Поводом смрти Андрије Бајића, преносимо интервју који је својевременео дао Геополитици овај легендарни певач народне музике и дуета Браћа Бајић
Разговор водио: Милан Старчевић
Стари древни мудраци Конфучије и Платон тврдили су да стање једне државе увелико зависи од музике која се слуша у народу. Ако речи двојице филозофа пренесемо на наше доба, тада оне у правом смислу представљају дијагнозу српског народа и државе: губитак националне свести, духовни, културни и морални пад, економија на рубу банкрота, апатија и безнађе на сваком кораку. Mузика је од памтивека имала велики значај и утицај по сваку људску душу, а ова данас, како рок тако и турбо-фолк, која нам се упорно сервира преко многобројних ТВ канала, јесте варварска, агресивна, са дивљим ритмовима и простачким текстовима, еротизованим сценама, а многи од „естрадних уметника“ јавно промовишу хомосексуализам и остале изопачености.
Не толико давно музика на овим просторима одисала је народним (традиционалним) мелодијама, текстовима, гардеробом и стваралштвом, што у уводном разговору за Геополитику потврђује Андрија Бајић, млађи члан култног дуета „Браћа Бајић“, који је оставио велики траг у српској изворној музици. Њихове песме су биле у изворном стилу квалитетне, духовите, помало и саркастичне, изводили су их у двогласу, веома често описујући свакодневне проблеме савременог човека. Често се заборавља да су браћа Бајић снимили на десетине народних кола, у којима су са успехом свирали фрулу. Антологијске су њихове песме попут „Копа цура виноград“, „Погледај ме, мала моја“, „У ливади под јасеном“, „Ја сам дечко родом од Мораве“, „Играј, мала, на цолове“, „Шта ћемо, како ћемо“, „Аој Миле, ал’ си леп“, „Поји Миле волове на реци“. Детињство браће Бајић је као и многим другим вршњацима у предратном периоду било тешко. Андрија (1938) и његов три године старији брат Томислав (1935) рођени су у селу Јабучје код Лајковца, одрастали су у сиромашној деветочланој породици, делећи сву горчину тог бурног времена, између осталог и погибију оца на планини Маљен, априла 1941. године, као војника Краљевине Југославије (трећепозивац). Витомир, најстарији брат, остао је на сеоском имању, сестре су се поудавале, док су Томислав и Андрија прешли у Београд да похађају школу. Тома је најпре уписао медицински факултет, иако га никада није волео, да би касније радио у туристичкој агенцији „Путник“, а Андрија школу прецизне механике, и запослио се у предузећу „Борац“. Од доласка у српску престоницу почиње да се пише историја овог незаборавног дуета, која ће у наредним редовима бити детаљније описана од стране самог актера свих догађаја, господина Андрије Бајића.
Уважени господине Бајићу, од када сте се Ви и Ваш брат Томислав почели интересовати за музику и бавити се њоме?
– По доласку у Београд 1955. године, нас двојица смо се учланили у КУД „Ђока Павловић“, јер смо волели да свирамо фрулу. Отац нам је био талентован за музику, иако никада није словио за музичара. Писао је песме о актуелним догађајима у селу, све је он то забележавао у стиху, а поврх свега волео је да пева. Ваљда је то наслеђе и интересовање за музику дошло од њега. Сећам се да сам као дечак недељом поподне трчао до пољане зване Дућминац да слушам једног или двојицу хармоникаша како свирају на сеоској игранци; стајао сам поред њих и био фасциниран њиховим умећем, како они својим вештим прстима свирају на инструменту. Покојни ујак Ратко купио нам је на вашару фрулу на којој смо Тома и ја вежбали старе изворне мелодије, а прва од њих била је „Три ливаде, нигде ’лада нема“. Имали смо у дворишту велику кацу за чување грожђа, у којој сам волео са мердевинама сићи да у њу да седнем и свирам фрулу, и она је давала такав звук, на све стране је јечало, а ја сам замишљао да будем чувени Сава Јеремић. Заиста сам од малих ногу волео музику, па сам тако од мог старијег рођака научио да правим транзистор, па сам проналазио фреквенције радио Београда и слушао Саву Јеремића, Радојку Живковић, Крњевца итд. Нема никакве сумње да смо нас двојица много научили у друштву „Ђока Павловић“, на пример како се ради, како се поштује тај посао, упознали смо многе људе који су у то време били главни музички уредници радија: Царевац, Макса Попов, Душко Раданчевић, Душко Радетић, Ђорђе Караклајић, који су обилазили сва музичка друштва да би некога открили и позвали на аудицију. То су у то доба били најутицајније особе на музичкој сцени, и није нам било свеједно када су долазили на наше пробе, одакле су бирали нове музичаре.
