На почетку ће бити представљен прелиминарни пресек резултата од Републичке изборне комисије и Цесид-а за стицање општег утиска о председничким, парламентарним и београдским изборима. Процене ова два тела по репрезентативном узорку обрађених података са бирачких места се у великој мери поклапају. Након тога ће уследити анализа успеха и неуспеха конкретних опција.
У изборима су поред Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије учестовале три либералне опције (умерена – Уједињени за победу Србије, Ђилас, Јеремић, Лутовац; радикална – Морамо, окупља различите еколошке покрете; показна – Борис Тадић) и пет националистичких (поређане од најмање радикалних до најекстремнијих – ДСС; Двери; Суверенисти; Заветници; Војислав Шешељ). Идеолошки гледано ради се о три општа блока: режимском, либералном и националистичком, с тим што СПС настоји да располаже са што више уцењивачког потенцијала, притом не иступајући из режимског блока докле год Вучић ужива подршку спољног фактора (то јест, док му не прети обојена револуција).
На председничким изборима Александар Вучић је очекивано победио у првом кругу са око 59% гласова (58,5% Цесид – 58,8% РИК). Здравко Понош испред либералне коалиције освојио је око 18% (и Цесид и РИК дају му 18,1%), иза њега је Милош Јовановић испред ДСС-а, који представља најумеренију националистичку опцију на изборима, он је добио око 6% гласова (Цесид тачно 6%, РИК 5,9%). Сам Вучић је на председничким изборима остварио бољи резултат него на претходним председничким изборима 2017. године када је достигао 55% подршке. Још нису доступни подаци о укупном броју гласова у апсолутним цифрама, па није могуће тачно упоредити ова два резултата, осим компарације у процентима. Либерална опција је успела да освоји поверење око 21% грађана, што је истоветан резултат са председничким изборима 2017. године (сабрани су проценти целе либералне опције). Понош се показао као перспективнији кандидат од Саше Јанковића 2017. године, што јасно показује да либерална опција може само да профитира уколико се окрене национал-демократском путу, а одустане у што већој мери од радикалне либералне реторике. Понош, као бивши високи официр са одмереним изјавама и достојанственим држањем, популарнији је од обе либералне опције (умерене и радикалне) на парламентарном делу избора. Ван обојене револуције и без промене реторике (задржавање проевропског дискурса уз оријентацију на историјске наративе, период монархије 1920-их, „славни 19. век“), либерална опција не може да рачуна на више од петине бирачког тела. Националистичке опције оствариле су укупан резултат од 17%, што је завидан број наспрам 59% које је освојио Вучић, уз подршку Дачића.
Подела на 80 посто наспрам 20 посто и јесте приказана у грубим цртама подела на „десницу и левицу“, „националисте и либерале“, док је аутору текста ближа парадигматска подела на неомодернисте (оне који покушавају да реанимирају митове из 19. и прве половине 20. века, који сами собом представљају романтичарску реинтерпретацију средњовековне историје) и постмодернисте (оне који уопште не верују у митове, али услед тога чине постојање колективитета, заједнице као такве, немогућим). Без спољне интервенције, што је непожељна опција у односу на самостални развој друштва, постмодернисти ће бити вечна мањина уколико не уваже просту чињеницу да је бирачима, као купцима наратива на политичком тржишту, неопходно испричати одређену причу, продати одређени наратив – на пример, 19. век као век европеизације Србије од азијатске касабе до београдске метрополе 20-их и 30-их година прошлог века. Тренутно постмодернисти имају одбојан наратив о Србима као европским Бангладешанима, који очекивано губи битку у поређењу са наративом неомодерниста о древној витешкој нацији под вечитом претњом Запада, која у истом облику постоји минимум хиљаду, а вероватно и више хиљада година. Истоветну поделу примећујемо и широм централне Европе, примера ради у Мађарској или Пољској, свуда у Европи се одвија борба међу постмодернистима и неомодернистима.
На парламентарним изборима Српска напредна странка добија око 43% гласова, Цесид јој даје 121 мандат (126 мандата је апсолутна већина у Скупштини Србије), а РИК 120 мандата. Последњи конкурентски парламентарни избори у Србији одржани су 2016. године, док су избори 2020. године нерепрезентативни услед бојкота опозиције (ако бисмо узели за референтну тачку парламентарне изборе 2020. године СНС би стајала још горе). У поређењу са изборима 2016. године, када је СНС освојила око 48% гласова или 131 скупштински мандат, на актуелним изборима ова странка је остварила умерено лошији резултат. Дешава се оно што се увек дешава у дуготрајним ауторитарним режимима са ниским животним стандардом грађана – велики вођа одржава популарност, а популарност његове странке и сарадника опада. Грађани који материјално зависе од режима боје се да директно гласају против великог вође, али своје незадовољство изражавају тако што избегавају да гласају за његову странку, тако га индиректно кажњавајући. Социјалистичка партија Србије Ивице Дачића добила је око 11% гласова што јој поново даје уцењивачи потенцијал у оквиру режимске опције. Нејасно је шта СПС својим бирачима на идеолошком нивоу може пружити, а што им не може СНС, осим што Дачић има симпатичнији наступ од самог Вучића.
