Пјесму „Бој на Граховцу“ први пут је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 – 9. Постоје три верзије пјесме.
Све три можете прочитати испод.
Прва верзија пјесме
Запјевала на Ловћену вила
Уза своје гушли јаворове,
Припијева Богом посестриму
Од Цетиња пребијелу вилу,
Која сједи више манастира
У тврдоме Кршу орловоме,
На фортицу Црнојевић’ Ива;
У пјесми јој вила проговара:
„Кажи мене, моја посестримо,
Што се ради по Цетињу равну —
Је ли здраво Петровићу књаже,
Јесу л’ здраво млади Црногорци
И воде л’ ми коло око цркве,
Пјевају ли пјесме од јунака?
Јер сам ти се, сестро, зачамала,
Тер нијесам овђен излазила
Ни гледала по Цетињу равном,
Пасало је шест година дана!”
Са Цетиња вила одговара:
„Кад ме, моја посестримо, питаш
Што се ради по Цетињу равну,
Сједи мало, казаћу ти право
Што је било у седам година.
Прво Петар умрије владика,
Црногорска звијезда и дика,
Али приђе но је преминуо,
Избрао је себе нашљедника,
Младо момче, Данила синовца,
Што ће Гором управљати Црном
И чувати слогу и слободу,
Да слободу не погазе туђи,
Кад владику Петра саранише
И у свету цркву погребоше,
Ту се неки противници на’ше
Супроћ светог владичина писма
За Данила млада насљедника.
Ал’ се Данил томе не чуђаше,
Јере лудост њихову виђаше,
Већ окупи браћу Црногорце,
Истријеби губу из торине,
А остави стадо и пастире,
Што ће образ отачаства чуват’.
Па се Данил пут Русије спреми
Да поздрави цара Николаја,
Од сјеверне стране господара —
Неће носит’ капу камиљаку,
Која му је остала од стрица,
Већ о бедри сабљу димишкињу.
Кад данило у Русију дође,
Он се смјерно цару поклањаше,
Поклањаше, цара поздрављаше
Од главара од Црногораца,
Па му писмо од народа даје —
Писмо каже да књажество траже,
Јер је наше од старине било.
Кад је царе писмо разумио,
Цар Данила потврди за књаза
Без питања краља ниједнога,
Па му златну ленту објесио,
Па га справи ловној Гори Црној
Да књажује и народом влада.
Кад Данило на Цетиње дође,
На скупштину Црногорце нађе
Ђе чекају свога господара,
Петровића, књаза изабрана.
С весељем га браћа дочекаше,
И у свету цркву одведоше
И миломе Богу зафалише
Ђе новога књаза задобише.
Кад Даниле почину од пута,
Он се диже, пође проз нахије
Да прогледа земљу и државу.
Ал’ проклети не дадоше Турци,
Но ми веље натурише мито
Да њим муте браћу Црногорце
И новога Петровића књаза,
Црногорско племе премамише,
По имену невјерне Пипере,
И Скадру их граду одведоше,
Те се силном цару предадоше.
Кад је књаже гласе разумио,
Тешке су га спопануле мишли
Како би се цару осветио
И цареву на Скадру везиру.
Па све мишли наједно скупио,
Пак окупи силну војску своју
И похара града Жабљачкога,
Врати цару жао за срамоту.
Ћаше Жабљак одржати града,
Ал’ не даде Отмановић царе,
Но сакупи силну војску своју,
Бројем управ стотину хиљада,
Посла војску ломној Гори Црној
И пред војском мушира својега,
По имену Омера везира.
А кад војска Црној Гори дође,
Силни турци, па се уредише,
Са свакоје стране ударише,
Ал’ се мушки бију Црногорци,
Бране они малу Гору Црну
Да преко ње не прегазе Турци.
У то витез Петровићу књаже
Лети јунак од војске до војске,
Своју браћу слободи и храбри
Од Турака да се храбро бране
И јунаштво своје да не штеде.
Рат је траја два мјесеца дана
И јошт више продужит’ се ћаше,
Него скочи Руска и Ћесарска,
Оба цараписаше султану
Да он враћа с Црне Горе војску.
Султану се од ино не може,
Врати војску, пође Цариграду.
Ал’ је њему доста штете било
Бој бијући два мјесеца дана
По граници крајем Горе Црне.
Јер је доста војске изгубио
И велику хазну потрошио.
А ћесар је славу задобио
Да га вазде славе Црногорци,
Јере скочи њима у помоћи,
Даде доста праха и олова —
То му фала и данас и вазде!
Зато књаже отиде у Бечу
Да зафали од Беча ћесару
На доброту и милост његову,
Коју бјеше књазу учинио,
У потребу праха поклонио.
Ћесар књаза дивно дочекао,
Велику му почаст учинио,
Као брату и суседу своме,
Јошт га вељом обдарио даром —
Гвоздену му круну објесио;
Другу посла царе Николаје
На јуначке прси Данилове.
Оба цара књаза признадоше,
Орденима прси окитише
За његову храброст и јунаштво,
Јер обрани отачаство драго
Да га силни не прегазе Турци.
Књаз Данило цар’ма благодари
На милости и великом дару,
Па се здраво Црној Гори врати.
Кад Тријесту бијеломе дође,
Ту почину три-четири дана
И ту себе заручницу нађе,
Црној Гори добру помотницу,
У госпоцку кћу Квекићеву,
Милу ћерцу Јовановић’ Марка,
По имену Даринку ђевојку;
Пак дарова своју заручницу,
Даде прстен хиљаду дуката,
Пак отиде Црној Гори малој.
Здраво књаже на Цетиње дође,
Ал’ од пута починути неће,
Но преписа браћу Црногорце,
Поставља их у начин војнички.
Прво себе изабрао гарду,
А све друге меће у параду —
Да стотинаш са стотином влада,
На стотину меће барјактара,
Десечаре све добре јунаке,
А у свако племе капетана,
А сврх њи су војводе сердари.
Пошто књаже уреди војнике,
Сједе мало, па је починуо.
Потом мало време постојало,
Рок ми књазу од женидбе дође
Да доводи књагињу Даринку,
Дивна дара ловној Гори Црној,
Тер весеље велико чињаше.
На весеље књаже позиваше
Свога кума, српског генерала,
Ћесарова храбра фертмаршала,
По имену Мамулу Лазара,
А сватове браћу Црногорце,
Три хиљаде по избор делија,
Искићени халај-барјацима.
Ал’ је халај-барјак надвисио
Бијел’ барјак орај двојеглавни,
Који бјеше Неманића цара.
Пак сретоше књагињу Даринку
У Котору, граду бијеломе,
С весељем ми на Цетиње до’ше.
Срете књаже своју заручницу,
Пак у свету цркву отидоше,
А сва војска стаде у параду.
Кад у свету цркву уљегоше,
Свете венце на главу метнуше,
Затресе се све Цетиње равно,
Око њега високе планине,
Од топова и од лубарада,
Црногорска сјајна џевердара;
С тијем они дужност испунише
И књагињу своју поздравише.
Покљен тога мало прође време.
Знадеш и ти, посестримо моја,
Да су Кучи турске придворице,
Од старине стари невјерници,
Које књаже сносит’ не могаше,
Већ окупи силну војску своју,
Посла војску на Куче камене
И пред војском Мирка војеводу,
Наша војска на Морачу дође,
Тад војвода Петровићу Мирко
Листом Куче на предају зваше,
Јер им Србин опростит’ хоћаше,
Ере такву запов’јед имаше,
Ал’ му Кучи доћи не ћедоше,
Но с војводом боја затурише.
Кад то виђе Мирко војевода,
Одмах даде од боја зламење,
Па он пушти силну војску своју,
Листом Куче огњу предадоше,
Што стигоше, сабљи предадоше,
Што остало, то се покајало,
Свијетломе књазу приступило —
Сад нијесу турске придворнице,
Него вјерна браћа Црногорци.
Пошљед тога, моја посестримо,
Не да књазу ни срце ни душа
Турски јарам на Србе гледати,
Но побуни Србе на све стране,
А руку им од помоћи даје.
Он подиже све Васојевиће,
Сву нахију до Новог Пазара,
На коју се узбунише Турци
И велику подигоше војску.
Кад то чуше млади Црногорци,
Похиташе браћи у хиндату.
Кад се двије прикупише војске,
Доиста се ударити ћаху,
Ал’ не даше царски генерали,
Једно руски, а друго француски.
Међу војском мира уфатише
И нахију они прецепише —
По нахије оста за сулатана,
Да му данак на ошеку дају,
Ал’ да паше и спахије нема
Међу њима у Васојевиће.
Пошљед тога, драга вило моја,
Зарати се Руска са султаном,
Кћаше Руска Стамбол раскрхати
И Слављане тужне избавити,
Ал’ не даше сиље од Запада,
Сложише се, па се погодише
Сви султану да су у помоћи,
Па на Руса сложно ударише.
