Piše: Aleksandra Ninković
U nauci ne može da se kaže ko je najbolji, ali Milutin Milanković jeste otac naučnog kanona, koga su na svim stranama sveta nastojali da obore i nisu uspeli u tome. Kanon je u nauci najveće dostignuće. Tako da se može reći da je Milutin Milanković, ako se tako gleda bio najveći srpski naučnik.
Reći ću vam: starost ga je sačuvala od komunista, obrušili bi se na njega da nije imao toliko godina. Šeta se jednom Kalemegdanom sa prijateljem, i ovaj ga upita: da li je Milutine vreme za novi kanon, a Milutin mu odgovara: moj prijatelju to vreme je odavno prošlo, ostalo je samo vreme za Marka Kraljevića.
I tada piše veliki esej o Marku Kraljeviću. Obožavao je pesmu Marko Kraljević i Musa Kesedžija. Tesla je prevodio na engleski neke stihove koje je Isidora Sekulić smatrala najlepšim upravo u toj pesmi, ali poznato je da je Milankoviću otac kada je imao šest godina čitao ovu pesmu, a Milutin zbog strašnih reči i izgleda Marka Kraljevića počinje da plače i jeca. Otac zatvara knjigu i kaže: Milutine, ja ti ovu pesmu više neću čitati. Kroz par dana prilazi mu Milutin, otac mu kaže, zapamti neću ti čitati pesmu, ali Milutin počinje da izgovara pesmu, kako on izgovar pesmu, tako je njegov otac počeo da plače. Nikada mu više nije rekao, suviše si mali za neke stvari.
Marko Kraljević je ideal ne samo našeg narodnog pesništva, nego i naših zvezdobrojaca i Pupina i Tesle i Milutina Milankovića, bez njega se oni ne mogu posmatrati.
Zadivljena sam kada pomislim da je Milutin predavao u Beču za velike novce, ali je ostavio posao i došao u Beograd da bi radio sa našim studentima. Velika je priča da je neko vreme tokom rata završio i u zatvoru, ali kaže, tada mi je u mraku postalo jasno sve o planetama i nebu. Naravno uticajni ljudi su ga spasili da ide u kućni pritvor.
Bio je veoma hrabar čovek. Danas bismo rekli, bio je antikomunista i komunisti bi se obrušili na njega bez obzira na nauku, godine su ga sačuvale.
Milutin Milanković bio je veoma bolešnjivo dete, a i u odraslom dobu često je bolovao. Priča o trenutku kada je bio u kočijama, pokriven ćebencetom, vetar je ćebence trgao sa njega i uticao na njegova pluća.Tada je jedva preživeo, dobio je upalu pluća ali su mama i baka brinule o njemu non stop. Kaže toliko su brinule, kada bi kasnije potrčao nosile su rezervni džemper, morao sam da se presvučem svaki put kada bi potrčao.
Naravno da slika kada Milutin gleda u zvezde, ostavlja bez daha. Tako počinje njegov put i sa pesmom o Marku Kraljeviću taj put postaje sadržajniji. Njegova životna mudrost i hrabrost u ova dva trenutka mogu se pronaći.
Kant je zapisao zvezdano nebo nadamnom, moralni zakon u meni, to je misao koje se najbolje i najviše odnosi na Milutina Milankovića.
Iako je njegova nauka ležala pod zvezdama, on je pisao o drugim ljudima, na primer o Miki Alasu, Jovanu Cvijiću i Kosti Stojanoviću.. I sada kada njih nema na ovoj zemlji oni su ostavili trag, priča Milanković. Jedna knjiga mogla je da bude ne o nauci, nego esej o ovim znamenitim ljudima.
Da, opet ću reći zvezdano nebo nad njim i u njemu moralni zakon. Bio je najbolji prijatelj Mike Alasa, pisao mu je čak i pesme, ima divnih anegdota kako je pokušavao da nauči neplivača Miku Alasa da pliva, ali Mika Alas je pobegao. Na kraju života Milutin ga je zvao i rekao mu dovešću lekara, da te pregledaju, Mika Alas mu je rekao nemoj, pusti me da umrem tiho i mirno, i pustio ga je. Upokojio se Mika Alas kako je želeo, tiho bez bilo čega.
Najbolja knjiga u istoriji srpske književnosti je Autobiografija Milutina Milankovića, to su njegova sećanja, naravno original ima više od 1.000 strana, ali štampano je samo do 170. I opet su se komunisti umešali, pa su poglavlje njegovo koje nosi naziv Priroda ili Bog, oni priredili kao Priroda ili Bod. Tako da toplo preporučujem da se osvrnete i pogledate knjigu pisanu ljubavlju i pameću, Sećanja Milutina Milankovića. On ukazuje kako je jedan Đorđe, Srbin, osnovao prvu kafeteriju u Beču, ona i danas postoji, jer Turci su poslali zrna kafe, niko nije znao šta sa njima da se radi, niko osim njega, tako da je napravio prvu kafu u Beču. I mnoštvo drugih, fino istaknutih, detalja ostalo je u Milankovićevim sećanjima. Bez njih ćemo teško shvatiti i naše pojedinačno i narodno postojanje u svetu.
Izvor: Život Crkve