На једној од тих проба одабрали су Вас, браћу Бајић, за прве аматерске снимке за радио. Сећате ли се тих првих почетних музичких корака?
– Да, сећам се. На почетку наше каријере нисмо певали, него смо само свирали фрулу, али смо у нашој свирци некако неплански компоновали једно дивно коло, које смо касније назвали „Колубарски вез“, и то коло је и данас радо слушано. Тада је у музичкој секцији са нама био Миле Урошевић, који је тада имао свој ансамбл „Урошевић“; они су први свирали „Марш на Дрину“. Када смо Тома и ја свирали коло „Колубарски вез“, упитао нас је Миле Урошевић: „Момци, где сте ви чули и од кога сте научили ово коло?“ Ми смо му одговорили да смо га сами компоновали и изучили. Онда нам је он помогао да напишемо ноте и пријавио нас под нашим именима у Заводу за ауторска права. Ето, тако смо мало по мало почели озбиљно да се бавимо музиком, па смо кренули писати песме. Нарочито је Тома био у том послу имао надахнућа, јер је још као дете писао стихове, и прва наша песма звала се „Дуни ветре из Букуље планине“, за коју је чуо дует Милошевић–Aлексић, такође чланови КУД „Ђока Павловић“, који су већ биле радио-певачи. Једном приликом су чули нашу песму (свирали смо са М. Урошевићем) и пожелели да је отпевају, и ми смо им је уступили, тако да је то прва наша песма која се обрела на плочи, негде 1960. године. Од тог тренутка многи музичари су од нас тражили да им пишемо песме, на пример дуету Благојевић–Лазаревић, касније и Силвани Арменулић, која је свој први велики корак направила са нашом песмом „Над извором врба се наднела“. Интересатно је да смо ми овај хит првобитно написали за дует Милошевић–Алексић, да би након пола године Силвана мене назвала да ме замоли да јој дамо одобрење да сними песму. Рекао сам јој да морам прво да питам девојке из поменутог дуета да ли се слажу. Њих две нису имале ништа против тог предлога, и тако је Силвана снимила ову незаборавну нумеру, коју је боље отпевала него дует Милошевић–Алексић, јер јој је песма некако боље „легла“. Силвани је од тог часа расла популарност, била је све траженија, па је певела у серији „Љубав на сеоски начин“, Тома Здравковић јој је дао неке песме, једном речју − постала је музичка звезда.
За разлику од данашњег времена, у Вашем добу није било тако лако снимити први албум, морали су се испунити одређени услови да би се уопште пронашао издавач за албум. Како је то било у Вашем случају?