Књаз Данило устанути кћаше
И на турску земљу ударити,
Ал’ му не да од Беча ћесаре
Да Русима буде у помоћи.
Ал’ се Руска покорити неће,
Ратовала три године дана,
Ратовала, па се помирила,
Не по вољи него по невољи,
Јер умрије царе Николаје,
А лејати, јаки и опаки,
Севастопол тврди освојише
И на том емира закључише,
У Паризу граду потврдише.
Ту је доста препирања било,
Али сваки миче за својега,
А за јадну малу Гору Црну
Свога нема, пријатеља нема,
Што би добру ријеч истурио,
Но лејати листом потписаше
Црну Гору под Отмановићем,
Ал’ те наћи неподгодна друга,
Који на то пристанути неће.
Кад Данило гласе разумио,
Од жалости бјеше занемио,
Пак сам собом ријеч говорио:
,Ах, тако ми Бога милоснога
И мог ђеда Петра светитеља,
Приј еда ћу изгубити главу
И свакоме брату Црногорцу
Но ја признат’ Авдула сулатана,
Изгубити слогу и слободу,
Коју су ми оставили стари!’
Пак довати перо и хартију,
Ситну једну књигу направио
У Русију цару Александру:
,Александре, пријатељу стари,
Знадеш добро и разумио си
Да лејати мене потписаше
И у царство турско оставише!
Виђу мене да помоћ’ не можеш,
Доста имаш разгребања свога,
Ал’ те молим како брата мога
И монарха, цара великога,
Да се сада, царе, употребиш,
У потреби да ми помоћ пружиш,
Да ја праха и олова купим,
Јере мишлим ратоват’ султаном —
Волим своју изгубити главу
Но слободу изгубити драгу,
Коју су ми оставили стари,
На аманат земљу и државу!’
Књигу сврши, посла Алесандру,
А сам књаже пође у Паризу
Да поздрави великога цара,
Од Франције Луји Бонапарту.
Кад Даниле пред цара изиђе,
Смјерно ми се цару поклањаше,
Поклањаше, цара поздрављаше,
Па му стаде кажевати књаже
Тужно стање Црне Горе мале,
Како на њу нападају Турци,
Како воде рата са султаном —
,Пасало је три стотине љета
Како славу и слободу бране,
А сад мишле да погазе Турци
Нашу славу и слободу драгу,
Јер лејати тако потписаше
Црна Гора да је под султаном,
На то, царе, никад не пристајем!’
Кад је царе књаза разумио,
Цар Данилу добро проговара,
Јер је царе благородне душе,
Туђу славу и слободу брани:
,Хајде збогом, Петровићу књаже,
Поздрави ми листом Црногорце,
А дајем ти моју вјеру тврду
Да ћу тебе бити у помоћи
Да се гора ограничи Црна!’
Књаз се врати, дође Гори Црној,
А у томе Руска и Француска,
Оба цара писаше султану
Да он призна Петровића књаза
И његову ловну Гору Црну,
Јер је Црна Гора од старине.
Султан писма ништа не слушаше,
Јер га памет турска заносаше,
Но ми Јајак-пашу дозиваше:
,Јајак-пашо, вјерна слуго моја,
Узми брже војске неколико,
Хајде с војском на Херцеговину,
На граници покрај Горе Црне,
Пак попришти рају сиротињу,
Јер су власи уши подигнули
За некаква Петровића књаза!’
Вјерна слуга цара послушала,
Брзо дође на Херцеговину,
Стаде прштит’ рају сиротињу,
Разгонити Србе витезове.
Кад разумје Петровићу књаже
Што ми ради царе од Србаља,
Срцу књаже одољет’ не може
Гледајући Србе витезове
Ђено љуто цмиле од Турака,
Већ распусти браћу Црногорце
Нека чете воде на све стране,
Да Турцима ваде очи црне
И да рају сиротињу бране.
Прва ми је чета ударила
На Превишу, на царску палангу,
Пред четом су двије поглавице —
Сенатур је Церовић Новица
С побратимом с еганомс ердаром.
Из паланге исћераше Турке,
Исћераше, па и погубише.
Пак на другу одмах ударише,
На чардаке на Језера равна,
Ал’ их Турци не смјеше чекати,
Побјегоше преко Таре хладне,
А чардаке оставише пусте,
У чардаке царску џебехану.
На Језера, у турске чардаке,
Ту се српска прикупила војска,
Цио Дробњак, Пива и Шаранци
И ускоци на гласу јунаци.
Ту не кћеше Срби починути,
Пође војска Пиви пространојзи,
Јер у Пиву турска војска бјеше,
Два тамбора царева низама,
Са низамом Турци Херцеговци.
Српска војска кад у Пиву дође,
Уреди се, па је ударила
На Горанско, на село крваво,
На тамборе и турске чардаке,
Ту се војске страшно ударише.
Ал’ су Срби старе мејданџије,
Брзо турску војску раскрхаше
И чардаке турске освојише,
Пак ми турску војску поћераше,
Наћераше Пиви валовитој,
Преко Пиве вељи ками прође;
Та је чета добро учињела,
Ослободи Пиву и Шаранце,
Дробњак равни да Турака нема.
Па је друга чета ударила
На Попово, у Херцеговину,
Близу Стоца, града бијелога,
Пред четом је војвода Илија,
Исћераше из Попова Турке,
Исјекоше Турке зулумћаре,
Осветише сиротињу рају.
Па је трећа чета ударила
На крвавом Пољу зубчакоме,
На младога пашу, Јајак-пашу,
Пред четом је Иво војевода —
Ту се двије ударише војске
И бише се од јутра до мрака,
И ту Срби мегдан задобише,
Јере царску војску раскрхаше,
У Требињу пашу затворише
Да не дави рају сиротињу.
Пак четврта чета ударила
Код Лесендре, насред Блата хладна,
На ђемије цара честитога,
Пред четом је Ђоко капетане —
Ту цареву ђемију отеше,
На ђемију топа царевога
Су двадесет и четири главе.
А све друге чете и четници,
Лете чете уз Херцеговину,
Саћераше у касабе Турке,
Пред њима је Петровићу Лука,
Што затвори у градове Турке.
Кад то зачу Голубовић Вуко
И остали ускоци јунаци,
Којизи су од Горице Црне,
Оставише града нишићкога,
У Рудине пак се населише
И Никшића града затворише.
Кад је султан гласе разумио
Што се њему ради од Турака
Од витеза Петровића књаза,
Срдито је на ноге скочио:
,Алах’, рече, ђиди каурина,
Ђе ископа крајичнике Турке!’
Пак ми Ферик-пашу дозиваше:
,Ферик-пашо, вјерна слуго моја,
Узми војске двадесет иљада,
Осам узми убојних топова,
С топовима узми Кадрик-пашу,
Пак похитај Црној Гори малој,
На витеза Петровића књаза,
Пак поломи Црној Гори крила!
Ако би ти Бог удијелио
И војничка срећа донијела
Да би Гору прегазио Црну,
Метнућу те вељега везира!’
Кад је паша цара разумио,
До земље се цару поклонио,
Пак подиже силну војску своју,
Силан паша, пак је похитао,
Брзо с војском Црној Гори доћи;
У з’о час је за се похитао
И за свога цара честитога —
Сретоше га млади Црногорци
На Граховцу, пољу широкоме,
Пет хиљада по избор војника,
Пред њима је Мирко војевода.
Сад пошлушај, моја посестримо,
Жестокога боја и мегдана,
Јер се војске страшно ударише;
У два дана огња жестокога
Обје војске поцрњеле бјеху
Од брзога праха и олова.
Кад је јутро друго освануло,
На Христово на вознесеније,
Онда Мирко Петровићу викну
На војводе и на капетане,
На сердаре, халај-барјактаре.
Кад то чуше млади Црногорци,
Вришну војска ка’ да се помами,
На шанчеве турске ударила,
Ударила па и ишћерала,
Осам хиљад’ глава пошјекоше
И Кадрика, пашу царевога;
Узеше им зелене топове
И остало царево оружје,
Шаторове и халај-барјаке,
Донесоше на Цетиње равно,
Тер арсенал нови окитише
Топовима, царскијем оружјем,
Са сабљама, халај-барјацима,
Звијездама и са медаљама,
Које бјеху с Турака скинули —
То ће њима остат’ за соинебуј
Рад јунаштва на пољу Граховцу.
Иза тога боја жестокога
Не да Турској брука и срамота,
Али-паша са царским низамом,
С топовима и са Подгорицом
На Љешњане племе ударио,
Дочека га Иван војевода
И његови Љешњани јунаци,
Ту се с Али-пашом ударише
И грдна га натраг оправише
Носећ’ мртве и рањене Турке.
