeremić. Zaista sam od malih nogu voleo muziku, pa sam tako od mog starijeg rođaka naučio da pravim tranzistor, pa sam pronalazio frekvencije radio Beograda i slušao Savu Jeremića, Radojku Živković, Krnjevca itd. Nema nikakve sumnje da smo nas dvojica mnogo naučili u društvu „Đoka Pavlović“, na primer kako se radi, kako se poštuje taj posao, upoznali smo mnoge ljude koji su u to vreme bili glavni muzički urednici radija: Carevac, Maksa Popov, Duško Radančević, Duško Radetić, Đorđe Karaklajić, koji su obilazili sva muzička društva da bi nekoga otkrili i pozvali na audiciju. To su u to doba bili najuticajnije osobe na muzičkoj sceni, i nije nam bilo svejedno kada su dolazili na naše probe, odakle su birali nove muzičare.
Na jednoj od tih proba odabrali su Vas, braću Bajić, za prve amaterske snimke za radio. Sećate li se tih prvih početnih muzičkih koraka?
– Da, sećam se. Na početku naše karijere nismo pevali, nego smo samo svirali frulu, ali smo u našoj svirci nekako neplanski komponovali jedno divno kolo, koje smo kasnije nazvali „Kolubarski vez“, i to kolo je i danas rado slušano. Tada je u muzičkoj sekciji sa nama bio Mile Urošević, koji je tada imao svoj ansambl „Urošević“; oni su prvi svirali „Marš na Drinu“. Kada smo Toma i ja svirali kolo „Kolubarski vez“, upitao nas je Mile Urošević: „Momci, gde ste vi čuli i od koga ste naučili ovo kolo?“ Mi smo mu odgovorili da smo ga sami komponovali i izučili. Onda nam je on pomogao da napišemo note i prijavio nas pod našim imenima u Zavodu za autorska prava. Eto, tako smo malo po malo počeli ozbiljno da se bavimo muzikom, pa smo krenuli pisati pesme. Naročito je Toma bio u tom poslu imao nadahnuća, jer je još kao dete pisao stihove, i prva naša pesma zvala se „Duni vetre iz Bukulje planine“, za koju je čuo duet Milošević–Aleksić, takođe članovi KUD „Đoka Pavlović“, koji su već bile radio-pevači. Jednom prilikom su čuli našu pesmu (svirali smo sa M. Uroševićem) i poželeli da je otpevaju, i mi smo im je ustupili, tako da je to prva naša pesma koja se obrela na ploči, negde 1960. godine. Od tog trenutka mnogi muzičari su od nas tražili da im pišemo pesme, na primer duetu Blagojević–Lazarević, kasnije i Silvani Armenulić, koja je svoj prvi veliki korak napravila sa našom pesmom „Nad izvorom vrba se nadnela“. Interesatno je da smo mi ovaj hit prvobitno napisali za duet Milošević–Aleksić, da bi nakon pola godine Silvana mene nazvala da me zamoli da joj damo odobrenje da snimi pesmu. Rekao sam joj da moram prvo da pitam devojke iz pomenutog dueta da li se slažu. Njih dve nisu imale ništa protiv tog predloga, i tako je Silvana snimila ovu nezaboravnu numeru, koju je bolje otpevala nego duet Milošević–Aleksić, jer joj je pesma nekako bolje „legla“. Silvani je od tog časa rasla popularnost, bila je sve traženija, pa je pevela u seriji „Ljubav na seoski način“, Toma Zdravković joj je dao neke pesme, jednom rečju − postala je muzička zvezda.
Za razliku od današnjeg vremena, u Vašem dobu nije bilo tako lako snimiti prvi album, morali su se ispuniti određeni uslovi da bi se uopšte pronašao izdavač za album. Kako je to bilo u Vašem slučaju?