– После нашег успешног компоновања песама за многе извођаче, Тома и ја одлучимо да не останемо на маргинама, него да се сами окушамо у певачким водама. И тако сам једног дана рекао брату Томи да урадимо четири песме за нас и да понудимо некој издавачкој кући да их сними. Није прошло дуго од када смо компоновали те дивне момачке и сељачке песме, а притом смо хтели да их изводимо стилом како се пева у селу, да то не буде како певају Цуне, Вуле Јевтић ни Шехеровић, већ да буде нешто потпуно различито. Убрзо затим отишао сам у „ПГП“ код покојног Миће Ђорђевића, мужа Василије Радојичић, који нас је познавао јер је снимао наше песме за друге певаче. Када је чуо мој предлог, одговорио ми је: „Дај, Бајо, немој да експереминтишемо! Останите ви композитори, а ми издавачи“. Онда сам отишао у представништво „Југотона“ у Београду, где ме дочекају Обрен Јововић и Драгомир Ристић којима предочим исту идеју као и Мићи Ђорђевићу. Њих двојица нису превише оклевали, него су ми поручили „да покушамо снимити четири песме, па ако буде добро нама, биће и њима, у супротном − ником ништа.“ По завршетку снимања одвели смо их на вечеру, а Ристић ми изусти: „Знате шта, песме су вам одличне, али боље да сте дали неком другом да их отпева“. „Риле“, рекох му ја, „ми немамо довољно искуства да певамо као поједини музичари, немамо уобличену боју гласа, него певамо тако како би отпевали било где у селу“. Ристић је песме проследио уреднику „Југотона“ Гавриловићу, који је имао јак осећај за квалитетну музику, поручивши први пут од оснивања ове издавачке куће тираж од десет хиљада, јер тада када би неко имао тираж од две хиљаде, то је било пуно. Када се албум појавио на тржишту, био је одлично прихваћен у народу, па су људи увелико куповали грамофоне да би слушали нашу плочу. Било је то доба када није било пуно грамофона. Чувам у својој архиви многобројна писма која смо добијали од наших слушалаца, а стално ћу се присећати писма у којем нас један господин умољава да му купимо грамофон, пошто нема где да слуша нашу плочу коју је недавно купио. Десет дана од изласка плоче мене зове Обрен Јововић да ми саопшти вест да су продали свих десет хиљада плоча, те да су наручили још педесет хиљада.
Да ли сте Ви од продаје толиког броја тиража могли пристојно живети?
– То је било време када је радио Завод за ауторска права, који је прецизно одређивао колики ће бити део колача за сваког ко је учествовао у снимању албума, а свака три месеца пристизао је обрачун од продатих плоча. Зараде су биле пристојне и добре, али се на њих није гледало као на одрађивање посла, већ смо се бавили музиком из љубави.
Упоредо са снимањем песама и концертним наступима обављали сте даље Ваше занате. Како сте успевали да ускладите све своје обавезе? Колико сте често имали јавне наступе?
– Ја сам тридесет седам година упоредо са певањем радио као техничар, и то од 06:00 до 14:00. Постојала је могућност да добијемо статус признатих уметника, међутим Тома је био против тога, хтео је да имамо своје плате, никада се не зна шта нас чека, пре свега због проблематичне каријере и утицаја режима на рад. Ми смо у то време пет дана у недељи имали концерте, чак и радним данима, одмах по окончању посла, без неке веће најаве пунили смо домове и сале, а не као данас где се рекламирају три месеца и опет не могу да напуне дворане. Са нама је ишла група музичара, бар квартет оркестра, три певача, водитељ и хумориста, задужен да додатно развесели публику. Међу њима било је познатих лица попут Чкаље, Живке Матић, Жике Миленковић, Жике Раденковић, Љубе Мољца, Милана Срдоча итд.
Како Вас је публика дочекивала? Да ли је било догодовштина?
– Публика нас је увек срдачно прихватала, волела нас је. Тада није било телевизије да се виде уметници, само су се слушали, и сви су желели да виде како ми певачи изгледамо. Издвојићу за Ваше читаоце интересантан догађај из Плашка у Лици. Био је јануар, снег до колена. Док смо се ми пресвлачили у народне ношње, дође организатор концерта да нам саопшти да једна бака жели да нас види. Када је она дошла код нас, просто се уплашила и, видевши да смо Тома и ја ту, рекла нам је: „Ау сине мој, сад не жалим умрети. Ја морам да се вратим кући, препешачила сам десет километара по снегу да вас видим, не могу вас слушати“. Ја се онда договорим са осталим члановима експедиције да је сместимо на позорницу са нама, и касније су је одвезли кући.