Кад то чуше двије војеводе
Што се чини око Горе Црне —
Једно ми је Церовић Новица,
А друго је војвода Миљане —
Ижеде их укор и срамота
Гледајући Колашина града,
Што Србима доста зада јада,
Пак скочише војеводе двије,
Покупише брцке крајичнике,
На Колашин тврди ударише
И са крвљу њега освојише,
Зулумћаре Турке ишјекоше,
Што остало то се покајало.
Сад Турчина зулумћара нема
У бијелу граду Колашину,
Но долазе на Поље Цетиње
Да им књаже Перовићу суди.
Кћаше и јошт, моја посестримо,
Доста бити рата и мегдана
Међу књазом и Отмановићем,
Но разумје Руска и Француска
Ђе је султан војску подигнуо
И на Црну Гору ударио,
Да је ћесар стражу поставио
Да им не да праха и олова.
Оба цара на ноге скочише,
Пером сабљом пишаше султану:
,На знање ти, Отмановић-царе,
Мораш признат’ Црну Гору малу
И Данила Петровића књаза
Али ш нама мораш ратовати —
Бирај једно које ти је драго!’
Пак султану писма оправише,
Брзо флоте двије оружаше,
Оружаше па и оправише
Дубровнику, близу Горе Црне,
Црној Гори да су у индату
Ако би им до невоље било.
Кад је султан писма разумио,
Од жалости бјеше занемио,
Али му се ино не могаше —
Воље признат’ Црну Гору малу
Него ратит’ с Русом и Французом.
Потом време мало постојало
Док дођоше земаљски лејати,
Дође руски, пруски и француски,
Ћесаровац, турски и инглески,
А одовуд црногорски пође;
Сви се седам састало лејата
Код Клобука, града бијелога,
И границу сновати почеше —
Крај Клобука и Никшића града,
На Језера покрај Колашина,
С Колашина на зелена Лима,
А са Лима на Царине равне,
Са Царина украј Подгорице,
Покрај Спужа и Жабљака града,
Од Жабљака Благом на Сеоца,
Са Сеоца више Бара града,
Ту границу они саставише
Од запада с бечкијем ћесаром,
Саставише, па је потврдише
И тврда ми мира учињеше
Међу књазом и Отмановићем.
Сад осаде Црна Гора мала,
Моја сестро, у слободу драгу,
И право је, јер су задобили
Бој бијући од Косова равна,
Бој бијући, а коло водећи.
Сад се воде кола на све стране
У слободној малој Гори Црној,
А навише на Цетиње равно,
Пјевају се пјесме од јунака,
Што су наши учињели стари,
Више кола свилен барјак вије,
Који значи, сестро, од слободе.
Пак сад прими од Цетиња дара,
Што ти твоја посестрима дава,
Пак га, сестро, у њедарца рани
И чувај га до суђена дана!”
Кад разумје на Ловћену вила
Што јој своја посестрима каза,
Од радости бјеше запојала,
Радоснијем гласом проговара
И сестрици својој благодари:
„Твоји гласи, твоји мили дари
У слободу мене воскреснуше,
Сад ја могу с миром починути,
Да ме нико прекорит’ не може
У мом двору на Ловћен-планину!
И Данилу Петровићу књазу,
На пофалу и његову труду,
Плетем златни ловорични в’јенац,
Данилову свакому војнику,
Бога молим, ја им плетем в’јенце
Да јошт Црну Гору распростране
И Данилу српску круну дадну!”
Сада моју пјесму завршујем
На пофалу Црне Горе мале
И њезине куће Петровића,
Која рађа добре господаре.
Друга верзија пјесме
На хиљаду и осме стотине
И педесет и осме године
Телар виче од јутра до мрака
У бијелу граду Цариграду,
Телар виче, нигда не престаје,
Све спомиње паше и везире:
„Брже да сте цару на дивану!“
Кад се Турци на диван скупише,
На дивану код свога султана,
Сви султану листом говораху:
„Наш султане, огријало сунце!
“Што си за нас итро поручио?
„Која ти је голема невоља,
“Кад си с Русом ти мир учинио
„А краљеве имаш пријатеље?“
На то султан њима одговара:
„Како што је, моја браћо Турци!
“Ал’ чујете, али не хајете
„За Данила Петровића књаза,
“За проклету ловну Гору Црну,
„Која нама црне јаде даје,
“Јаде даје, никад не престаје?
„Данас вишег душманина немам
“Баш влашкога краља ниједнога
„Од Данила Петровића књаза,
“Од старине душманина мога,
„Он не слуша краља ниједнога,
“Но устаде Србин на оружје
„Супроћ мене Отмановић-цара,
“Сву је моју рају узбунио,
„Зато послах Јајак-пашу мога
“И шњим војске четири хиљаде,
„Не би л’ како помирио рају,
“Ал’ не даде црногорски књаже,
„Посла војску, разби Јајак-пашу,
“Пашу разби, ис’јече му војску,
„Па се равној Суторини спушти
“До границе бечкога ћесара,
„Ту паланку моју разорио,
“Царски барјак под ногом згазио,
„Штоно турски закон не подноси;
“И то њему доста не бијаше,
„Но одметну све Васојевиће
“До Новога бијела Пазара,
„Дробњак, Пиву, Гацко до Мостара,
“Не познаје мене за султана,
„Но све оде на поље Цетиње,
“Поклони се Петровићу књазу.
„Ово, Турци, добро бити неће,
“Сву ће Босну дићи на оружје.
„Зато више живјети не могу,
“Док не свладам ону змију љуту,
„Која ми је пуно додијала,
“Више но сви краљи и ћесари.
„Но је л’ мајка родила јунака
“И турскијем опасала пасом,
„Да му данем силну своју војску,
“Да шњом пође ловној Гори Црној?
„Ако би му Бог и срећа дала,
“Тер би Гору освојио Црну,
„Погубио Петровића књаза,
“Бих метнуо њега за везира
„Пред свом војском мохур сеибијом.
“А ево му згода и вријеме,
„Јер ја имам добра пријатеља,
“Баш од Беча бечкога ћесара,
„Он је Гору затворио Црну,
“Ево има шес година дана,
„Од како је метнуо пандуре,
“Не да њима праха ни олова„.
Кад то чуше паше и везири,
Сви везири ником поникоше,
И у диван паше погледаше,
Многи знаду што су Црногорци,
Пак не смију војску прифатити,
Јер се боје бруке и срамоте;
Ал’ не гледа јунак од старине,
Породицом из земље Черкеске,
Но султана међу очи црне:
“Ево, царе, Ферук-паше твога,
„Дај ми војске дванаест хиљада,
“Све низама по избор солдата,
„Којизи су школу научили,
“И војничку срећу прокушали
„На бијелу граду Силистрији,
“Силистрији и Севестопољи
„Спроћ Мошкова душманина твога,
“И подај ми Кадрик-пашу твога,
„Ја ћу поћи влашкој Гори Црној,
“Ако Бог да и Мухамед светац,
„Петровића књаза погубићу.“
То је цару много мило било,
Све му даде, што паша искаше,
И сувише бијела фермана.
Све то слуша мушир-Омер-паша,
Тер Феруку паша проговара:
„Ферук-пашо, царево уздање!
“Ну послушај старца Омер-пашу,
„Ако мислиш одит’ Гори Црној
“На витеза Петровића књаза,
„Узми војске и тријест хиљада,
“Јер ти не знаш што су Црногорци,
„Нити знадеш за њихове кланце,
“А ја знадем што су Црногорци,
„Удриће ти триста на хиљаду,
“А хиљада на десет хиљада,
„Ја сам скоро шњима војевао
“Два мјесеца од године дана,
„Многу војску моју погубише.
“Кунем ти се свецом Мухамедом
„И сеџадом, на коју клањамо,
“Ђе сам био с војском угрезнуо,
„Да у слоги бјеху Црногорци,
“Жива мене уфатити ћаху,
„И сву моју погубити војску.“
Ферук паша не слуша везира,
Но окупи своју силну војску,
Све војника дванаест хиљада,
Осам узе убојни топова,
Па окрену своју силну војску,
Навезе се у атеш ђемије,
Пак зајезди низ то море сиње,
Извезе се Клеку бијеломе,
Здраво дође у граду Мостару.
Како дође, ситну књигу пише
Наћил-паши босанском везиру:
„Наћил-пашо, велики везиру!
“Имам изун такви од султана,
„Да покупим по Босни низаме,
“Хајде с војском бијелу Мостару,
„Да идемо на Карадаглију,
“Којено је цару додијала.„
Кад везиру ситна књига дође,
Он покупи по Босни низаме,
Оде с војском бијелу Мостару,
Ту се турске паше прикупише,
Силновиту војску подигоше,
Окренуше низ Херцеговину,
Здраво доше бијелу Требињу,
Ту су с војском тамбор учинили,
Па су паше вијећ’ вијећале,
Како бише с војском ударили.
