Пише: Вук Бачановић
У некој будућој, више професионално написаној, а мање национално обојеној историји ратова за југословенско насљеђе, Морињ неће бити документован само као мјесто у којем су мучени хрватски цивили и заробљеници. Биће то и примјер како државе уређују прошлост: не порицањем свих чињеница, него њиховим распоређивањем у причу која одговара тренутним политичким потребама. Јоуни-Мати Куканен у Постнаративистичкој филозофији историографије подсјећа да историографија није пуко низање чињеница, већ аргумент за одређено разумијевање прошлости. Зато питање није само шта знамо, него колико је оправдано оно што на основу тог знања тврдимо.
О Морињу знамо довољно да жртве не морају чекати сагласност националних историографија. У објектима које је користила ЈНА између октобра 1991. и августа 1992. заточавани су људи из дубровачког краја, изложени понижавању, премлаћивању и психичкој тортури. Четворица припадника ЈНА правоснажно су осуђена, Црна Гора је исплатила одштету бројним затвореницима, а 2022. постављена је спомен-плоча. То су важни кораци, близу свеобухватног суочавања с одговорношћу.
Али текст плоче заслужује посебну пажњу. На њој пише да се сјећамо злочина почињених „да би се осрамотили име и дух Црне Горе“. Произлази да мучитељи нису понижавали беспомоћне људе због мржње, садизма, брутализације или увјерења да им је све допуштено, него зато што су се бавили саботажом црногорског духа. Заточеници су тако постали готово колатералне жртве великог атентата на националну репутацију. Није, додуше, јасно зашто би се дух Црне Горе морао бранити тако што ће се људима одузети првенство над њим.
Не ради се овдје само о несретно одабраној реченици. То је примјер како меморијални језик премјешта средиште са човјека који је трпио насиље на државу која због насиља осјећа накнадни стид. Умјесто питања ко је кога тукао, ко је наређивао и ко је могао спријечити злочин, добијамо племениту забринутост за углед заједнице истурену у први план. Као да се насиље догодило првенствено зато да би неко касније имао непријатности пред огледалом историје.
Да историјска бурлеска буде потпуна, плочу су поставили министри СДП-а, дугогодишњег коалиционог партнера ДПС-а, у влади којој је управо ДПС пружао парламентарну подршку, дакле иста она странка која је владала Црном Гором када је ЈНА 1991. отворила логор Морињ. Недостајало је још само да се дух Црне Горе, као очигледно најтеже оштећена страна, појави пред судом са захтјевом за обештећење, а преживјели затвореници буду позвани да посвједоче колико је сиромах пропатио.
У октобру 2026. Хрватска је трајно очување ове плоче истакла међу захтјевима везаним за црногорски приступ Европској унији. Подгорица је њено постављање накнадно формално одобрила. Право жртава Мориња на сјећање, обештећење и правду не смије бити предмет цјенкања. Али није исто бранити то право и користити положај чланице ЕУ за дипломатско дисциплиновање сусједа, док се властита злочиначка мјеста обиљежавају сасвим другачијим језиком, или се њихово постојање доводи у питање.
У Сплиту је, да то не сметнемо с ума, постојао заробљенички логор Лора. Хрватски судови утврдили су да су у том објекту незаконито затварани, мучени и убијани цивили и ратни заробљеници, већином Срби. Испред комплекса 2016. подигнут је споменик погинулим припадницима 72. бојне Војне полиције, јединице чији су припадници осуђивани за злочине над затвореницима. Али прича о Лори није закључена правоснажним пресудама: дио страдања црногорских резервиста предмет је поступка познатог као „Лора 3“.
Управо зато је нарочито потресно саопштење које су 22. октобра 2026. објавиле Акција за људска права из Подгорице и загребачка Документа. Траже хитно саслушање двије преживјеле заточенице, заробљене на подручју Купреса и доведене у Лору у прољеће 1992. Једна од њих тврди да је видјела групу од око осамнаест мушкараца чије су премлаћивање стражари организовали тако да га жене гледају. Обје су описале смрт једног мушкарца, након чијег су премлаћивања наредног јутра чуле да је „овај Црногорац“ умро. Тврде да су морале чистити крваву ћелију у којој је лежало тијело. Касније се, током њихове размјене, у возилу којим су превожене налазило и људско тијело. То су искази које правосуђе тек треба темељно испитати, не пресуђене чињенице.
Двије жене које су и саме, према свједочењима, преживјеле пријетње, понижења и злостављање данас су у поодмаклим годинама и нарушеног здравља. Организације упозоравају да њихово саслушање не смије чекати. У фебруару 2025. саслушан је и преживјели црногорски заточеник Веселин Бојовић. Постоји могућност да посљедњи непосредни свједоци нестану прије него што држава заврши посао који јој је повјерен. Историјска истина тада се неће изгубити због недостатка свечаних говора о заштити националног дигнитета, него због недостатка благовремених питања.
И док двије жене још чекају да испричају шта су видјеле пред надлежним тужиоцем, хрватски министар вањских послова Гордан Грлић Радман изјавио је 2025. да „не постоји и никад није постојао никакав логор Лора“. Правдао је ту тврдњу „одбијањем изједначавања агресора и жртве“, као да човјек који је мучен не престаје бити жртва због униформе, народности или политичког контекста у којем је заробљен. Таква логика не штити историју: она фризирање државне ратне биографије проглашава правом јачег од појединачне патње.
У том смислу, не дај Боже да и Хрватска пред Лором постави плочу с натписом: „Сјећамо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Хрватске.“ Био би то савршен регионални компромис: држава би себи признала повреду угледа, а жртвама препустила улогу статиста преко чијих је тијела тај углед повријеђен. Преживјело би можда, уз пригодну захвалницу, могли чак и присуствовати комеморацији властитој споредности.
Из Куканенове перспективе, историографија достојна свог научног угледа не би поништавала Морињ Лором, нити Лору Морињем. Градила би аргумент од исказа, пресуда, архива и провјерљивих података, разликовала утврђено од онога што још мора бити истражено и примјењивала исте критеријуме на све. Таква историја не би спасавала непостојеће националне духове од срамоте. Покушала би, много скромније и много часније, сачувати имена, гласове и достојанство стварних људи које су државничка надгорњавања предуго претварала у фусноте написане словима тако ситним да их нико не може прочитати.
