Пише: Милорад Дурутовић
Ако о нечему треба озбиљно размишљати, онда је то израда приручника о етичкој примјени вјештачке интелигенције у настави.
Ако дигиталне алате можемо, да не кажем морамо препознати као нову оловку или креду, онда је потребно научити и како се они могу користити на начин који неће осакатити језик, мишљење и когнитивни развој.
Било као лектор, било као уредник, било као новинар, било као члан жирија на разноврсним конкурсима за радове основаца и средњошколаца – бивам затечен количином текстова који се, без икакве ауторске самоконтроле и одговорности, пишу по диктату вјештачке интелигенције.
Синтакса без вишкова, афеката и патетике није савршена синтакса! Креирање општих мјеста и сувих фраза, као и беспрекорна парцелација ритма, те језик политичке и етичке коректности, неће од лошег направити доброг писца.
Оно давнашње запажање Данила Киша да је највећа мука за писца како да почне и заврши реченицу не губи релевантност ни у сусрету са вјештачком интелигенцијом. Она вриједи као помагало – као дигитални лектор, уредник или асистент – али само онда када биће које мисли и осјећа има нешто вриједно да каже. Мисао која није дозрела изнутра не може се бранити у спољашњем свијету.