– Posle našeg uspešnog komponovanja pesama za mnoge izvođače, Toma i ja odlučimo da ne ostanemo na marginama, nego da se sami okušamo u pevačkim vodama. I tako sam jednog dana rekao bratu Tomi da uradimo četiri pesme za nas i da ponudimo nekoj izdavačkoj kući da ih snimi. Nije prošlo dugo od kada smo komponovali te divne momačke i seljačke pesme, a pritom smo hteli da ih izvodimo stilom kako se peva u selu, da to ne bude kako pevaju Cune, Vule Jevtić ni Šeherović, već da bude nešto potpuno različito. Ubrzo zatim otišao sam u „PGP“ kod pokojnog Miće Đorđevića, muža Vasilije Radojičić, koji nas je poznavao jer je snimao naše pesme za druge pevače. Kada je čuo moj predlog, odgovorio mi je: „Daj, Bajo, nemoj da eksperemintišemo! Ostanite vi kompozitori, a mi izdavači“. Onda sam otišao u predstavništvo „Jugotona“ u Beogradu, gde me dočekaju Obren Jovović i Dragomir Ristić kojima predočim istu ideju kao i Mići Đorđeviću. Njih dvojica nisu previše oklevali, nego su mi poručili „da pokušamo snimiti četiri pesme, pa ako bude dobro nama, biće i njima, u suprotnom − nikom ništa.“ Po završetku snimanja odveli smo ih na večeru, a Ristić mi izusti: „Znate šta, pesme su vam odlične, ali bolje da ste dali nekom drugom da ih otpeva“. „Rile“, rekoh mu ja, „mi nemamo dovoljno iskustva da pevamo kao pojedini muzičari, nemamo uobličenu boju glasa, nego pevamo tako kako bi otpevali bilo gde u selu“. Ristić je pesme prosledio uredniku „Jugotona“ Gavriloviću, koji je imao jak osećaj za kvalitetnu muziku, poručivši prvi put od osnivanja ove izdavačke kuće tiraž od deset hiljada, jer tada kada bi neko imao tiraž od dve hiljade, to je bilo puno. Kada se album pojavio na tržištu, bio je odlično prihvaćen u narodu, pa su ljudi uveliko kupovali gramofone da bi slušali našu ploču. Bilo je to doba kada nije bilo puno gramofona. Čuvam u svojoj arhivi mnogobrojna pisma koja smo dobijali od naših slušalaca, a stalno ću se prisećati pisma u kojem nas jedan gospodin umoljava da mu kupimo gramofon, pošto nema gde da sluša našu ploču koju je nedavno kupio. Deset dana od izlaska ploče mene zove Obren Jovović da mi saopšti vest da su prodali svih deset hiljada ploča, te da su naručili još pedeset hiljada.
Da li ste Vi od prodaje tolikog broja tiraža mogli pristojno živeti?
– To je bilo vreme kada je radio Zavod za autorska prava, koji je precizno određivao koliki će biti deo kolača za svakog ko je učestvovao u snimanju albuma, a svaka tri meseca pristizao je obračun od prodatih ploča. Zarade su bile pristojne i dobre, ali se na njih nije gledalo kao na odrađivanje posla, već smo se bavili muzikom iz ljubavi.
Uporedo sa snimanjem pesama i koncertnim nastupima obavljali ste dalje Vaše zanate. Kako ste uspevali da uskladite sve svoje obaveze? Koliko ste često imali javne nastupe?
– Ja sam trideset sedam godina uporedo sa pevanjem radio kao tehničar, i to od 06:00 do 14:00. Postojala je mogućnost da dobijemo status priznatih umetnika, međutim Toma je bio protiv toga, hteo je da imamo svoje plate, nikada se ne zna šta nas čeka, pre svega zbog problematične karijere i uticaja režima na rad. Mi smo u to vreme pet dana u nedelji imali koncerte, čak i radnim danima, odmah po okončanju posla, bez neke veće najave punili smo domove i sale, a ne kao danas gde se reklamiraju tri meseca i opet ne mogu da napune dvorane. Sa nama je išla grupa muzičara, bar kvartet orkestra, tri pevača, voditelj i humorista, zadužen da dodatno razveseli publiku. Među njima bilo je poznatih lica poput Čkalje, Živke Matić, Žike Milenković, Žike Radenković, Ljube Moljca, Milana Srdoča itd.
Kako Vas je publika dočekivala? Da li je bilo dogodovština?
– Publika nas je uvek srdačno prihvatala, volela nas je. Tada nije bilo televizije da se vide umetnici, samo su se slušali, i svi su želeli da vide kako mi pevači izgledamo. Izdvojiću za Vaše čitaoce interesantan događaj iz Plaška u Lici. Bio je januar, sneg do kolena. Dok smo se mi presvlačili u narodne nošnje, dođe organizator koncerta da nam saopšti da jedna baka želi da nas vidi. Kada je ona došla kod nas, prosto se uplašila i, videvši da smo Toma i ja tu, rekla nam je: „Au sine moj, sad ne žalim umreti. Ja moram da se vratim kući, prepešačila sam deset kilometara po snegu da vas vidim, ne mogu vas slušati“. Ja se onda dogovorim sa ostalim članovima ekspedicije da je smestimo na pozornicu sa nama, i kasnije su je odvezli kući.