Пак дозваше Ченгијћ-Хајдар-бега,
“Хајдар-беже, пиле од сокола!
„Ево теби војске три хиљаде,
“Хајде право Пиви и Дробњаку
„На јунака Церовић-Новицу,
“Који ти је баба погубио,
„И сву нашу рају одметнуо,
“Узми барјак, немо’ почасити.
Па ми зову Јајак-пашу млада:
„Јајак-пашо, све моје уздање!
“Ево теби војске пет хиљада,
„Хајде с војском бијелу Никшићу,
“Ту ћеш с војском тамбор учињети,
„Али немој с војском ударити,
“Змија да те не удари љута,
„Док не чујеш нашу силну војску,
“Да је сишла у поље Грахово,
„И на Хумац тамбор учинила,
“Ондар дигни твоју силну војску,
„Пак ти удри жупи Грачаници
“На књажевој бијелој фортици,
„Којуно је скоро начинио
“Спрама Никша града бијелога,
„На срамоту цара честитога.“
А трећу ми војску оставише
У Требињу граду бијеломе,
И са војском босанског везира,
Да им таин и захиру спрема,
И да њима буде у индату,
Ако би им од невоље било,
И с везиром паше оставише,
Оставише лукаву лисицу,
По имену Кемал-ефендију,
Кога бјеше царе отправио,
С ефендијом велике дарове,
Да он с књазом чини договоре,
Не би л’ шњима књаза преварио,
И потајно на њега удрио,
Ударио када се не нада;
А сву другу уредише војску,
Да похита у поље Грахово.
Ондар скочи Ченгијћ-Хајдар-беже,
Оде право Пиви и Дробњаку,
И шњим оде војске три хиљаде;
Јајак паша пође пут Никшића,
С пашом пође војске пет хиљада;
Ферук паша оде уз Бањане,
И шњим војске дванаес хиљада,
И одвуче убојне топове,
Собом води Смаил-агин Деда
И остале крајичнике Турке,
Штоно знаду калаузит’ војски.
Све то гледа од планине вила,
Пак полеће на лагана крила,
На Сомину излећела вила,
На Сомину високу планину,
Па кликује танко гласовито,
Зове вила у поље Грахово
По имену Петра војеводу:
„Војеводо, Петре с Љуботиња,
“Није тебе књаже оправио,
„Да ти пијеш кроз Грахово вино
“Са сердаром Пајом капетаном
„И сокјолом Матановић-Петром,
“Него те је књаже отправио,
„Да границу од Турака браниш,
“Да границу Турци не преступе;
„Но на ноге, Петре војевода,
“Ето војска у Бањане горње,
„А сутра ће удрит’ низ Бањане.“
Када Петар вилу разумио,
Удари се руком по кољену,
Па он зове Паја капетана:
„Жље га сио са мном, капетане!
“Ето Турци у Бањане равне,
„Но на ноге, да их дочекамо!“
Па скочише три добра јунака,
Виловите коње посједоше,
А за њима друга три стотине.
Кад изишли брду ријечкоме,
Ал’ су Турци сишли низ Бањане,
И велики око учинили
На студену воду Ријечани.
Кад то виђе Петар војевода,
Да су Турци пријешли границу,
Он ми зове Ченгијћа Дед-агу:
„О Турчине, Ченгијћу Дед-аго!
“Јесам ли ти синоћ поручио,
„Да ти паши царевоме кажеш,
“Да границу нашу не преступа?„
Одговара Ченгијћу Дед-ага:
“Не будали, Петре војевода,
„Што границе кажеш и друмове,
“Ако Бог да и Мухамед светац,
„И у здравље цара честитога,
“Граница ј’ нам на поље Цетиње.„
То је Петру много мучно било,
Одговара Ченгијћу Дед-аги:
“Бре не лажи, Смаил-агин Дедо,
„И пријед су паше ударали,
“Ал’ Цетиња нијесу гледали,
„Неће ни сад, Дедо, ако Бог да,
“Ал’ послуша’ мога џефердара.„
Пуче пушка Петра војеводе,
За њом пуче Паја капетана,
А за Пајом Матановић-Пера.
Ту с Турцима џанак започеше,
Од мегдана рата отворише,
Онден скочи Петар војевода,
Сједе јунак, ситну књигу пише
На Цетиње Петровићу књазу:
“На знање ти, мио господару!
„Јутрос нама Турци ударише,
“И у твоју земљу уљегоше;
„Ми с Турцима џанак учинисмо,
“Од мегдана рата отворисмо,
„И пет њима глава посјекосмо,
“Ал’ сидоше у Граховац Турци
„На погледу поља граховскога,
“У Граховац шанац закопаше,
„Мисле брзо у Грахово систи,
“Но на ноге, мио господару!
„Пошљи нама силновиту војску
“И пред војском војеводу Мирка,
„Да се овден мушки покољемо
“Велика је сила у Турака,
„Има војске дванаест хиљада,
“Осам има огњених топова,
„С војском влада паша Ферук паша.“
Кад је Петар књигу направио,
На мезил је књигу отправио.
Дође књига на поље Цетиње
А на руке Петровића књаза;
Када књаже књигу проучио,
Много се је књизи зачудио,
И овако собом говорио:
„Јаох, тужни и манити Турци,
“Што сте тако полудили лудо
„Су вашијех дванаес хиљада,
“Да границу моју потиснете
„И да Црну Гору освојите?“
Пак срдито на ноге скочио,
Себе зове цетињске главаре,
Војеводу Мартиновић-Марка,
Капетана Шпадијера Стефа:
„Ха на ноге, цетињски главари,
“Покупите листом Цетињане,
„Којизи су од вазде јунаци,
“Пак развијте свилене барјаке,
„Хајте с војском у поље Грахово,
“Ту чекајте војеводу Мирка.„
Братучеда књаже зовијаше,
По имену Петровића Крца:
“А на ноге, мој сиви соколе!
„Ну појаши добра коња твога,
“Пак похитај у поље Грахово!
„Ту прикупљај и устављај војску.“
Перјаничког зове капетана,
По имену Новаковић-Мила:
„А на ноге, Мило капетане,
“Покупи ми ђецу перјанике,
„Хајде с Крцом у поље Грахово,
“Нека моја ђеца перјаници,
„Нек ми храбре и веселе војску.“
Па кад књаже нареди домаће,
Он ми себе зимну саклетара:
„Ну донеси неколико карте,
“Раскомати књигу на комаде.„
Прву књаже књигу направио
Чеву равну Петру Вукотићу:
“Вукотићу, од старине бане!
„Како примиш лист књиге бијеле,
“Одмах да си на ноге скочио,
„Развиј барјак на бијелу кулу,
“Пак поздрави Јован-капетана,
„И поздрави орла двојеглавног,
“По имену Петровића Луку,
„Харамбашу од Херцеговине,
“Нека купе Оздриниће листом.
„Ти ћеш, Петре, књигу направити,
“Књигу пошљи селу Загарачу,
„А на руке Бошку капетану,
“На крајину силноме јунаку,
„Нека купи Загарчане листом.
“Па кад, Петре, сву окупиш војску,
„Хајде с војском у поље Грахово,
“Ето на нас Отмановић-цара,
„Ваља, Петре, с царом ратовати,
“Над Турцима мегдан одржати
„И јуначку славу задобити,
“Нек се чује у седам краљева,
„Штоно значи ловна Гора Црна.“
Ону посла, другу накитио,
Шиље књигу пољу Трешњевоме
На рукама Милошу сердару:
”О сердаре, од Цуца главару:
„Како примиш лист књигу бијелу,
“Одмах скочи на ноге лагане,
„Полздрави ми војводу Илију,
“Којино је стари мегданџија,
„Ка делија Цмиљанић Илија,
“Пак скупите Цуце свеколике,
„Хајте с војском у поље Грахово.“
Ону шаље, трећу направио
У Бјелице Бору капетану:
„О Милићу Боро капетане!
“Како примиш лист књиге бијеле,
„Скочи брже на ноге лагане,
“Па покупи Бјелице јунаке,
„Хајде с војском у поље Грахово.“
Ону посла, а четврту пише,
Шаље књигу на равне Његуше
А на руке војеводи Иву:
„Радоњићу, моја десна руко,
“Од старине племићу и бане!
„Како примиш лист књигу бијелу,
“Скочи брже на ноге јуначке,
„Поздрави ми Маша капетана,
“Купи, Иво, све листом Његуше,
„Хајде с војском у поље Грахово.“
Ону шаље, а пету написа,
Шаље књигу у племе Ћеклиће
А на руке војеводи Ђуру:
„А на ноге, Ђуро војевода!
“Војевода и соколе сиви!
„Покупи ми све листом Ћеклиће,
“Хајде с војском у поље Грахово.„
Ону шаље, а шесту написа,
Шаље књигу Ријечкој нахији,
Сенатору Лукетину Саву:
“Сенаторе, мој мили соколе!
