Пише: Зоран Ћирјаковић
Тешко би било наћи бољи материјал за књигу о америчким елитама од онога који је садржан у „Епстиновим фајловима“, углавном мејловима које је после много оклевања и притисака објавио FBI.
„Биле смо девојке за које нико није марио, а Епстин се претварао да му је стало. Понекад мислим да је чак и веровао да му је стало. Био је врхунски манипулатор који је бриљирао у препознавању жеља других“, написала је Вирџинија Ђуфре, најпознатија и једна од највећих жртава Џефрија Епстина и његових пријатеља.
Ове реченице из њене храбре, потресне књиге о моћи и људским слабостима, Ничија девојка: Мемоари о преживљавању злостављања и борби за правду, садрже и оно што је многима измицало у сенци злочина над девојчицама и младим женама, у којима је Епстин учествовао и које је организовао или надзирао. У Епстину је становала бездушност упарена с подједнако великом, многима се чинило, искреном бригом за друге људе.
Балкан – Срце Епстинове мреже: Дјевојке из Босне, Србије, Албаније и са Косова и трагови до врха УН
Кључ Епстиновог успеха у световима привилеговане, углавном недодирљиве, америчке елите јесте у њему самом, и лежи у мање мрачним, па и неким светлим, аспектима те јако сложене, по много чему јединствене, али истовремено монструозне личности. Изнад свега у невероватној способности овог вансеријског преваранта, могло би се рећи и генијалног упркос свег зла коме је кумовао, да препозна шта је потребно људима и да им то обезбеди.
Од тога које обавештајне службе и центри моћи су користиле Епстина, што ионако вероватно никада нећемо сазнати, мислим да је много важније разумети како је дошао у ситуацију да им буде толико користан. Суштина Епстинове моћи и неслућеног успеха није била у томе да је злоупотребљавао слабости богатих, моћних и талентованих мушкараца, и неколико жена, људи које је увукао у своју орбиту, да би могао да их уцењује, већ у чињеници да им је помагао да превазиђу своје слабости и дођу до онога за чим жуде.
А то, много чешће него што су нам сугерисале бројне емисије и текстови, и фотографије у друштву младих жена и девојчица којима су били илустровани, није било везано за секс, повезане ниске страсти и злочине уз помоћ којих им је Епстин омогућио да их „задовоље“.
Ђуфре, која је извршила самоубиство, написала је да је касније сазнала да је „Епстин волео да говори пријатељима да су жене само ’систем за одржавање вагине у животу’“. Али, иако су најупадљивији и најодвратнији били начини како је помагао својим бројним пријатељима и познаницима да дођу до жена које су желели, или до онаквих какве су желели, темељ његовог успеха у елитним круговима била је мера у којој је умео да им демонстрира да је ту за њих – способност да им помогне, у пословним, колико и свакодневним стварима и односима, у којима се „просечни људи“ обично лако сналазе.
Социологија елита
Тешко би било наћи бољи материјал за књигу о америчким елитама од онога који је садржан у „Епстиновим фајловима“, углавном мејловима које је после много оклевања и притисака објавио Еф-Би-Ај. Неки од новинара и колумниста временом су написали текстове који, узети заједно, представљају својеврсну социологију, психологију и антропологију америчке елите. Није било лако одолети, и многи аматери, „социолози“ из фотеље или с кауча, на друштвеним медијима и форумима објављивали су чињенице које су их фасцинирале и изводили закључке какве није лако наћи ни у најбољим књигама.
Ипак, чини ми се да ту нико није био бољи од Ананда Гиридардаса, бившег колумнисте Њујорк тајмса, аутора бројних текстова и неколико књига о мраку који се сместио унутар ушушканих живота супербогатих и суперутицајних. Његово дугачко гостовање у подкасту Езре Клајна, колумнисте Њујорк тајмса, који исте светове познаје из личног искустава, заслужује да буде претворено у књигу. Многи верују да би требало да постане лектира.
Епстин је створио „концентричне кругове мрежа, веза и пријатељстава“, где су многи остали загледани само у онај круг који је био најмонструознији и најмањи. Они удаљенији нам омогућавају да добијемо ретку, инсајдерску слику света људи који су навикли да не плаћају цену онога што раде, или да, када морају да је плате, она буде смешно мала. Документи о Епстину не садрже само „каталог“ њихових привилегија и слабости већ и сведочанство о величини људске и моралне беде која се крије „иза завесе моћи и богатства“.