На Вашим албумима увек је места било за старе изворне песме. Како сте долазили до њих?
– Увек смо имали, када смо плоче снимали, од четири песама једну изворну песму, коју смо отргли од народног заборава, као што је песма „Погледај ме, мала мала“, за коју се не зна од када датира, а ми смо је први пут певали на Београдском сабору 1967. Углавном смо записивали старе песме док смо негде путовали.
Да ли је Ваша музика слушана радо у градовима као и селима? То је доба када се, услед појављивања рок културе, почело са исмевањем часног српског сељака. Јесу ли вас негде, у крајевима бивше државе, посебно волели?
– Нема сумње да се народна музика у селу више слушала него у граду; међутим, у то време градови су били пуни људи који су дошли из села, па их је народна песма враћала у завичај, те смо стога имали подједнако исто публике. Што се тиче гостопримства и љубави према тој музици, боље је било у селу, пошто су нас у сеоским срединама тако радо дочекивали, и ниједна свирка није могла да прође без вечере. Свугде смо у Југославији наступали, али су нас некако посебно волели у Далмацији, у чистим српским крајевима: Книн, Бенковац, Обровац, Кистање, Грачац… Срби из Далмације су имали обичај да држе урамљене слике у својим кућама. Присећам се детаља из Лике, када смо после одржаног концерта били позвани код домаћина на вечеру, и чим смо крочили на кућни праг, одмах нас је одвео у спаваћу собу где смо заиста имали шта видети. На зиду су поред иконе Светог Николе биле урамљене слике Јованке и Броза, као и браће Бајић.
Браћу Бајић је радо слушало и у госте звало српско расејање. Кружиле су својевремено приче да сте након повратка из Америке били привођени и саслушавани од УДБЕ, због наводног наступа у четничким клубовима. Шта је истина?
– Прву турнеју преко океана смо имали 1969, у Канади и Америци; са нама је све време био хармоникаш Ђорђе Неговановић, и тамо су нам се придружили Словенци који су певали својој заједници. На турнеји смо остали око четрдесет пет дана, где смо одржали петнаест концерата и са собом понели добре утиске, сем негативних изјава појединаца о нама. Српска заједница имала је своје антикомунистичке радио-станице као и фудбалски клуб „Бели орлови“, који су водили браћа Станојевић, познати емигранти, оптужени од комуниста за ратне злочине у Другом светском рату. Њих двојица су на радио-програму држали говор у ком су нас оптуживали да смо комунистички изасланици и позвали су српску заједницу да не иде на наше концерте. Вративши се са пута, звали су нас из СУП-а да дођемо на информативни разговор код надлежног инспектора, који је имао тачне податке о нашем боравку у иностранству, и уследио је трочасовни разговор са питањима коме смо певали, шта смо певали, с ким смо се дружили, и да нас је неко пријавио да смо србовали. Наш одговор је био да смо певали народу, не гледајући нити знајући ко се налази у публици; једноставно смо радили свој посао. Инспектор је одлучио да нам одузме пасоше (укупно десет месеци), притом смо скинути са радио и телевизијских канала, дали су писмени распис свим домовима културе, свим биоскопским салама у Југославији, да се браћи Бајић забрањује јавни наступ. Није дуго потрајало, после краћег затишја, када су „Вечерње новости“ кренуле у хајку против нас, објављујући недељу дана на целој страни наслов „Углед за шаку долара“, у преводу − да ми идемо у бели свет и продајемо углед државе за шаку долара. Када су завршили епизоду са нама, онда су закачили Тозовца и Цунета, али су се њих двојица брзо извукли, јер су били у добрим односима са двојицом државних функционера – Тозовац је имао Ивана Стамболића, а Цуне Дражу Марковића – док смо ми остали на леду и били потпуно ван догађаја; отказивани су нам једномесечни наступи по Славонији, са образложењем да им четници неће певати. Неколико година касније су Тому и мене поново, овога пута на аеродрому, испитивали о гостовању у Америци, постављали нам уобичајена питања.