„Ти си мене вазде вјеран био,
“И с Турцима вазде војевао,
„Како примиш лист књигу бијелу,
“Скочи брже на ноге јуначке,
„Поздрави ми Ђока капетана,
“Пак дигните Цеклињане листом,
„Без крваве на крајину Жупе,
“Пак кад дођеш селу Добрскоме,
„Поздрави ми Ника капетана,
“Нека дигну ђецу Добрљане,
„Хајде с војском на поље Цетиње,
“Јер вас чека Мирко војевода.„
Ону шаље, седму написао,
Седму посла књигу Љуботињу,
На сокола Станка капетана:
“А на ноге, Голубовић-Станко!
„Покупи ми листом Љуботинце,
“И поздрави Мила капетана,
„Нека дигне Грађане јунаке,
“Хајде с војском на поље Цетиње,
„Ал’ похитај, мој соколе сиви,
“Јер вас чека Мирко војевода.„
Ону посла, а осму написа,
Осму посла самом попу Ђуру,
У књигу га књаже поздрављаше,
И овако у њу говораше:
“О војводо, све моје уздање!
„Војводство си на сабљу добио,
“Јер си вазде храбро војевао,
„Зато сам те шевом учинио,
“Да ти с мојом гардом комадираш,
„Брже да си на поље Цетиње,
“Да пред гардом будеш у Грахово,
„Јер се, попе, царом завадисмо,
“Ваља царом мегдан дијелити.„
Кад се ситне књиге растурише
Од Ријеке до Чева крвава,
Војводама на руке падоше.
Кад војводе књиге разгледаше,
Војводе се на ноге дигоше,
Поздравише редом капетане,
Капетани редом стотинаше,
Стотинаши момчад барјактаре,
Барјактари ђецу десечаре,
Десечари сву осталу војску,
Да се брже дижу на оружје,
Ударише на Грахово Турци.
Кад то чуше млади Црногорци,
Заповијед књаза свијетлога,
Сви радосно на ноге скочише,
Припасаше свијетло оружје;
Тад скочише момчад барјактари,
Тер развише свилене барјаке,
Капетани војску окренуше,
Пред њима су српске војеводе,
Који желе војеват’ с Турцима,
На Грахово мегдан дијелити,
Јер су, брате, љути Црногорци,
Јер им бјеше жалост останула,
Кад је Омер паша ударао,
Ђе утече здраво и весело.
Ал’ војводе устављају војску,
Причекују војеводу Мирка.
Мало било, много не трајало,
Ево, брате, Ријечке нахије,
Има војске дванаест стотина,
Али, брате, огња жестокога,
Пред њима су силне поглавице,
Којено сам пређе споменуо,
Онда књаже с кнегињом изиде,
Своју војску гледе и сехире,
На пут њима благослове дају,
Од Турака да се храбро бране,
И јунаштво своје да покажу.
Сва се њима војска поклонила,
С барјацима књазу зафалише.
Онда скочи Мирко војевода,
Поклони се књазу и кнегињи,
Па припаса свијетло оружје,
А млађи му коња приведоше;
Виловита коња окрочио,
Обрну га уз поље Цетиње,
За војводом сва остала војска.
Априла је двадесет осмога,
Кад војвода у Грахово дође,
И на Хумац Катуњане нађе,
Ђе су вељи тамбор учинили,
Међу тамбор српске поглавице.
Ту војвода војску уставио,
И од пута мало починуо,
Док одмори себе и војнике.
Тадар Мирко војводе позива,
С војводама разговор вођаше,
Како треба војску разд’јелити
И вас тамбор турски опколити
И пашама на шанац удрити,
И о томе много говорише,
И способна војводе рекоше,
Да се данас војска раздијели,
Па с помоћу Бога великога,
Да ми сутра на Турке удримо,
У шанчеве Турке затворимо,
Нек се спази грдни Османлија,
У чију је земљу улазио,
И нек позна што су Црногорци.
Тад војвода Петровићу Мирко
Скочи јунак на ноге лагане,
Стаде српску разређиват’ војску.
Првог српског војеводу зимну,
По имену Петра Вукотића,
“Вукотићу, од старине бане!
„Ево тебе Оздринићи листом,
“Под барјаком војске пет стотина,
„И са војском два сокола сива,
“Братучеда Јован-капетана,
„Харамбашу Петровића Луку:
“Хајде, Петре, с војском од запада
„Низ Омутић високу планину,
“Држи, Петре, на окупу војску,
„Али немој с војском ударити,
“Док ја даднем од боја знамеwе.„
Па дозива Милоша сердара,
Капетана војводу Илију:
“Ха на ноге, двије поглавице,
„Хајте с Петром Омутић-планини,
”И водите Цуца пет стотина,
“И ставите војску у параду,
„С десна крила Петра Вукотића.“
Пак дозива два сива сокола,
Два сокола до два капетана,
По имену Станојевић-Бора,
И јунака Бошка капетана:
„Ха на ноге, два сокола сива,
“Хајте с Петром Омутић-планини,
„И водите војске пет стотина,
“И ставите по начину војску,
„С л’јева крила Петра Вукотића.“
Па позива двије војеводе,
По имену Лукетина Сава
И војводу Петра с Љуботиња:
„Ха на ноге, двије поглавице!
“Подигните Ријечку нахију
„И четири српска капетана,
“Хајте с војском у Бабјак планину,
„Удрићете низ Осјеченицу
“На шанчеве цара честитога.„
Пак дозива Ђура војеводу:
“Ха на ноге, војевода Ђуро!
„Ево тебе гарде шест стотина,
“Све књажева бирана јунака,
„И са гардом братучеда мога,
“По имену Петровића Крца,
„Води војску брду Корјенићком,
“Да удариш војски из пријека,
„Откуда се не надају Турци,
“Да ударе црногорски вуци,
„И ти друма широкога чува’
“Од Клобука и од Корјенића.„
Перјаничког зове капетана:
“Ха на ноге, Мило капетане!
„Раздијели ђецу перјанике
“На војводе и на капетане,
„Нека војску храбре и веселе.“
А четврту војску оставио,м
Оставио себе војевода
И са војском три српске војводе
И четвртог Паја капетана,м
Да шњим иде у Орљу планину.
Каде Мирко сву војску разреди,
Тад војвода међу војском стаде,
И сву онда слободити поче,
И слово им бодрости давати:
„Црногорци, моја браћо драга!
“Ево на нас Отмановић-цара
„И његова војска силновита,
“Сада треба да дух ободримо
„И на Турке сутра ударимо,
“Да ми турску силу раскрхамо,
„Нека знаду све те бановине,
“Да су кадри млади Црногорци
„На милитар царски ударити
“И с пушкама посрамит’ лубарде,
„С ножевима пушке бајунете;
“И јошт, браћо, да се споменете,
„Што сте страшни завјет учинили,
“Пред нашијем књазом и кнегињом,
„Да нећете жалит’ умријети
“За свог књаза и за отачаство.„
Кад војвода све слово изусти,
У војску се учини знамење,
Ударише свирке и мужике,
Барјактари барјаке развише,
А војводе војску окренуше.
Боже драги, на свему ти фала!
Дивно ли их бјеше погледати,
Како војска весело иђаше,
Особито ту књажеву гарду!
На капе им орли двојеглавни,
На њима су свилени барјаци,
Све на нову форму начињени,
На барјаке црногорска арма,
Усред арме слово Данилово,
Што војнике диже на јунаштво,
Међу њима витез попе Ђуро,
Сву је војску главом надвисио,
Њему шљике у ордију нема
До војводе Милош-Обилића.
Априла је двадесет деветог,
Кад се хоће војске ударити
У Граховцу пољу широкоме.
Ферук паша бјеше подранио
Пити каву и авдес узети,
Кад се њему даде погледати
Око шанца на четири стране,
Све угледа крстача барјака,
Под барјаке силновиту војску,
Кад погледа у Орљу планину,
Виђе паша у ширину војску
Баш од Орла високе планине,
До студене Граховца ријеке,
Па он зове Смаил-агин Деда:
“О дед-аго, турска перјанице,
„Силна војска у Орљу планину,
“Међу војском једна поглавица
„На ђогату коњу од мегдана,
“Хала, Дедо, да страшна јунака!
„Црни су му до рамена брци,
Сједе њему на рамена брци
“Ка соколу крила на кољена,
„Токе су му прси запучиле,
“За појас му двије пушке мале,
„А од бедри сабља окована,
“Од рамену пушка шеишана,
„А у руке срчали дурбина,
“Тер он наше разгледује шанце,
„Мисли јунак на нас ударити:
“Него узми срчали дурбина,
„Нећеш ли га на дурбин познати.“
Узе Дедо срчали дурбина,
Како дурбин на око турио,
Позна Дедо војеводу Мирка,
Тер Феруку паши каживаше:
„Ферук-пашо, драги господаре!