Na Vašim albumima uvek je mesta bilo za stare izvorne pesme. Kako ste dolazili do njih?
– Uvek smo imali, kada smo ploče snimali, od četiri pesama jednu izvornu pesmu, koju smo otrgli od narodnog zaborava, kao što je pesma „Pogledaj me, mala mala“, za koju se ne zna od kada datira, a mi smo je prvi put pevali na Beogradskom saboru 1967. Uglavnom smo zapisivali stare pesme dok smo negde putovali.
Da li je Vaša muzika slušana rado u gradovima kao i selima? To je doba kada se, usled pojavljivanja rok kulture, počelo sa ismevanjem časnog srpskog seljaka. Jesu li vas negde, u krajevima bivše države, posebno voleli?
– Nema sumnje da se narodna muzika u selu više slušala nego u gradu; međutim, u to vreme gradovi su bili puni ljudi koji su došli iz sela, pa ih je narodna pesma vraćala u zavičaj, te smo stoga imali podjednako isto publike. Što se tiče gostoprimstva i ljubavi prema toj muzici, bolje je bilo u selu, pošto su nas u seoskim sredinama tako rado dočekivali, i nijedna svirka nije mogla da prođe bez večere. Svugde smo u Jugoslaviji nastupali, ali su nas nekako posebno voleli u Dalmaciji, u čistim srpskim krajevima: Knin, Benkovac, Obrovac, Kistanje, Gračac… Srbi iz Dalmacije su imali običaj da drže uramljene slike u svojim kućama. Prisećam se detalja iz Like, kada smo posle održanog koncerta bili pozvani kod domaćina na večeru, i čim smo kročili na kućni prag, odmah nas je odveo u spavaću sobu gde smo zaista imali šta videti. Na zidu su pored ikone Svetog Nikole bile uramljene slike Jovanke i Broza, kao i braće Bajić.
Braću Bajić je rado slušalo i u goste zvalo srpsko rasejanje. Kružile su svojevremeno priče da ste nakon povratka iz Amerike bili privođeni i saslušavani od UDBE, zbog navodnog nastupa u četničkim klubovima. Šta je istina?
– Prvu turneju preko okeana smo imali 1969, u Kanadi i Americi; sa nama je sve vreme bio harmonikaš Đorđe Negovanović, i tamo su nam se pridružili Slovenci koji su pevali svojoj zajednici. Na turneji smo ostali oko četrdeset pet dana, gde smo održali petnaest koncerata i sa sobom poneli dobre utiske, sem negativnih izjava pojedinaca o nama. Srpska zajednica imala je svoje antikomunističke radio-stanice kao i fudbalski klub „Beli orlovi“, koji su vodili braća Stanojević, poznati emigranti, optuženi od komunista za ratne zločine u Drugom svetskom ratu. Njih dvojica su na radio-programu držali govor u kom su nas optuživali da smo komunistički izaslanici i pozvali su srpsku zajednicu da ne ide na naše koncerte. Vrativši se sa puta, zvali su nas iz SUP-a da dođemo na informativni razgovor kod nadležnog inspektora, koji je imao tačne podatke o našem boravku u inostranstvu, i usledio je tročasovni razgovor sa pitanjima kome smo pevali, šta smo pevali, s kim smo se družili, i da nas je neko prijavio da smo srbovali. Naš odgovor je bio da smo pevali narodu, ne gledajući niti znajući ko se nalazi u publici; jednostavno smo radili svoj posao. Inspektor je odlučio da nam oduzme pasoše (ukupno deset meseci), pritom smo skinuti sa radio i televizijskih kanala, dali su pismeni raspis svim domovima kulture, svim bioskopskim salama u Jugoslaviji, da se braći Bajić zabranjuje javni nastup. Nije dugo potrajalo, posle kraćeg zatišja, kada su „Večernje novosti“ krenule u hajku protiv nas, objavljujući nedelju dana na celoj strani naslov „Ugled za šaku dolara“, u prevodu − da mi idemo u beli svet i prodajemo ugled države za šaku dolara. Kada su završili epizodu sa nama, onda su zakačili Tozovca i Cuneta, ali su se njih dvojica brzo izvukli, jer su bili u dobrim odnosima sa dvojicom državnih funkcionera – Tozovac je imao Ivana Stambolića, a Cune Dražu Markovića – dok smo mi ostali na ledu i bili potpuno van događaja; otkazivani su nam jednomesečni nastupi po Slavoniji, sa obrazloženjem da im četnici neće pevati. Nekoliko godina kasnije su Tomu i mene ponovo, ovoga puta na aerodromu, ispitivali o gostovanju u Americi, postavljali nam uobičajena pitanja.