Комунистички режим Јосипа Броза је у великој мери био тоталитаран, он није дозвољавао да се слободно говори и пева, нарочито се Србима увек приписивао шовинизам и забрањивало им се да буду то што јесу. Како сте Ви, и поред префикса српски народни певачи, певали Брозу, и то, по неким наводима, неколико пута?
– Певали смо Брозу седам пута, није се имало другог избора, такво је време било, ко је смео да каже нећу. Тито је знао шта ради и био је лукав, свестан је био чињенице да су браћа Бајићи популарни у српском народу, због тога је намерно тражио да му гостујемо, како би свима могао ставити до знања да он тобоже воли Србе, да нема ништа против њих.
Током Ваше дуге и успешне каријере снимили сте доста славских песама. Да ли су оне настале плански или спонтано?
– Славске песме смо смимили циљано, по наговору власника „Југовидео фирме“ Боре Митровића. На његову молбу Тома и ја смо пристали, па смо ишли по манастирима и црквама да слушамо какве се духовне песме певају, а морам истаћи да су нам посебно помогле калуђерице из манастира Боговађа, чије смо песме обрадили тако што смо оставили текстове, а компоновали музику. За овај подухват добили смо благослов патријарха Павла. Снимили смо једну песму владике Николаја, која носи наслов „Вера наша православна“.
Распад Југославије значио је и почетак сукоба на овим просторима. Ви сте тада, те 1991, када је српски народ бранио своја вековна огњишта, песмама помагали народу преко Дрине да истраје у борби. Често Вас је покојни водитељ Зрпа на радију Београд 202 емитовао.
– Ми смо имали један период у својој каријери када смо певали пародије на актуелне теме, и народ је то много волео. Где год смо могли, пипкали смо режим, стиховима попут „Људи моји, не можемо више, један ради а петоро пише“, „Послови су раднику на врату, а шеф има три пут’ већу плату“. Песме су снимљене у комунизму, а тадашњи државници су се интересовали шта то браћа Бајићи певају, те су нас стално склањали да гостујемо на великим такмичењима, радио и тв емисијама. Да се вратим на Ваше питање о родољубивим песмама. Чупко, уредник емисије „Посело“ на Београду 202, заједно са Зрпом позвао нас је да уживо гостујемо, и том приликом кажем ја Томи да напишемо песму која ће дати подстрек српском народу у Славонији и Барањи где је рат већ почео. Песма се звала „Европска демократска песма“,и њу смо отпевали пред неколико хиљада људи на Калемегдану, и она је само једна у низу многобројних патриотских песама које смо отпевали.
Једна од контроверзних песма била је „Ситан камен до камена“ („Пола века Србадија чека да воз пође на море да дође“). Којим поводом је она настала?
– Та песма снимљена је 1962. за конкурс песме о прузи Београд–Бар, која је наредне године требало да крене са радом. Она је такође била разлог због ког су нас инспектори СУП-а испитивали. Комисија је нашу песму одбила због, како су рекли, националистичих речи; међутим, без обзира на такав исход, ми смо је снимили за „Дискос“, и била је веома слушана.
Читаоце ће посебно интересовати Ваше мишљење о тренутној ситуацији на српској музичкој естради. Озбиљни критичари музике су забринути, тврде да је стање катастрофално, да је нестао укус за добру песму, да сцена подсећа на ријалити шоу, те да вулгаризму нема краја. Стиче се утисак да буквално свако ко год има иоле нешто новца и кумовске везе може снимити албум. Кад је, по Вама, кренуо распад музике на нашим просторима?