“Оно ти је војевода Мирко,
„Брат Данила Петровића књаза,
“Силни јунак кано Здриновићу,
„Он цијелом војском командира,
“Зар не видиш, драги господаре,
„Соколове младе Црногорце,
“Како их је уредио Мирко
„Око шанца на четири стране?
“Сваки држи пушку преко крила
„А десницу на јатаган-ножа,
“Мисле Срби данас ударити,
„Биће, пашо, хала од Турака,
“Јер јунаци јесу Црногорци.„
Када паша Деда разумио,
Овако је њему говорио:
“Бре не лудуј, Смаил-агин Дедо,
„Не бојим се војеводе Мирка,
“Док је мене шанца и топова
„И царева бирана низама,
“Рашћераћу влахе уз планину,
„А војводу уфатити жива.“
Ал’ не рече Турчин ако Бог да.
Пак срдито на ноге скочио,
Тер управи војску у параду,
А поправи на шанце топове,
Три хиљаде отправи војника,
Да ударе Омутић-планини
На јунака Петра Вукотића,
А оправи царске коњанике
И остале крајичнике Турке,
Да ударе на књажеву гарду,
На јунака војеводу Ђура.
Каде Петар војску огледао,
Скочи јунак на ноге лагане,
Пак он зове Милоша сердара,
Два сокола, оба капетана:
„А на ноге, српски соколови!
“Ево на нас Турци обрнуше,
„Да се јутрос мушки покољемо.“
Тад скочише српске поглавице,
И лијепо војску уредише,
Најпрви су млади барјактари,
А за њима храбри начелници,
А за њима сва остала војска,
Пак Турцима поше у сретање.
Жељни Турци, жељни Црногорци
Црне, брате, крвце од јунаках.
А када се близу саставише
Ту се војске грдно поздравише
Црним прахом и тешким оловом,
Три се пута ватром преметнуше,
Многи мртви на земљу падоше,
Ал’ се не зна, чиј’ ће мегдан бити.
Онда рече Петровићу Лука:
„Што је ово, браћо Црногорци!“
Пак истрже јатагана ножа,
Пак у Турке јуриш учинио,
С друге стране Боро капетане,
По три турске посјекоше главе.
Али пуче пушка од Турака,
Тер погоди Петровића Луку,
Мртав јунак паде земљи црној;
Друга пуче пушка од Тураках,
Тер пшогоди Бора капетана,
И он јунак паде земљи црној;
Црногорци кад то видијеше,
Ђе падоше двије поглавице,
Јошт се веће боју распалише,
Тер фриснуше млади капетани,
Стотинаши, момчад барјактари,
Тер у Турке јуриш учињеше,
А за њима сва остала војска,
Кад угнаше у шанчеве Турке,
Пет стотина глава посјекоше,
И у шанац затворише Турке.
А удрише царски коњаници
На витеза војеводу Ђура,
На књажеву гарду изабрану.
Сада слуша’ боја жестокога!
Кад се двије војске ударише,
Црногорци и царски коњици,
Ту се, брате, живи поваташе,
Стоји цика малије пушака,
Клепет стоји ножа и сабаља,
С обје стране многи погибоше.
Тадер скочи војевода Ђуро,
Трже сабљу у десницу руку,
Пак у Турке јуриш учинио,
С друге стране Петровићу Крцо,
А за њима сва гарда остала,
Поломише царске коњанике.
До шанчева цара честитога
Двјести триде’с глава посјекоше.
Ал’ да видиш војеводу Ђура!
Он ми иде право на шанчеве
С голом сабљом у бијелој руци,
Шњиме иду многи Црногорци,
Соколови лафи одабрани,
Хоће јунак завјет да испуни,
И шанчеве турске да продере.
Кад се јунак шанца приватио,
Ал’ га флотун царски дочекао,
Ту војводу Турци погубише,
И са шњиме халај-барјактара,
Од Његуша Кустодију Маша,
И остале неке соколове.
Попе Ђуро, покојна ти душа!
Твоје име никад не умире,
Јер си вјечни спомен оставио.
Ал’ не хоће, да узмиче гарда,
Но једнако бојем уришује,
Јере с гардом силан јунак бјеше,
Који не зна, што је умријети,
По имену Петровићу Крцо,
Од сената вице-преседенте,
Но једнако бојем уришује,
А све шанце турске погледује
Да би јунак у њих ускочио,
Него флотун турски узбијаше,
Живу ватру на гарду сипаше.
А то гледа војевода Мирко,
Ђе се страшна крвца пролијева
Од Турака и Црногораца,
Тадар ужди топа огњенога,
И од боја учиње знамење
На војводе и на капетане.
Тад војводе на ноге скочише,
И лијепо војску уредише,
И управо на шанац одоше.
А када се близу примакоше,
Поглавице војски говорише:
„Ха сад, браћо, сиви соколови!
“А у име Бога великога
„И у здравље књаза свијетлога!“
Сад да ти је, побро, погледати!
Кад удфрише одсвуд Црногорци
На шанчеве цара честитога,
Стаде хука крстача барјака,
На крстача орла великога,
Скачу момци, ка да су под крила,
И на шанац страшно ударише.
Ал’ их Турци добро дочекаше
Црним прахом и тешким оловом,
И зорно се Турци опријеше,
Јер шанчеве своје не пушташе,
Но на ватру војску дочекаше,
Сипљу огањ на свакоју страну.
Пучу пушке, броја се не знаде,
Грме топи, просипљу картучи,
А кумпаре лете под облаке,
Разбијају под облак ептире,
Паше трче шанцу на све стране,
Уређују војску у параду,
Поправљају на шанце топове;
Црногорац не зна за параду,
Нити знаде, што пучу лубарде,
Уриш чине, никад не престају,
И на шанац живу ватру дају.
Ту се чини страшна батарија,
Што до данас виша била није
Од Тураках и Црногораца.
Како вјетри траву повијаху,
Тако мртви, рањени падаху.
Не чуди се, драги побратиме,
Који носиш име од Србина,
Јер је таква страшна батарија,
Стари ми се поклаше крвници,
Од тутња се ништа не чујаше,
А од дима ништа не виђаше.
Гледа јунак Петровићу Мирко
Кроз његова срчали дурбина,
Гледа јунак на четири стране,
Да се не би поломила војска,
Али ништа виђет’ не могаше
Од густога дима из пушака,
Него ђегђе крстача барјака,
Што кроз маглу пролећети ћаше,
Кано мјесец кроз мутне облаке.
Када било дневи око подне,
Ферук паша у муку се нађе,
Изгибоше њему начелници,
По избору царски алај-бези,
Погибоше цареви бимбаше,
Изгибоше на топе тобџије,
Тер два топа престаше пуцати,
Јере живи огањ не даваше.
Кад се паша виђе у невољу,
Био барјак диже од зламења,
С топовима пуца без олова,
Да би Срби натраг узмакнули
И од боја мало починули.
Црногорци не знаду зламења,
Нити знаду, шта је починути,
Но једнако шанцу уришују.
Тадер се је паша присјетио
За науку старца Омер-паше,
Пак отиде тужан под шатором,
Љуто цвили, а сузе пролива,
И проклиње дане и године
И Авдула султана својега,
Који га је на зло напутио
И на Црну Гору отправио.
Но да видиш војеводе Мирка!
Често јунак топа ужижаше:
Војводама на знање чињаше,
Да ми војску храбре и веселе,
Траја ватра до мрака мрклога;
Двија уре јесте ноћи било,
Кад од боја војске починуше;
Бој је траја’ шеснаест сахата,
Нит’ сједоше, нит’ љеба једоше,
Нит’ од боја та дан починуше.
Турцима је добра срећа била,
Јере више није дневи било,
Ћаху Срби шанац освојити
И све Турке под сабљом турити,
И на томе мегдан прекинути,
Но их тавна нојца уфатила.
Ал’ да видиш младе Црногорце!
Око шанца ватру наложише,
А пјевају пјесму од побједе,
А све вичу: „предајте се, Турци,
“Предајте се, да вас не кољемо!„
Кад у јутро јутро освануло,
Подранио војевода Мирко,
Тер разгледа мртве и рањене,
Мртве даде одмах закопати,
А рањене посла у Грахово.
Па позива сокола сивога,
По имену Хери де ла Руја,
Који бјеше из града Парижа,
А саклетар књаза свијетлога:
“Деларује, мој сиви соколе!
„Хајде пођи турскоме тамбору,
“Поздрави ми два паше царева,
„Нека дођу, да ми се предаду,
“И предаду цареве топове
„И остало свијетло оружје,
“И зада’ им моју вјеру тврду,
„Животу им ништа бити неће.