Оно што је још фасцинантније од величине Епстинове друштвене мреже, броја моћних, угледних и славних људи који су се свесно, својом вољом, уплели у њу, јесте њихова идеолошка и професионална разуђеност. Неке од, чинило се, најгорих теорија завере показале су се не само рационалне већ и поражавајуће истините. Добили смо не толико портрет „Епстинове класе“ колико анатомију америчке владајуће класе – и њених интелектуалних, пословних и „хуманитарних“ прилепака.
Фајненшел тајмс: Како су разоткривене везе Питера Менделсона и Џефрија Епстина?
У Епстиновим „концентричним круговима“ јесу банкари и власници друштвених медија, либерали и конзервативци, глобалисти и антиглобалисти – сви моћни и утицајни и, што је нагоре, уважени. Дошли смо у прилику да видимо колико су блиски и повезани људи који у јавној сфери наступају као смртни непријатељи.
„Различитост између њих прикрива дубоку солидарност. Ако на крају дана гледате телевизију и видите како се два саговорника свађају, то је само спектакл за вас, да вас забави… Нико од људи у овим мрежама не мисли оно што говори у јавности. Они мисле оно што говоре када не гледате – и ови мејлови су прилика да видите шта заиста мисле о вама, како се заиста крећу кроз свет, који су њихови стварни циљеви“, каже Гиридардас.
Друштвени инвалиди
Наличје богатства које боде очи – три пута му је мало фалило да постане милијардер – била су познанства која су му омогућила да делује као пречица између богатих али нестрпљивих људи, и оних које су желели да упознају, углавном да би постали још богатији.
Најупадљивији и најодвратнији били су начини како је помагао својим бројним пријатељима и познаницима да дођу до жена које су желели
„Што сте моћнији и што се више пењете у свим тим хијерархијама, то је око вас већа бирократија… Заправо, што су ови стратосферски моћни људи важнији, баријере су више. Они имају публицисте, а публицисти имају публицисте, постоји ова особа, постоји она особа… Неко са статусом могао би да иде преко тих канала, али то је посао, и гломазан је и ужасан је“, каже Гиридардас. Епстин је умео да га сведе на пар телефонских позива.
Имао је „таленат за пријатељства“ и умео је „да буде од користи људима“. Многима је био омиљени саветник и најбољи пријатељ, човек коме су и неки од најнеповерљивијих били спремни да изложе своје највеће слабости. Уосталом, подсећа Клајн, „не можете бити велики преварант без разумевања људских бића на једном веома дубоком нивоу“.
Важна, можда колико и могућност да брзо и лако повеже неспојиве људе, била је Епстинова способност да се наметне као „лични саветник“, „консултант“ способан да помогне и у најличнијим ситуацијама и стварима, које се често нису тицале секса.
Оно зашто су „Епстинови фајлови“ драгоцени јесте и чињеница да нам откривају колико су сви ти успешни људи, које видимо као „бриљантне“ и „нарочито посебне“, истовремено празни и јадни као људи. Чак и онда када нису педофили, и не помишљају да силују младе жене. Много њих јако мало зна, уме и разуме од онога што обични људи, по правилу, умеју или одлично разумеју, и верују да би то и ти „изузетни људи“ морали да знају.
Речима Вирџиније Ђуфре: „Када су Максвел и Епстин почели да ме тргују непознатим мушкарцима, често сам се питала шта су тиме добијали… Мој утисак о многим од ових мушкараца јесте да нису знали како да се баве женама. Чудни и друштвено незрели, као да је у њиховим великим мозговима недостајала способност интеракције с другим људима.“
Супериорни у једној сфери, неретко најбољи у ономе чиме се баве, многи од ових мушкараца, супербогатих колико и суперинтелигентних, били су друштвени инвалиди. Многи нису умели да се носе с чињеницом да постоји неко ко им се опире; ко није ту за њих и због њих; ко ни не помишља да им удовољи. Неки су били спремни да силују, мада, много је више било оних који су изнад свега тражили разлоге да верују да то неће бити силовање. Уз социопатију, мизогинија је једна од главних одлика света тих успешних мушкараца.
