Политиколог Алфред Гросер, који је обучавао генерације студената политичких наука, преминуо је у 99. години, 8. фебруара 2024. 2011. године, поводом своје аутобиографије, овај специјалиста за хуманизам у Немачкој дао је кратак интервју „Нувел опсерватеру“
2011. године у 86. години, политиколог Алфред Гросер, који је управо преминуо, објавио је „Радост и смрт. Осврт на живот”: аутобиографски осврт на дугу егзистенцију посвећеног, али увек неконвенционалног коментатора. Сарадник Нувел опсерватера Клод Вајл га је том приликом интервјуисао.
Ваша књига би могла да носи наслов „Против струје“, наслов дела објављеног у Немачкој 1975. године где сте сажели свој интелектуални приступ на следећи начин: „Сваки пут када се обраћам публици вођен чврстим уверењима, покушавам да је наведем да размишља о овим веровањима говорећи против њиховог језгра.“
Оно што ме занима јесте да натерам саговорнике да доведу у питање своју сигурност. Сва педагогија – у духу просветитељства – састоји се од преношења знања које омогућава људима да се дистанцирају од својих припадности. Када разговарам са Немцима, са задовољством истичем шта није у реду са њима. Напротив, када говорим о Немачкој пред Французима, мало избришем ове негативне аспекте и користим се – са задовољством! – за борбу против антинемачких предрасуда и невероватне француске склоности самозадовољству. Захваљујући чему су неки можда мало напредовали у разумевању других!
Ваш правац деловања је био да „учествујете без припадања“…
Да припадам организованој заједници, политичкој странци или неком другом, моја слобода говора би била ограничена. Потпуно разумем и поштујем то што се укључујемо у журку, увек сам подстицао своје ученике на то. Али ја оспоравам логику: „Не би требало то да кажете јер то игра на руку противнику.“ Када бих морао да спречим себе да говорим као они које не волим, онда никада не бих говорио.
Француз у Немачкој, германофил у Француској, гурнули сте свој нагон за различитост до те мере да постанете нека врста католичког интелектуалца, иако сте Јеврејин и неверник.
И ја то јако добро живим! Да бисте ово разумели, морате се вратити у 1945. У то време сте имали само један избор: морали сте да будете комуниста или хришћанин. Строго речено, са комунистима или са хришћанима. Бити са комунистима, за мене, не долази у обзир. Једног дана су ме позвали на састанак у ћелију. Питали су ме зашто нисам комуниста. Одговорио сам: „Ви сте на неки начин као први хришћани; али они су проповедали љубав, а ви мржњу.“ Веома ценим комунистичке активисте, али имам замерку на њихове интелектуалце који су се деградирали и пре СССР-а. Тако сам постао сапутник Католичке цркве. И исто тако близу, штавише, протестантима. Укратко, екуменски хришћанин, атеиста и веома критичан према понтификату.
Да ли себе сматрате Јеврејином?
Када су Јевреји прогањани, да. И из другог разлога: верујем да припадност захтева дистанцу. Као Француз дозвољавам себи да критикујем Француску када не успева да испуни своје вредности; слично томе, да моја четири деде и баке и оба родитеља нису били Јевреји, био бих мање критичан према Израелу. Говори се – притужба је класична – о „самомржњи“. Али, не, много волим себе! За мене је фундаментална вредност, разумевање за патњу других. Оптужен сам за антисемитизам јер сам осудио прогон Палестинаца. Уопште ме није брига. Подржавам тезу коју је изнео председник Републике Немачке пред Кнесетом, али коју он, нажалост, није применио на Палестинце: Хитлерово „наслеђе“ чини нас обавезним да интервенишемо где год су људи прогањани и презрени.
У односу на левицу, увек сте имали исту критичну дистанцу.
Нисам оно што се обично назива „левичар интелектуалац“: не потписујем манифесте, прво из поноса, јер ми оно што пишем генерално делује интересантније. Рецимо да сам левичар у томе што сам увек гласао за левицу. Али увек сам аплаудирао одлукама владе за које нисам гласао када сам сматрао да су позитивне. Веома сам ценио Помпидуа, дивио сам се Жискару д’Естену. А тренутно имамо првог председника коме се никако не могу дивити.
Зар код Саркозија нема шта да се цени?
Има, говори не прате акције. О непристрасности државе, на пример.
Превод за Журнал: Александар Живковић