“Ако ли се не шћену предати
„И предати царево оружје,
“Задај њима моју вјеру тврду,
„Да ћу сутра на њих ударити
“И све Турке под сабљу турити.„
Када Француз ријеч разумио,
Скочи јунак на ноге лагане,
Оде право турскоме тамбору
Под шатором, ђе паше сјеђаху.
Њима Француз добро јутро зваше,
Оба паше Бога прифатише.
Деларује њима проговара:
“Поздрав вам је од војводе Мирка,
„Зове оба, да му се предате,
“Да предате цареве топове
„И остало свијетло оружје,
“Пуштаће вас здраво и весело.
„Ако ли се предати нећете,
“Даје вама своју вјеру тврду,
„Да ће сутра на вас ударити
“И сву војску под сабљом турити.
„И ја велим, да му се предате,
“Да ви цару војску не губите,
„Јер се, Турци, бранит’ не можете,
“Видите ли одсвуд Црногорце
„Ђе су вама друма прекинули
“А живу вам воду уватили?„
Ферук паша пристати хоћаше,
Али јунак Кадри-паша неће,
Но Француз паша проговара:
“Деларује из града Париза,
„Поздрави ми војеводу Мирка,
“Ја сам волиј главу изгубити
„Но царево предати оружје
“И срамотно у Цариград поћи.„
Деларин се натраг повратио,
Све кажује војеводи Мирку.
Када јунак ријеч разумио,
Он изнова војску наредио,
Рече јунак јутра ударити
И све Турке под сабљом турити.
У ријечи у коју збораше,
Ево њима ситна књига дође
Из Требиња града бијелога,
Од Србина добра пријатеља:
“На знање ти, војевода Мирко!
„Силан индат иде Ферук-паши
“Од Требиња града бијелога,
„Три тамбора царева низама
“А хиљаду осталих Турака
„Баш од Босне и Херцеговине,
“Но ако си јунак, ка те кажу,
„Ну дочека царева индата.
“Ако теби Бог и срећа даде,
„Да разбијеш индат у планину,
“Сви су твоји у Граховац Турци.„
Кад војвода књигу проучио,
Од радости на ноге скочио,
Пак позивље двије војеводе
По имену Лукетина Сава
И војводу Петра с Љуботиња:
“Ха на ноге, двије поглавице,
„Подигните Ријечку нахију
“И четири храбра капетана,
„Хајте с војском на друм од Требиња
“У крваве доле Миротинске,
„Да чекате царева индата,
“И да индат царев разбијете.„
Пак позива једнога јунака,
Баш сердара Јовићевић-Сава:
“Ха на ноге, мој сиви соколе!
„Води гарду с Ријечком нахијом
“У крваве доле Миротинске,
„Уфатите друме у планину,
“Па ми снажно удрите на Турке,
„Нећу ни ја сјеђети залуду.“
Тад скочише српске поглавице,
Силновиту војску подигоше,
Обрнуше шњоме уз планину,
Ђе гледају паше из шанчева.
Тада скочи Петровићу Мирко,
И даде ми знати војводама,
Како мркне и почине сунце,
Да примакну до шанчева војску.
Кад у јутро јутро освануло,
Најпрвога од маја мјесеца
На Христово на вознесеније,
Кад Турцима дође погибија,
Турски се је индат подигнуо
Од Требиња града бијелога,
Хита индат у пољу Граховцу.
А кад дође горе у планину
На крваве доле Миротинске,
Виђе Турчин крстаче барјаке
Око друма на обије стране,
Виђе Турчин, пак се усплахнуо.
Тад викнуше српске поглавице;
„Стан’, Турчине, куд си наклопио,
“Ти нијеси друма угодио.„
Па ми страшно удрише на Турке,
С једне стране гарда изабрана,
С друге стране Ријечка нахија.
Ал’ се Турци зорно опријеше,
Тер се војске страшно ударише,
Погоне се војске по мегдану
По сахата тамо и овамо,
Кад је пола од сахата било,
Црногорци јуриш учињеше
С ножевима у бијеле руке,
Јадни Турци трпјет’ не могаше,
Него своје плећи окренуше,
Бјеже тужни пут града Клобука,
Пут Клобука и пут Коренића,
Ђено има хода два сахата.
Ал’ како ће, брате, утекнути
Црна врана сивоме соколу,
Али соко орлу великоме,
А камо ли Турчин Црногорцу?
Ћераше их до града Клобука,
До Клобука и до Коренића,
Не пушташе жива ђавољега,
Ни да каже, како им је било,
То свједоче крајичници Турци,
Којизи су очима гледали
Са бедема из града Клобука,
Узеше им млади Црногорци
Много пуста небројена блага,
Прах, олово и другу захиру,
Што пашама у око иђаше,
Па се војска натраг повратила,
Сваки носи од Турчина главу,
Неки двије, а неки четири,
Носе турско свијетло оружје,
Очекују војеводу Мирка,
Што ће бити горе у планину.
Кад војвода гласе разумио,
Да је турски индат погинуо,
Тад војвода на ноге скочио,
И на шанац сву војску разреди:
С љева крила Петра Вукотића
С братучедом Јован-капетаном,
А до Петра Милоша сердара
С побратимом војводом Илијом,
До Илије Бошка капетана,
А до Бошка Бјелице јунаке;
С десна крила уредио Мирко,
Уредио три српске војводе,
Радоњића Ива војеводу
С побратимом Машом капетаном,
А до Ива Мартиновић-Марка
С капетаном Шпадијером Стефом,
А до Марка војеводу Ђура,
Војеводу Ђура Поповића,
А до Ђура Паја капетана;
По сриједи војевода Мирко
С перјаничким Милом капетаном,
Пак се шанац турски ударише.
Кад то виђе паша Ферук паша,
Препаде се, злосретња му мајка!
Пак побјеже, црн му образ био!
Ал’ не бјежи јунак Кадри-паша,
Но уставља царева низама,
Шупље коло чини од низама,
Сипље огањ на свакоју страну,
Тер он себе и топове брани.
Ал’ му коло ништа не помаже,
Црногорци коло проломише,
Млоге Турке под сабљом турише,
И цареве топове узеше,
Кадри-паши главу посјекоше,
Пос’јече га стари мегданџија
А од Цуца војвода Илија.
Бјеже јадни уз планину Турци,
Ћерају их црногорски вуци.
А то гледа из Космача вила,
Тер позива три добра јунака
По имену Лукетина Сава,
Војеводу Петра с Љуботиња
И сердара Јовићевић-Сава,
Овако им говораше вила:
“Што трајете, српске поглавице,
„Али сте се јутрос посилили,
“Ђе сте много глава окинули,
„Зар не знате, али не чујете,
“Да је јутро Мирко ударио
„Са свом војском и са војводама
“На два паше цара честитога?
„Вас ми шанац турски раскрхаше,
“Кадри-паши главу посјекоше,
„А цареве топове узеше,
“Ферук тужан бјежи уз планину,
„За Феруком сва царева војска,
“Ћерају их млади Црногорци,
„Хиљаду су глава окинули.
“Но на ноге, Срби, сокјолови,
„Да ви царску војску претечете,
“Да од врага не утече трага.„
Кад то чуше српски соколови,
Сви од земље на ноге скочише,
Побачаше од Турака главе
И турачко свијетло оружје,
Своје шарке пушке прифатише,
Пак на двоје војску разредише,
И Турцима поше у сретање.
Кад дођоше долу Миротинском
И књажева гарда одабрана,
Страшан стоји тутањ уз планину,
Бјеже Турци како горски вуци,
Ћерају их млади Црногорци,
Соколови крилати орлови,
Што Турчину не да одмакнути,
Но му ножем одсијеца главу.
Кад то виђе Ријечка нахија
И књажева гарда одабрана,
Што учиње Катунска нахија,
Фрисну војска, ка да се помами:
“Стан’, Феруче, да се поздравимо,
„Срамота је без здравице поћи,
“Што ћеш цару честитоме казат’?!„
Пак сприједа удрише на Турке,
А о зада млади Катуњани.
Мио Боже, на свему ти хвала!
Ко ће ово пером описати
Ал’ у пјесму, побре, споменути,
Кад се војске двије ударише
У крваве доле Миротинске,
Једна турска, а друга ришћанска,
Стаде црне земље тутњавина,
Разлежу се брда и долине,
А тресе се дрвље и камење
Од онога огња жестокога,
Више војске облак се навуче
Од онога дима из пушака,
Тер над њима помрачило сунце,
Разгоне се војске по долинам’
И по брдим’, високим планинам’.
Док престаде пушка талијанка
И царева пушка гарабинка,
Стаде клепет ножа и палоша,
Бајунета, сабље и ханџара,
Тада Срби одсвуд нападоше,
И страшно ми на Турке удрише:
Ту се разнат’, брате, не могаше
Ни војводе, нити капетана,
Стотинаша, нити барјактара,
Десечара, ни простог војника,
Него сложно разагоне Турке,
По разбоју крв се пролијева,
Тешки камен од оке носаше,
У крви су угрезли јунаци,
Тер се многи познат’ не могаху.