Komunistički režim Josipa Broza je u velikoj meri bio totalitaran, on nije dozvoljavao da se slobodno govori i peva, naročito se Srbima uvek pripisivao šovinizam i zabranjivalo im se da budu to što jesu. Kako ste Vi, i pored prefiksa srpski narodni pevači, pevali Brozu, i to, po nekim navodima, nekoliko puta?
– Pevali smo Brozu sedam puta, nije se imalo drugog izbora, takvo je vreme bilo, ko je smeo da kaže neću. Tito je znao šta radi i bio je lukav, svestan je bio činjenice da su braća Bajići popularni u srpskom narodu, zbog toga je namerno tražio da mu gostujemo, kako bi svima mogao staviti do znanja da on tobože voli Srbe, da nema ništa protiv njih.
Tokom Vaše duge i uspešne karijere snimili ste dosta slavskih pesama. Da li su one nastale planski ili spontano?
– Slavske pesme smo smimili ciljano, po nagovoru vlasnika „Jugovideo firme“ Bore Mitrovića. Na njegovu molbu Toma i ja smo pristali, pa smo išli po manastirima i crkvama da slušamo kakve se duhovne pesme pevaju, a moram istaći da su nam posebno pomogle kaluđerice iz manastira Bogovađa, čije smo pesme obradili tako što smo ostavili tekstove, a komponovali muziku. Za ovaj poduhvat dobili smo blagoslov patrijarha Pavla. Snimili smo jednu pesmu vladike Nikolaja, koja nosi naslov „Vera naša pravoslavna“.
Raspad Jugoslavije značio je i početak sukoba na ovim prostorima. Vi ste tada, te 1991, kada je srpski narod branio svoja vekovna ognjišta, pesmama pomagali narodu preko Drine da istraje u borbi. Često Vas je pokojni voditelj Zrpa na radiju Beograd 202 emitovao.
– Mi smo imali jedan period u svojoj karijeri kada smo pevali parodije na aktuelne teme, i narod je to mnogo voleo. Gde god smo mogli, pipkali smo režim, stihovima poput „Ljudi moji, ne možemo više, jedan radi a petoro piše“, „Poslovi su radniku na vratu, a šef ima tri put’ veću platu“. Pesme su snimljene u komunizmu, a tadašnji državnici su se interesovali šta to braća Bajići pevaju, te su nas stalno sklanjali da gostujemo na velikim takmičenjima, radio i tv emisijama. Da se vratim na Vaše pitanje o rodoljubivim pesmama. Čupko, urednik emisije „Poselo“ na Beogradu 202, zajedno sa Zrpom pozvao nas je da uživo gostujemo, i tom prilikom kažem ja Tomi da napišemo pesmu koja će dati podstrek srpskom narodu u Slavoniji i Baranji gde je rat već počeo. Pesma se zvala „Evropska demokratska pesma“,i nju smo otpevali pred nekoliko hiljada ljudi na Kalemegdanu, i ona je samo jedna u nizu mnogobrojnih patriotskih pesama koje smo otpevali.
Jedna od kontroverznih pesma bila je „Sitan kamen do kamena“ („Pola veka Srbadija čeka da voz pođe na more da dođe“). Kojim povodom je ona nastala?
– Ta pesma snimljena je 1962. za konkurs pesme o pruzi Beograd–Bar, koja je naredne godine trebalo da krene sa radom. Ona je takođe bila razlog zbog kog su nas inspektori SUP-a ispitivali. Komisija je našu pesmu odbila zbog, kako su rekli, nacionalističih reči; međutim, bez obzira na takav ishod, mi smo je snimili za „Diskos“, i bila je veoma slušana.
Čitaoce će posebno interesovati Vaše mišljenje o trenutnoj situaciji na srpskoj muzičkoj estradi. Ozbiljni kritičari muzike su zabrinuti, tvrde da je stanje katastrofalno, da je nestao ukus za dobru pesmu, da scena podseća na rijaliti šou, te da vulgarizmu nema kraja. Stiče se utisak da bukvalno svako ko god ima iole nešto novca i kumovske veze može snimiti album. Kad je, po Vama, krenuo raspad muzike na našim prostorima?