Многи су желели неке друге ствари. „Људима који воле новац можда и не треба новац, иако увек желе још новца. Они често желе да изгледају и осећају се паметно. Уколико сте сретали људе у тим световима – људе из финансија – чак и ако зарађују много новца у њима, то су често веома досадни људи“, и они то знају, каже Гиридардас.
Зов претераног и ексклузивног
За многе од оних који нису богати сам приступ Епстиновом свету био је доживљај, а он, виртуоз угађања и подилажења, умео је да га учини још лепшим. Неки су добијали скупе поклоне, какве, иако имућни, себи нису могли да приуште. Није мало оних који су једноставно веровали у „једном се живи“, и сасвим свесно игнорисали личност човека који им је омогућио контакте и проводе о каквима нису могли ни да сањају. Многи као да се нису питали о фотографијама оскудно обучених девојчица на зидовима Епстиновог седмоспратног дома, једне од највећих приватних кућа на Менхетну.
Гиридардас извор проблема види у томе да је међу америчким елитама завладао „плаћенички менталитет“. Америком „управљају људи који делују у мрежама попут Епстинове, а „политичким странкама доминирају донатори који су у срцу ових мрежа“
У Епстиновом свету је било збуњујуће много научника и професора, људи који су у самом врху својих дисциплина, што је за многе било највеће изненађење. Питер Атија, канадски лекар који је углед стекао као истраживач дуговечности, да би касније од тога направио лукративну каријеру, дао је карактеристичан опис онога што је привлачило све те умне главе: „У том тренутку моје каријере, имао сам мало контакта са истакнутим људима, и тај ниво приступа ми је био нов. Све у вези с њим деловало је претерано и ексклузивно.“
Мало ко је очекивао да је унутра био и Ноам Чомски, а још већи шок био је степен његове блискости с Епстином. Ту се сместила једна од драгоценијих лекција „Епстинових фајлова“. Реч је о склоности да о људима, о томе какви су, судимо на основу блискости њихових идеолошких ставова с нашим ставовима, чему су посебно склони либерали и левичари. Испоставило се да је Чомски, икона левице и отпора западној доминацији, саможива „морална наказа“ упоредива с људима који представљају оличења злоћудности западне доминације.
Један од жалоснијих јесте случај Ларија Самерса, професора економије који се „остварио“ и као председник (ректор) Универзитета Харвард и као Клинтонов министар финансија. Илустративно је питање које је поставио Епстину: „Какав је живот међу профитабилнима и бахатима?“, што су светови у које, колико год да је био моћан, није имао приступ.
Самерс је поменуо и једну од речи које упадају у очи у Епстиновим документима – „бујно“, која се и на енглеском углавном везује за природу, али сада у смислу „бујни животи“. Мени је пак, из онога што сам прочитао, један од главних утиска мера у којој су животи моћних и славних празни и напети, упркос непојмљивих ресурса којима располажу. Гиридардас каже да је за њега највеће изненађење било откриће да ти људи „могу да контактирају кога год желе, могу да добију шта год желе“ – али да су јако „усамљени на врху“.
Епстин је препознао да многи од јако богатих и(ли) моћних не само да не умеју са женама, згодним и паметним колико и онима које их не привлаче, већ да они, прилично буквално, не умеју да живе. У Америци, земљи усамљених људи, они су неки од најусамљенијих – у мери да многима не пада на памет шта да траже, иако могу да добију скоро све што пожеле.
Епстин је умео да брине о њима. „За разлику од многих људи у америчкој култури данас, он би питао: Јеси ли јео? Могу ово да ти скувам. Да ли волиш такву храну?… Дакле, постоји та необична ствар где он води огромни криминални ланац и експлоатише и злоставља жене, али, такође, он брине о људским бићима на микронивоу. Чудно је то, али многи од тих моћних људи не добијају довољно пажње“, каже Гиридардас.
