Пише: Анђелко Заблаћански
Моја поезија
Твој ритам је роса у сва праскозорја
Што обасја брдо незаспалих снова
Ветрови што шуме у гранама борја
И река што носи све тајне изнова
Ти светлости чуваш у свакоме слову
Кô откриће које тумачи све бриге
Лакоћу ти носиш у тешком олову
И цветове береш на странама књиге
Стихом не можемо све да осетимо
Како је то бити у једном тренутку
Ни зашто у срцу гудиш моја римо
Ни да л’ звука има у једном белутку
У мом срцу растеш кô поље без краја
Тамо где се речи у слике претворе
Ти си мирна вода — бивство уздисаја
Ни слатко језеро — нити слано море
Молитва грешнога
О, Боже, ноћ је ова дуга као век,
Тело ми јеца од умора у тишини,
Молим Те, дај сна — тај вечити лек,
Ти, који нам душе знаш, Ти једини.
Затварам очи — све је у мени гладно,
Духови давних дана обавију ме,
Тишина свуда, у грудима хладно —
Донеси трун сна да заборавим на све.
Угаси ову таму јер ми умара вид,
И дај ми, дај мир, наговештај сна,
Убиј у мени сав из прошлости стид
Боже, нек један трен душа буде мирна.
Убоги дом
Убог је сан кад ветар разбије прозоре
На трошној кући без броја и станара
Коју већ дуго, дуго не умивају зоре
И од тешке тмине суво је дно бунара
Неко је дом градио мислећи на сутра
На синове, унуке и све тако редом
Да огледала воде доносе им јутра
Радосна, млада и иста с косом седом
Све се стицало знојем, крвљу и вером
У себе, у људе, поштење и Господа
И док су све речи мерене истом мером
И част била јемац ко је каквог рода
Али — све то прође сасвим неосетно
Као кад пожутели лист падне с гране
И већ у кући је све празно, све сетно
А ноћ је на кров пала без наде да сване
Река
Ко зна чије гласове хук реке носи
Чије ли име рибе прећуте у јату
Док сред зиме сви смо голи и боси
И на сувом путу до грла у блату
До воде сиђи бешумним корацима
Помилуј таласе, загледај у вирове
Тај ток је исти, све памти вековима
И зна чији је глас што нечујно зове
Ти стишан слушај поруке историје
Само тако знаћеш из блата изаћи
И ко се све у ћутању риба крије
А како топлину за промрзле наћи
Али и ово знај — река не трпи слабиће
Нити ће с таквих спрати трулеж и кал
Од нас зависи шта с нама роде биће
И у свему нашем колики наш је тал
Име јаче од гласа
Бојим се ове тишине и бруја у худој глави,
Кад се у тмини скупе сви неспокоји моји
И узму ме слутње, кад се ћук сред ноћи јави,
Да иза линије снова ништа не постоји.
Бојим се истине недоречене очима,
Кад кругови пакла на земљи се заокруже
И узму ме сумње — све се, кȏ шупаљ зуб, клима,
Јер руке не умеју рукама да се пруже.
Бојим се празнине ре́чи поезије снажне,
Кад име песника вреднују од песме више
И узму ме ћутње — не величине неважне,
Док из погледа им лију шестнедељне кише.
Бојим се, кад име потране јаче од гласа
И узму ме стрепње — суштина без таласа.
Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића у Мачви. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост.
Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2012), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019), Ноћи вучјег зова (2020), Перо, метафоре, тинта – изабране песме (2021), Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић) (2022), Месечеве очи (2022), Бисерница љубави (2025); збирку афоризама Палацање (2006); збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019); књигу прозе, афоризама и сатиричне поезије Иза линије (2020).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равноправно прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).
На 7. конкурсу Слапови Вучјанке у организацији Дома културе Вучје (2022) његова песма Носталгија освојила је прво место.
На 6. конкурсу Дринских књижевних сусрета у Зворнику (2022) освојио је прво место за рукопис збирке поезије Месечеве очи у конкуренцији песника из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе.
Добитник је престижне награде Бранковог кола Печат вароши сремскокарловачке, за 2023. годину, која се додељује за најбоље песничке књиге на српском језику, равноправно са још петоро песника, за збирку песама Месечеве очи.
Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски, бугарски, мађарски… Афоризми су му преведени на македонски и објављени у Бисери балканског афоризма (2010).
Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи у Глушцима.