Либерална опција је још једном показала да нема довољно привлачног партијског лидера или истакнутог активисту да анимира бираче, поред свог непопуларног наратива, претходно споменутог, који свакако ограничава домете либерала у Србији. Либерали су укупно освојили око 20% гласова на парламентарним изборима, с тим што Борис Тадић очекивано неће прећи цензус и служи додатном слабљењу либерала у Скупштини. Можда ће смена генерација у либералном табору успети да у мањој мери у будућности побољша њихов резултат, али без измене наратива озбиљан успех је немогућ. Неомодернисти су толико јаки у српском друштву да постмодернисти морају направити корак у њиховом правцу, једноставније речено – у земљи где је омиљено јело печено прасе, нећете побрати ловорике набијајући свима на нос своје веганство. Радикално либерална опција, еколошка опција, показује да не успева да привуче гласаче ван тих 20% што је горња граница постмодерниста у Србији, ради се о чистом преливању гласова од умерених либерала ка радикалним. Када већ умерено либерална опција постиже лош резултат, радикално либерална опција тек не може ничему да се нада.
Многи аналитичари, чак и западни медији говоре о јачању радикалне деснице у Србији, не мислећи на Вучића, услед рата у Украјини. Судећи по бројкама, да, тај тренд је приметан. Националистичка опција освојила је укупно око 13% гласова на парламентарним изборима. Дошло је у ствари до преливања гласова од СНС-а ка тврђим националним опцијама. Тачно је и да је то сигурно производ почетка рата у Украјини у коме неомодернисти у Србији виде реалну шансу за пад западног света. У оквиру те антизападне еуфорије националисти су профитирали науштрб режимских партија, и то не на уштрб СПС-а, већ искључиво СНС-а. Суштински, међутим, није дошло ни до какве парадигматске промене у српском друштву, оно је и пре рата у Украјини било доминантно неомодернистичко, као и сва остала посткомунистичка друштва на територији бивше Југославије, али је рат у Украјини охрабрио мањи део српских неомодерниста да гласају партије које су радикалније од самог Вучића. Фактички, ако је Вучић представљао неутралну опцију око рата у Украјини, националистичке партије представљале су јасну проруску позицију у том сукобу. На вредносном пољу, ипак, није дошло ни до каквих промене, стање је остало пређашње.
Локални избори за састав београдске Скупштине настављају да рефлектују сукоб постмодерниста и неомодерниста, с том битном разликом да су у престоници Србије постмодернисти јачи него на нивоу читаве државе (логично, будући да се сукоб постмодернисти/неомодернисти делимично ослања на поделу урбано/рурално). Такође треба имати у виду да је Београд састављен како од урбаних општина, тако и од руралних (од 17 градских општина, 7 је у потпуности рурално). СНС је у Београду успео да освоји око 38% гласова, што је за 5% мање него на републичком нивоу. СПС је освојио око 7% гласова, што је за 4% мање него на парламентарним. Дакле, главно је питање да ли ће после прерасподеле мандата и објаве коначних резултата СНС и СПС моћи самостално да формирају власт у Београду. Либерална опција је у укупном скору остварила 32%, што је близу резултата СНС-а и за 12% више него у целој Србији (ни либерали немају довољно мандата да формирају локалну власт). Националисти су укупно освојили 17% гласова у Београду, што је више него на парламентарним, али истоветно као на председничким изборима. То јест, у Београду не само да процентуално има више постмодерниста него у Србији, већ има и више радикалних неомодерниста него на нивоу читаве државе. Очевидно је да ће Вучић, Дачић и националисти пактирати у Београду и формирати заједничку локалну власт, ако СНС-у и СПС-у буде недостајао који мандат за већину. Упркос томе што ће националистичке партије у Београду бити Вучићеви савезници, ако за то буде потребе, млади радикални неомодернисти гласају против Вучића, иако су, иронично, умногоме производ његовог режима и напете друштвене атмосфере ишчекивања реванша за поразе 90-их коју конструишу управо режимски медији (и таблоидни и мејнстрим, мада их је већ тешко разликовати). Може се констатовати да је, примера ради, Виктору Орбану на изборима рат у Украјини помогао да задржи већину, док је Вучићу рат одмогао, јер део српских неомодерниста желе да отворено стану на страну Русије у том рату, док мађарски неомодернисти желе да њиховa држава буде што мање ангажована у датом сукобу.
Пише: Александар Ђокић
