Пише: Павле Симјановић
Серија Студио комички је пренаглашена слика индустрије чији упосленици теже за посебношћу, а бивају награђени за баналност.
У првој епизоди серије Студио (The Studio, Apple TV+),награђене Емијима, Златним глобусима и осталим признањима, извршни директор велике холивудске филмске компаније (Брајан Кренстон) врши изненадну посету рововској војсци како би изабрао новог креативног директора. Кренстонов декадентни и недодирљиви моћник се зове Грифин Мил, што није више од забавне асоцијације која сваког стотог гледаоца усмерава ка краткотрајном размишљању о тематски сродном али жанровски и стилски апартном Алтмановом филму Играч (The Player). Но, какав је и шта ради тај Грифин Мил из 1992. године, једва средовечан тип на истом том радном месту које његов имењак много деценија касније долази да попуни новим… играчем? Он нема идеале, снове и остале утопије, на питање игра ли тенис одговара да за тако нешто нема времена, јер мора да слуша на хиљаде синтезираних филмских синопсиса („у двадесет речи или мање“) да би током једне продукцијске године прихватио дванаест. Од финансијског успеха одобрених филмова зависе његов посао и друштвени статус. Нема пријатеље и свакодневно ствара ситуације за рађање нових непријатеља. Један од незадовољних сценариста му месецима шаље претње убиством, а од фрустрираних, самодеструктивних куцача по писаћим машинама слуша ствари попут: „Летећеш из канцеларије и шта ћеш онда? Ја знам да пишем, а шта ти знаш да радиш?“
У правцу поменутог летења, борд акционара му без конкретног повода припрема замену, што га само подсећа колико је његово постојање нестабилно, а ауторитативна фасада варљива. А онда и изврши афективно убиство, што га не усмерава ка истраживању дубина своје душе, јер је одавно нема. Ипак, трагичност света филма Играч налази се у томе што је насељен уметницима и модерним верзијама „мецена“, и сваког дана њихових живота ће се пронаћи један минут који није опогањен материјалним мотивом, у сваком разговору ће се појавити недовршена или започета па напуштена реченица, чији је циљ стварање нечег малог и искреног. Уместо тога, биће створено ђубре које ће преживети тест пројекцију у провинцијском калифорнијском градићу.
Форма је органски промишљена, с градацијом напете фрустрације која се постиже све нервознијим покретима камере у резом непрекинутим сценама
Један од твораца серије Студио јесте извесни Питер Хајк чији је стриц Вилард Хајк са супругом Глоријом Кац написао сценарије за филмове Амерички графити и Индијана Џонс и уклети храм. Као аутономни продуцентско-сценаристички двојац, пак, у Хајковој режији, током осамдесетих су произвели филмове Најбоља одбрана и Патак Хауард који спадају међу највеће финансијско-критичарске катастрофе у историји Холивуда. У случају Патка Хауарда, анимирани филм је постао играни да би се добило на времену, чиме се изгубио било какав смислени концепт. Што се тиче Најбоље одбране, стварни пандани Грифина Мила закључили су да драмска радња с Дадлијем Муром није довољна да би уложени новац био увећан или бар враћен, па је ангажован Еди Марфи и доснимљен паралелно монтирани сегмент у којем пратимо будуће последице догађаја. Резултат је, заправо, из очаја изненађујуће иновативан, што није спречило котрљање смакнутих глава људи који су рекли „да“ када је из опреза требало рећи „не“, па онда панично трчали по холивудским ходницима и приморавали ауторе да коригују своју визију, ако су је икада и имали.
Дакле, свет је то немира и притиска, а ново доба само додаје нове. Мич Ремик (Сет Роген, који је и међу ауторима серије), нови креативни директор фиктивне филмске куће Continental Studios, мора да се носи с расно, родно и сексуално „воукованим“ одабиром глумаца, или да путем производње све ступиднијих па тиме и исплативијих суперхеројских серијала убеди акционаре студија да своје власништво не продају Амазону. Хумор, а Студио јесте једна од најдуховитјих серија текуће деценије, налази се у Мичовој трагичној фалинки која води у пропаст – жељи да буде истовремено релевантан и вољен, што су управо тежње од којих би неко на његовој позицији требало да буде „пелцован“ уколико није рад да изгуби драги разум.
Форма серије је органски промишљена, са градацијом напете фрустрације која се постиже све нервознијим покретима камере у резом непрекинутим сценама, да би постмодернизам – или „мета“, како је сада модерно рећи – узео маха у вероватно најбољој, комплетно једнокадарној епизоди чија се фабула, наравно, одвија током трауматичног снимања завршне филмске секвенце из једног кадра.
Студио је комички пренаглашена слика индустрије чији упосленици теже за посебношћу, а бивају награђени за баналност. И у којој и даље може да постоји и буде награђено нешто попут Студија.
Извор: Радар