Епстинови фајлови: Нестваран број докумената и истина која и даље измиче јавности
Епстин је препознао да људима којима не треба новац треба много тога што не могу или не умеју да купе. Ту им је био потребан посредник, а није било лако замислити бољег од њега. Омогућио им је да добију оно о чему су сањали, али нису знали како се „купује“. Младе жене и девојчице оличавају све те „ствари“ које желе, али нису умели да дођу до њих. Стив Тиш, њујоршки милијардер, питао је Епстина да ли је Рускиња коју му намешта – „про или цивил“. Тиш није желео „професионалку“, жену која живи од „продаје“ секса.
Прича о „концентричним круговима“ око Епстина је нова прича о баналности зла. Оно што је уграђено у њу, ништа не постоји ван друштвеног контекста, јесте и чињеница да су мушкарци на врховима различитих хијерархија свесни да је феминизам учинио да злоупотреба сарадница и секретарица, којима су окружени, постане сувише ризична. Отуд толико жена из сиромашних сталежа, младих и лепих, али осуђених на живот у оскудици.
Реч „груминг“ једноставно смо преузели из енглеског, као и многе друге речи, и углавном је користимо када говоримо о кућним љубимцима, у смислу „сређивања“, „дотеривања“ и „улепшавања“. Она на енглеском има и конотације сваког „узгајања“ и „одгајања“ – и користи се када се говори о људима колико и псима или расним коњима.
Епстин је био мајстор груминга. „Он се није бавио само грумингом девојчица, већ и свих тих људи. Све је то био груминг, континуум груминга, од лаког, консензуалног груминга банкара па све до најизопаченијег, криминалног груминга тинејџерки“, каже Гиридардас.
Но, Епстинова вештина долази до пуног изражаја тек ако посматрамо како је обавио груминг свог „света“ и самог себе. Посвећеност уметности, хуманитарни рад, донације… – уклопљени су у све што се очекује од исправно „одгојеног“ припадника „највишег друштва“.
Један од разлога зашто се многима чинило да бројне илузије представљају стварност неодвојива је од чињенице да је Епстин, који им је деловао и као неко ко је „прекривен женама“, дизајнирао свој свет тако да у себи садржи лако препознатљиве одјеке Фицџералдовог Великог Гетсбија и Набоковљеве Лолите, два велика романа.
Епстин је, то „зрачи“ из бројних фотографија, стилизовао и себе – тако да изгледа као Ричард Гир у филму Лепа жена. Пажљиво курирана копрена стварности Епстиновог мрачног света имитирала је неке од најупечатљивијих илузија из света књижевности и филма.
Епстин је од својих веза имао двоструку корист. Једна је била опипљива, финансијска, често везана за провизије од профитабилних „дилова“ које је учинио могућим. Друга, а то је за Епстина постало још важније после 2008. године, те везе су оснаживале његов уздрмани кредибилитет. Кључни разлог зашто „Џеј Пи Морган“, Епстинов главни „банкар“ и једна од најмоћнијих финансијских институција, није престао да послује с њим после пресуде за подвођење малолетнице, и поред притисака унутар саме банке да прекину све везе, био је да га „и даље очигледно веома поштују и верују му неки од најбогатијих људи на свету“.
У Епстиновим „концентричним круговима“ јесу банкари и власници друштвених медија, либерали и конзервативци, глобалисти и антиглобалисти – сви моћни и утицајни и, што је нагоре, уважени.
Нажалост, написао је то неко у једном од коментара, „богатство се лепи за прљавштину, а прљавштина за богатство“. Одавно је и научно потврђено оно што знамо из искуства – да су, по правилу, богати постали богати не само зато што су способни, или зато што су вредно радили, већ и зато што су неморални и лоши, у просеку много гори од осталих људи.
О меритократији
Прича о Епстину и саучесницима је изнад свега класна, па тек онда родна. То је друштвена позадина дугачке серије злочина које су у Епстиновим ушушканим јазбинама бројни, углавном бели, мушкарци, и неколико жена, вршили деценијама.
