Politikolog Alfred Groser, koji je obučavao generacije studenata političkih nauka, preminuo je u 99. godini, 8. februara 2024. 2011. godine, povodom svoje autobiografije, ovaj specijalista za humanizam u Nemačkoj dao je kratak intervju „Nuvel opservateru“
2011. godine u 86. godini, politikolog Alfred Groser, koji je upravo preminuo, objavio je „Radost i smrt. Osvrt na život”: autobiografski osvrt na dugu egzistenciju posvećenog, ali uvek nekonvencionalnog komentatora. Saradnik Nuvel opservatera Klod Vajl ga je tom prilikom intervjuisao.
Vaša knjiga bi mogla da nosi naslov „Protiv struje“, naslov dela objavljenog u Nemačkoj 1975. godine gde ste saželi svoj intelektualni pristup na sledeći način: „Svaki put kada se obraćam publici vođen čvrstim uverenjima, pokušavam da je navedem da razmišlja o ovim verovanjima govoreći protiv njihovog jezgra.“
Ono što me zanima jeste da nateram sagovornike da dovedu u pitanje svoju sigurnost. Sva pedagogija – u duhu prosvetiteljstva – sastoji se od prenošenja znanja koje omogućava ljudima da se distanciraju od svojih pripadnosti. Kada razgovaram sa Nemcima, sa zadovoljstvom ističem šta nije u redu sa njima. Naprotiv, kada govorim o Nemačkoj pred Francuzima, malo izbrišem ove negativne aspekte i koristim se – sa zadovoljstvom! – za borbu protiv antinemačkih predrasuda i neverovatne francuske sklonosti samozadovoljstvu. Zahvaljujući čemu su neki možda malo napredovali u razumevanju drugih!
Vaš pravac delovanja je bio da „učestvujete bez pripadanja“…
Da pripadam organizovanoj zajednici, političkoj stranci ili nekom drugom, moja sloboda govora bi bila ograničena. Potpuno razumem i poštujem to što se uključujemo u žurku, uvek sam podsticao svoje učenike na to. Ali ja osporavam logiku: „Ne bi trebalo to da kažete jer to igra na ruku protivniku.“ Kada bih morao da sprečim sebe da govorim kao oni koje ne volim, onda nikada ne bih govorio.
Francuz u Nemačkoj, germanofil u Francuskoj, gurnuli ste svoj nagon za različitost do te mere da postanete neka vrsta katoličkog intelektualca, iako ste Jevrejin i nevernik.
I ja to jako dobro živim! Da biste ovo razumeli, morate se vratiti u 1945. U to vreme ste imali samo jedan izbor: morali ste da budete komunista ili hrišćanin. Strogo rečeno, sa komunistima ili sa hrišćanima. Biti sa komunistima, za mene, ne dolazi u obzir. Jednog dana su me pozvali na sastanak u ćeliju. Pitali su me zašto nisam komunista. Odgovorio sam: „Vi ste na neki način kao prvi hrišćani; ali oni su propovedali ljubav, a vi mržnju.“ Veoma cenim komunističke aktiviste, ali imam zamerku na njihove intelektualce koji su se degradirali i pre SSSR-a. Tako sam postao saputnik Katoličke crkve. I isto tako blizu, štaviše, protestantima. Ukratko, ekumenski hrišćanin, ateista i veoma kritičan prema pontifikatu.
Da li sebe smatrate Jevrejinom?
Kada su Jevreji proganjani, da. I iz drugog razloga: verujem da pripadnost zahteva distancu. Kao Francuz dozvoljavam sebi da kritikujem Francusku kada ne uspeva da ispuni svoje vrednosti; slično tome, da moja četiri dede i bake i oba roditelja nisu bili Jevreji, bio bih manje kritičan prema Izraelu. Govori se – pritužba je klasična – o „samomržnji“. Ali, ne, mnogo volim sebe! Za mene je fundamentalna vrednost, razumevanje za patnju drugih. Optužen sam za antisemitizam jer sam osudio progon Palestinaca. Uopšte me nije briga. Podržavam tezu koju je izneo predsednik Republike Nemačke pred Knesetom, ali koju on, nažalost, nije primenio na Palestince: Hitlerovo „nasleđe“ čini nas obaveznim da intervenišemo gde god su ljudi proganjani i prezreni.
U odnosu na levicu, uvek ste imali istu kritičnu distancu.
Nisam ono što se obično naziva „levičar intelektualac“: ne potpisujem manifeste, prvo iz ponosa, jer mi ono što pišem generalno deluje interesantnije. Recimo da sam levičar u tome što sam uvek glasao za levicu. Ali uvek sam aplaudirao odlukama vlade za koje nisam glasao kada sam smatrao da su pozitivne. Veoma sam cenio Pompidua, divio sam se Žiskaru d’Estenu. A trenutno imamo prvog predsednika kome se nikako ne mogu diviti.
Zar kod Sarkozija nema šta da se ceni?
Ima, govori ne prate akcije. O nepristrasnosti države, na primer.
Prevod za Žurnal: Aleksandar Živković
