По свему судећи, за почетак „Злог прољећа“ важи оно што Јуриј М. Лотман каже о почетку. „Početak ima odredbenu modelativnu funkciju – on nije samo svedočanstvo o postojanju, nego i zamena kasnije kategorije uzročnosti. Objasniti pojavu – znači ukazati na njeno poreklo“. Да би се то детаљно појаснило, требало би пружити цјеловитију интерпретацију романа, али то за неке друге прилике. Сами почетак отвара могућност за успостављање једне, можда, неочекиване паралеле са Џимом Морисоном, легендарним фронтменом групе The Doors.
Има Михаило Лалић бољих романа од „Злог прољећа“, али тешко је у његовом естетски неуједначеном опусу пронаћи бољу страницу од оне што нам је нуди овај лирски, али, прије свега, завичајни роман par excellence, и то на самом свом почетку „Буђење је – као да се извлачим из јаме, мрачне и уске, да бих упао у празнину од које стрепим и већ унапријед затварам очи“, гласи иницијална реченица романа, садржећи ерупцију митских импликација; као да је представљена иницијација сама.
Не само да се нашла на почетку текста, већ нас аутор овом реченицом враћа на почетак свијета/стварања. На нивоу романа, па и читаве трилогије – „Зло прољеће”, „Лелејска гора”, „Хајка” – „буђење“ је метафоричка најава револуције, али на нивоу уводног пасуса ова метафора јесте архетип рађања, додатно оснажен сликом „јаме, мрачне и уске“, што у бројним митолошким системима функционише као „просторна” симболизација вагине (материне утробе).
Међутим, остатак уводне реченице проширује значењски регистар ове митологеме, уводећи идеју отпора, опирања, да се пробуди, да се (поново) роди, да се суочи са „празнином“, са „стрепњом“, због чега јунак радије затвара очи. Нашавши се, дакле, на рубној тачки егзистенције, на самом почетку свијета, јунак се не опире рађању колико перцепцији: „Кад би могло да се остане у помрчини како било, и да се не зна ништа, то бих изабрао“. Али изгледа да баш она сила што јунака тјера, а то је оно „што се у сну видјло“, а што нам открива цјелина романа, истовремено тјера да се јунак „сретне с искеженим лицем дана“. И да, каже се: „отварам очи: брдо Маљ спокојно стоји усред источног неба“. Мотив „источног неба“ фина је алузија на библијски рај, док је мотив маља инкорпориран у истоименом називу брда, које баш заклања оно мјесто гдје би требало да се појави јутарње сунце. Перцепција, дакле, пружа сусрет са свијетом који, а потврђује и остатак романа (поготово трилогије), егзистенцију мрви онако као што маљ дроби камење.
По свему судећи, за почетак „Злог прољећа“ важи оно што Јуриј М. Лотман каже о почетку. „Početak ima odredbenu modelativnu funkciju – on nije samo svedočanstvo o postojanju, nego i zamena kasnije kategorije uzročnosti. Objasniti pojavu – znači ukazati na njeno poreklo“. Да би се то детаљно појаснило, требало би пружити цјеловитију интерпретацију романа, али то за неке друге прилике. Сами почетак отвара могућност за успостављање једне, можда, неочекиване паралеле са Џимом Морисоном, легендарним фронтменом групе The Doors.
Морисонов познати поклич „Пробуди се!“ који је, како каже Зоран Пауновић, „много пута понављан на његовим концертним наступима, упућен је колико сваком од оних који су га гледали из таме толико и њему самом. Није то био ʼхајмо-сад-сви-руке-гореʼ позив на забаву; Морисон је позивао на ритуални обред прочишћења“. Чак и контекст епохе у којој настаје „Зло прољеће“, као и Морисонова музика, иако из сасвим различитих углова, готово да зазивају једну катарзичну обнову човјечанства упрљаног свјетским ратовима, гријехом и злочинима. Па и та усмјереност ка сопству, ка сопственим перцептивним способностима, има везе с катарзом, јер управо је саморефлексија њена елементарна претпоставка.
Трагајући за порама и апоријама свијести Морисон није случајно кренуо за Блејком и Рембоом, па отуда и сами назив групе („Врата”). Од првог је наслиједио важно гесло: „Ако се прочисте врата перцепције, све ће се пред човјеком указати онакво какво јесте: бескрајно“. Тежња ка испитивању бескрајних могућности ума одликује и Лалићевог јунака Лада Тајовића. У тој тежњи рађа се могућност да се побиједи и она егзистенцијална (а и перцептивна) празнина о кој се говори на почетку „Злог прољећа“.
С друге стране, Рембоов принцип „свјесног растројства чула“, схваћен као и Морисонов метод да се разоре „гвоздена врата перцепције“, да се заплови у сами „бескрај“: Break on through, to the other side! најбоље се се може осјетити у роману „Лелејска гора“, баш у оним поглављима у којима се цијепа Тајовићева перцепција, а и личност. Али и то је тема за дуга писања. Најзад, ако се још једном вратимо на сами почетак „Злог прољећа“, можемо опазити још један морисоновски захват; наиме, слутњу да рођењем човјек не улази у рајске одаје, па чак то није ни сусрет са животом, већ се из „јаме, мрачне и уске“ доспијева у сами пакао – лакановски, џојсовски!?
Милорад Дурутовић