„Ти људи су изгубљени и усамљени и често без икаквог моралног компаса“, пише у једном од бројних коментара америчких читалаца. У другом се каже да је „тежња за моћи сама по себи лоша карма“. Трећи читалац цитира очеве речи: „Права ствар и паметна ствар су скоро увек иста ствар“, и закључује да су „многе елите погрешне и глупе… Ти споља успешни људи су у суштини неуспеси.“ Четврти примећује да „чувари капија у овом друштву активно бирају најгоре аспекте људи на сваком кораку.“
„Епстинови фајлови“ су нам омогућили, ражаловани принц Ендру је један од упадљивих изузетака, да стекнемо увид у живот сегмента елите који су многи склони да посматрају превише благонаклоно – меритократа који су, наизглед сасвим сами, заслужили своје високо место у друштву, али који се, све више, понашају као аристократе. Гиридардас је те, углавном „високообразоване људи који су се доказали“, назвао „мерито-аристократија“.
Важна колико и неутажива глад за новцем и моћи ових људи који нису наследили новац, равнодушних према интегритету, јесте дехуманизација оних који нису део њихових кругова, и које неретко виде као људе који или треба да им служе или не треба да постоје.
Дехуманизација је алатка на путу те нове, меритократске аристократије ка ексклузивним друштвеним „врховима“ – на којима, одлично се то види у „Епстиновим фајловима“, станују много горе ствари него на „дну“. Ултрабогати и ултрадекаденти склони су да буду ултраодвратни. Пристојност и манири често су само маске одвратности „горњих ешалона“ света.
Контрааргумент каже да су сиромашни људи и припадници средње класе склони да раде сличне ствари, али да имају мање прилика. Али, чини ми се и да су они који су у прилици да некажњено раде најгоре, добили ту прилику баш зато што су, јако често, изузетно саможиви и лоши. Данашњи позни, „финансијски“ капитализам истакао је неке од највећих мана његових претходних инкарнација. Он привилегује и награђује најгоре у људима.
Клајн, припадник елите, ван Епстиновог света али веома близу њега, сматра да је важна одлика њихових живота да они, да би били ту где су и да би живели животе налик животима аристократије, морају много да раде. Чинило му се дуже и више од радничке класе.
„Они раде веома напорно и њихов живот се састоји од тога да не праве грешке… Често воде прилично досадне животе. Мислим да су многи од њих у кревету пре 20.30, слушају стручњаке за дуговечност, и на чудним су дијетама“, каже Гиридардас. И онда „се појавио Епстин… који је понудио овим људима живот за који су у неком ранијем тренутку мислили да ће бити крајња тачка зарађивања све веће и веће количине новца, али, у ствари, они су само седели сами у некој кући“. Епстин је многима од њих омогућио да коначно „уђу“ у оно што су сматрали да заслужују, али што им је стално измицало.
Једно од ретких места где је Клајново и Гиридардасово тумачење жестоко оспоравано јесте схватање да ова меритократска аристократија ради више од „обичних“, радних људи. Та „фантазија“ је делом настала зато што су склони да бескрајно ручавање ради умрежавања, као и гала догађаје којима су опседнути, представљају као „рад“. Колико је реч о илузији илуструје и чињеница да су одговори на Епстинове мејлове по правилу стизали у року од неколико минута, што илуструје какав је тај њихов „вредан рад“ и колико је секундаран.
Плаћенички менталитет
„Епстинови фајлови“ указују на неке од последица моралне равнодушности која прати богаћење и животе у богатству. На првом месту како се, и по којим критеријумима, одлучују да верују другима и „како доносе судове о карактеру људи“.
„Суперелите функционишу у потпуно другачијој врсти система. Он је заснован на томе колико имате веза у мрежи, колико је одређеног дана висока ваша репутација у тој мрежи“, каже Гиридардас. „Епстин је схватио рањивост ове мреже, а то је да ти људи заправо нису много озбиљни када је реч о карактеру. У ствари, карактер може бити мана из угла многих од њих. Може представљати непотребан извор трења.“
У САД више нема велике разлике између старих и нових богаташа. У Европи, ствари и даље функционишу битно другачије. Можете бити богати колико желите, али то вас неће лако увести у „праве кругове“. У Португалији и Италији, чак и у Хрватској, битна је породица из које потичете, и људи из богатих породица се углавном „мешају“ с људима из других богатих породица. Зато је брза друштвена мобилност нагоре мање вероватна и спорија негу у САД, а бракови су везанији за статус потенцијалних супруга него за њихов изглед.