– Sad je estrada velika džungla sa puno para. Mnogo se osoba ubacilo u estradu, koje nikakvih dodirnim tačaka sa njom nemaju, svako od pevača i pevačica ima svog sponzora, a pritom ti isti sponzori nemaju blage veze o muzici. Pojavljuju se menadžeri koji su na ko zna kakav način stekli novac, i ulažu novac, recimo, u pevačicu zato što im se sviđa, koja opet nema muzičke kvalitete, i možemo slobodno reći da za današnje stanje na estradi važi parola „koliko para, toliko muzike“. Vi ste dobro uočili da danas svako može da snimi album, prvo zbog tehnike snimanja, jer se može ući u studio i izrecitovati tekst, a tonski snimatelj će da razvuče tekst na kompjuteru i da napravi da se peva. Kad taj isti pevač ili pevačica izađu da nastupe uživo, onda se može čuti koliko su zalutali na estradu. Raspadom države, početkom 1990-ih godina, označeno je postavljanje novih normi u muzici, mada su već 80-ih godina prošlog veka sa strane ubačene određene lobi grupe u našu muziku, kako bi turska muzika doprla do nas, da uđe muzika koja nije iz našeg podneblja. Ne može niko za tu muziku da tvrdi da je srpska kada nije, ne miriše na srpsko selo, na seno, na opanke, nego miriše na neki harem.
Hoćete li se složiti sa mnom da su za stanje u srpskoj muzici u velikoj meri odgovorni i mediji? Oni su često podstrekači izazivanja haosa na estradi.
– Apsolutno ste u pravu. Mnoge vaše kolege nisu dorasle tom poslu jer podležu uticaju i pričama koje se olako prodaju, i koje dižu tiraž novinama. U čijem je interesu da se na naslovnoj strani objavi da je Tanja Savić iskrivila štiklu na ulici? Koga zanima privatni život muzičara? Na taj način mediji mladim ljudima, koji sada odrastaju i koji su skloni manipulacijama, kreiraju život. Ne može da bude isto ako se na televiziji ili radiju emituje neka rodoljubiva pesma Dragiše Nedovića i nazovi-pesma Jelene Karleuše. Koliko dugo ona peva, a da ja nisam naučio nijednu njenu pesmu. O čemu to govori? Nisam tolio glup, pa znam hiljadu i nešto melodija, a nijednu njenu pesmu ne znam.
Šta je recept za ozdravljenje srpske narodne muzike?
– Za početak, da srpska muzika bude procentualno isto zastupljena kao i ostala muzika, kao i da mediji, pre svega urednici emisija, ozbiljnije shvate ulogu muzike u društvu, jer ona igra važan faktor među svim populacijama.
Kako Vi, posle ogromnog umetničkog iskustva i posle toliko otpevanih pesama o srpskom selu, tradiciji, junacima i svetiteljima, razmišljate o sadašnjem srpskom stanju nacije, koja po ko zna koji put prolazi kroz težak period? Kakvu poruku možete poručiti našem narodu?
– Srpski narod ima tešku istoriju, a da stvar bude gora, mnogo puta smo gubili i ginuli po nagovoru za drugoga. Za sebe mogu reći da se duboko u duši ponosim što sam Srbin, nikada nisam mrzeo nekog drugog ko je druge vere i nacije. Svaki Srbin bi trebalo da drži do svoje vere, slave, tradicije i običaja; nažalost, često nije tako u praksi, pa čak i u crkvi se služba promenila. Pogledajmo samo na šta nam liče svadbe i sahrane, sve se svelo na rimsku izreku − hleba i igara. Nedavno sam boravio na Kosovu, gde sam pevao na proslavi povodom 100 godina od oslobođenja Stare Srbije, i po ko zna koji put sam se uverio u teško stanje našeg naroda; možda je prikladnije koristiti reč okupacija. Držim do toga da bi Republika Srpska jednog dana mogla sa nama sačinjavati istu državu, ali me plaši situacija na jugu Srbije, konkretno u Bujanovcu i Medveđi. Kako bismo se uopšte nekako mogli odupreti svim nedaćama i beznađu, potrebno je da među našim narodom ima više sloge i jedinstva, a ne kao što rade političke partije. Ja nisam član nijedne partije, niti ću ikada biti, ali kada bi te partije bar poslužile osnovnim interesima države i naroda, tada bi nam lakše bilo.
Geopolitika broj 64, jun-jul 2013.
Izvor: Geopolitika Magazin