– Сад је естрада велика џунгла са пуно пара. Много се особа убацило у естраду, које никаквих додирним тачака са њом немају, свако од певача и певачица има свог спонзора, а притом ти исти спонзори немају благе везе о музици. Појављују се менаџери који су на ко зна какав начин стекли новац, и улажу новац, рецимо, у певачицу зато што им се свиђа, која опет нема музичке квалитете, и можемо слободно рећи да за данашње стање на естради важи парола „колико пара, толико музике“. Ви сте добро уочили да данас свако може да сними албум, прво због технике снимања, јер се може ући у студио и изрецитовати текст, а тонски сниматељ ће да развуче текст на компјутеру и да направи да се пева. Кад тај исти певач или певачица изађу да наступе уживо, онда се може чути колико су залутали на естраду. Распадом државе, почетком 1990-их година, означено је постављање нових норми у музици, мада су већ 80-их година прошлог века са стране убачене одређене лоби групе у нашу музику, како би турска музика допрла до нас, да уђе музика која није из нашег поднебља. Не може нико за ту музику да тврди да је српска када није, не мирише на српско село, на сено, на опанке, него мирише на неки харем.
Хоћете ли се сложити са мном да су за стање у српској музици у великој мери одговорни и медији? Они су често подстрекачи изазивања хаоса на естради.
– Апсолутно сте у праву. Многе ваше колеге нису дорасле том послу јер подлежу утицају и причама које се олако продају, и које дижу тираж новинама. У чијем је интересу да се на насловној страни објави да је Тања Савић искривила штиклу на улици? Кога занима приватни живот музичара? На тај начин медији младим људима, који сада одрастају и који су склони манипулацијама, креирају живот. Не може да буде исто ако се на телевизији или радију емитује нека родољубива песма Драгише Недовића и назови-песма Јелене Карлеуше. Колико дуго она пева, а да ја нисам научио ниједну њену песму. О чему то говори? Нисам толио глуп, па знам хиљаду и нешто мелодија, а ниједну њену песму не знам.
Шта је рецепт за оздрављење српске народне музике?
– За почетак, да српска музика буде процентуално исто заступљена као и остала музика, као и да медији, пре свега уредници емисија, озбиљније схвате улогу музике у друштву, јер она игра важан фактор међу свим популацијама.
Како Ви, после огромног уметничког искуства и после толико отпеваних песама о српском селу, традицији, јунацима и светитељима, размишљате о садашњем српском стању нације, која по ко зна који пут пролази кроз тежак период? Какву поруку можете поручити нашем народу?
– Српски народ има тешку историју, а да ствар буде гора, много пута смо губили и гинули по наговору за другога. За себе могу рећи да се дубоко у души поносим што сам Србин, никада нисам мрзео неког другог ко је друге вере и нације. Сваки Србин би требало да држи до своје вере, славе, традиције и обичаја; нажалост, често није тако у пракси, па чак и у цркви се служба променила. Погледајмо само на шта нам личе свадбе и сахране, све се свело на римску изреку − хлеба и игара. Недавно сам боравио на Косову, где сам певао на прослави поводом 100 година од ослобођења Старе Србије, и по ко зна који пут сам се уверио у тешко стање нашег народа; можда је прикладније користити реч окупација. Држим до тога да би Република Српска једног дана могла са нама сачињавати исту државу, али ме плаши ситуација на југу Србије, конкретно у Бујановцу и Медвеђи. Како бисмо се уопште некако могли одупрети свим недаћама и безнађу, потребно је да међу нашим народом има више слоге и јединства, а не као што раде политичке партије. Ја нисам члан ниједне партије, нити ћу икада бити, али када би те партије бар послужиле основним интересима државе и народа, тада би нам лакше било.
Геополитика број 64, јун-јул 2013.
Извор: Геополитика Магазин