Имао је „таленат за пријатељства“ и умео је „да буде од користи људима“. Многима је био омиљени саветник и најбољи пријатељ, човек коме су и неки од најнеповерљивијих били спремни да изложе своје највеће слабости.
Гиридардас извор проблема види у томе да је међу америчким елитама завладао „плаћенички менталитет“. Америком „управљају људи који делују у мрежама попут Епстинове, а „политичким странкама доминирају донатори који су у срцу ових мрежа“, зато што америчке компаније и политичке странке воде људи који су одани „врсти неморала, плаћеничком менталитету, погледу на људе који немају моћ као на неку врсту ствари за једнократну употребу, коју треба прескочити на путу ка сопственом циљу“.
Може деловати парадоксално, али, у времену премоћи друштвених мрежа није лако наћи мрежу која је моћнија од Епстинове – базиране на личним познанствима и заглављене у времену мејлова и телефонских позива. Она илуструје меру у којој је моћ остала опипљива и заснована на људским слабостима. Свет се некада мења тако што остаје исти.
Оно што се највише променило „у доба надмоћи мрежа“ јесте да је, Гиридардасовим речима, „храброст постала тежа“ и ређа. „Ако се сетите особа чија је моћ произилазила из укорењености у заједници“, ти људи су имали на шта да се ослоне и могли су да буду храбри. Изгледа да је, на врховима друштвених хијерархија, „храброст умрла у времену мрежа“.
„Много тога је нестало. Моћ се данас заправо састоји од вашег положаја у мрежи, броја ваших веза и њихове густине, и квалитета и профитабилности тих ваших веза у мрежи… У тим мрежама више никога није брига за углед, земљу коју поседујете, ваше породично име, или друге ствари које су биле важне током већег дела људске историје. Заправо се ради о томе: Да ли познајете ову особу? Да ли познајете ову особу?“
Храброст је, закључује Гиридардас, „вредност која је највише страдала у доба мрежа, јер бити храбар значи прекидати везе. А што везе постају вредније – где поседовање више веза постаје експоненцијално вредније – тако постаје експоненцијално скупље прекинути везу, спалити тај мост. Чини ми се да смо окружени елитама које се много више плаше него што су се њихови родитељи, баке и деке плашили да заузму став и кажу: ’Ово прелази границу.’ Можда се плаше, на неком дубоком нивоу, да ће, ако су ван мреже, брзо пасти на нулу“.
Чекајући револуцију
Оно што је, ако изузмемо жртве, најтужније јесте да Америка, по Гиридардасовом мишљењу, неће извући лекцију која јој је преко потребна. Суштински се ништа неће променити и Епстинов случај ће „постати само највећи кликбејт свих времена“.
У књизи Победници узимају све: елитна шарада промене света Гиридардас цитира разговор који је водио с Лори Тиш, милијардерком која је наследила, чак и за ниске њујоршке стандарде, прљав новац. Реч је о 21 милијарди долара, и сестром Стива Тиша, сувласника и председника „једног од три најскупља клуба у Ен-Еф-Елу“, националној лиги америчког фудбала, и једног од негативнијих „јунака“ у „Епстиновим документима“.
Ову велику филантропкињу, која воли „лепе уметности“ и „правду“ гризе савест. Као млада је била бунтовна, стално против „система“ (који сама отелотворује), а данас је, неколико деценија касније, гризе савест. Али, теши се, то је „систем“ који имамо и „зашто бих ја била једина будала“ и жртвовала се да би био промењен и постао налик праведнијем у који се, на речима, куне. Уосталом, донације које даје су јој смањиле „терет кривице“ и помогле „да се осећа супериорно у односу на своје богате пријатеље“, који дају много мање.
На питање зашто није наставила да се буни против „система“ који је учинио оним што јесте, Лори Тиш је Гиридардасу одговорила контрапитањем: „Људи који могу да искористе систем, зашто би заиста желели да га промене?“, и додала: „Можда ће дати више новца, али не желе да га радикално промене.“ На питање шта би могло да промени овакво стање, и те људе и „систем“, који оличава колико и њен брат и Епстин, одговорила је: „Револуција, можда“.
Ми у Србији то знамо много боље од Американаца, кључна реч је ово „можда“.
Извор: Српски Компас