Наскачу се млади Црногорци,
Ко ће више глава окинути,
Да часније може књазу доћи.
Ћераше их млади Црногорци,
До Клобука града бијелога,
Ту господу многу исјекоше
Од Стамбола града бијелога,
И осталих царскијех војника
За четири хиљаде Турака.
Сам’ утече паша Ферук паша,
Уведе га Смаил-агин Дедо.
Нека бјежи, весела му мајка!
Он ће казат’ Авдулу султану,
Како му је ратовање било
Са Данилом Петровићем књазом.
Па се српска повратила војска
Искићена турскијем главама
И многијем турскијем оружјем,
Звијездама и са медаља,
Које бјеху с Турака скинули.
У Граховац прикупи се војска,
И од боја трудна починула
Под шаторе цара честитога.
Тада скочи војевода Мирко,
По добићу јунак књигу пише
Своме брату Петровићу књазу:
“Поздрав вама, књаже и књагино!
„Од вашијех редом поглавица,
“Од војника твога свакојега,
„Ми с Турцима мегдан дијелисмо,
“Вјечни спомен овден остависмо,
„Осам хиљад глава остависмо,
“И Кадрика-пашу царевога.
„Узесмо им огњене топове,
“Све шаторе и турско оружје,
„Прах, олово и другу захиру,
“Другог блага, есапа му нема.
„А и ми смо, књаже, изгинули,
“Сто и тридесет и седам јунака,
„Све по избор бољи од бољега,
“Међу њима неке поглавице,
„Које, књаже, морам споменути:
“Погибе нам један силан јунак,
„Шев од гарде, војевода Ђуро,
“Са сердаром Ђурашковић-Ђуром,
„И погибе Петровићу Лука
“Из крвава села Марковине
„С побратимом Бором капетаном
“Од витешке од куће Милића,
„И погибе алај-барјактаре
“Од Његуша Кустодија Машо,
„И погибе соко тица сива,
“По имену Манојловић Ристо,
„Твога, књаже, хитра перјаника,
“Али приђе,м нег’ је погинуо,
„Тридесет је посјека Турака.
“Ал’ их, књаже, не треба жалити
„Ниједнога, што је погинуо,
“Јере гинут’ они никад неће,
„Јер су вјечни спомен оставили,
“Доклен тече сунца и Грахова.
„Пет стотина има рањеније
“Од пушака и од бајунета,
„Црногорца по избор јунака,
“Шиљемо их на поље Цетиње,
„А сва војска сједи у Граховцу,
“И чекамо од вас заповједи,
„Хоћемо ли подигнути војску
“И узети сву Херцеговину
„До Мостара града бијелога,
“До Циљана Црнојевић-Ива!
„Што је наше од старине било.“
А кад књазу ситна књига дође,
Виђе књаже радоснога гласа,
Пак весело на ноге скочио,
Даде уждит’ стотину топова,
Пак војводи књигу отписује:
„Поздрав тебе, Мирко војевода!
“И војнику моме свакојему,
„Враћ’те војску, хајте Гори Црној,
“Јере нема више ратовања,
„Јере нама добра помоћ дође
“Од Русије и земље Француске,
„Баш четири велике ђемије,
“Свака носи по сто лубарада,
„На њима су силнизи јунаци,
“Од Русије силни капетани
„По имену Тодор Јушковићу,
“Од Француске Дела Гравијера,
„Пристали су под град Дубровнику,
“Пак не даду више ратовати,
„Ни султану војску подизати.“
Кад војводи ситна књига дође,
Он свијема глас и књигу каже.
Кад то чуше млади Црногорци,
Ту весеље страшно учињеше,
Пак одоше шићар дијелити
На војника редом свакојега,
Војводама дају старјешинство.
Господару књазу свијетломе
Оставише зелене топове
И остало све царско оружје,
Све барјаке, зв’језде и медаље,
Да то држи у арсенат књаже
Рад спомена турске погибије,
И два хата паша царевије
Под пусатом, хузда сребрније.
Пак скочише тадар Црногорци,
А пред њима српске војеводе,
Здраво доше на поље Цетиње,
Лијепо их књаже дочекива,
Весеље им чини из топова,
И овако њима проговара:
„Фала вама, браћо Црногорци,
“Фала вама, лави одабрани,
„Кад сте такви силени јунаци!
“Ми наш дио царства осветисмо,
„На Косово што је погинуло,
“Да нас нико прекорит’ не може.„
Садај вјеруј, брате Славјанине!
Ову пјесму моју од истине,
Али вјеруј, ал’ како ти драго,
Ал’ ће Турчин ово вјеровати,
И наш сусјед, који је гледао
Сврх Врсника, високе планине.
И да сте ми здраво и весело,
Црногорци, сиви соколови!
Трећа верзија пјесме
Диван чини Цар-Отмановићу
У Стамболу на своме дивану,
Све му лале стале на дивану,
Његове су лале и риџали,
Стамболије оџе и хаџије.
Кад је царе диван саставио,
На дивану тужбу учинио:
“Чули те ме, лале моје драге,
„Од Мурата цара с Косовога
“Има пуно пет стотин’ година,
„Од кад нам је задобио царство,
“Царовасмо пет стотин’ година,
„Ратовасмо су седам краљева,
“Ниједноме земље не пуштисмо,
„Лале моје, од нашега царства,
“Од Европе од Отмановине
„До Данилу Петровићу књазу.
“Књаз Данило осамовољио,
„Не боји се цара ни ћесара,
“Пружи ми се у земљу Турћију,
„Пружи ми се уз Херцеговину,
“Притиште ни Скендербеговину,
„Притиште ми седам кадилука,
“Развали ми тридес паланака,
„Које су ми грађене с ферманом;
“Одметну ми подајничку рају,
„А најприје, моје лале драге,
“Од санџака од Херцеговине
„Одметну ми Жупу и Грахово,
“Има пуно дванаес година,
„Ни ми дају гроша ни харача,
“Ни турскога хака са земаља.
„И то књазу алалити ћасмо,
“Но се пружи у земљу Турћију,
„Одметну ми Пиву и Дромњаке,
“За све јаде Зубце и Бањане,
„На Бањаним’ обали ми кулу,
“Пос’јече ми цареве сејгмене,
„Понесе ми од боја топове,
“Што су нама стари задобили
„Под Клобуком градом бијелијем
“У мошковског силна џенерала.
„А знате ли, лале моје драге,
“Кад притисне сву Херцеговину,
„Хоће Босну ласно притиснути,
“Нашему ће дину додијати,
„Кад састави Босну и Србију,
“Црну Гору и Херцеговину,
„Мога би нам царство преузети.
“Моје лале, да се промучимо,
„Ми да наше царство придржимо!
“Је ли була родила Турчина
„У Стамболу, нашем Цариграду,
“Да учини измет цару своме,
„Да му дадем војску регулану,
“Ради вјере и турскога дина,
„Силне војске колико му драго,
“А за војском таин и топове
„И велико благо небројено,
“Да изведе моју силну војску,
„Лале моје, на Херцеговину,
“Да понови цареве границе,
„Да начини тридес паланака,
“Да ми рају подајничку врне,
„Па отоле војску да обрне,
“Да удари на Карадаглију.
„Црну Гору ватром да опали,
“А седмеро Брда подарачи,
„Да јењише Петровића књаза,
“Црној Гори име пређедемо,
„Јењи-шеер да је назовемо,
“Тада бисмо царовали с миром,
„И за дуго царство придржали.
“Валај билај и тако ми дина!
„Дао би му шћерцу за љубовцу
“И сувише мохур од Стамбола,
„Био би ми мохур саибија,
“Првог лале бит’ у мени неће.„
Кад је царев диван разумио,
Сви су Турци ником поникнули,
У госпоцки диван погледали
За три сата и седам декика,
Не нађе се бега ни везира,
Да бесједи с царом на дивану,
Већ подоцкан Ђино паша стари
Мефлећета града Међедина,
Он овако бесједи султану:
“Султан-царе, драги патишафу!
„Дај ти мени војску регулану,
“Силне војске дванаес хиљада,
„Регулане војске изабране.
“Све солдате из Анатолије,
„И пред њима Ферис-пашу млада
“И дај мени санџак барјак царски,
„Без њега ми војевања нема,
“За борјаком од боја топове,
„Златну халку са Стамбол-капије
“И тумбака топа великога
„И два брата два Реџеповића
“И четири велике тумбаре,
„Чим ћу палит’ куле на ћенаре,
“И прангије, чим ћу бранит’ војску;
„И дај мени на море бродове,
“Да завезем на ђемије војску,
„Да се твоја не умори војска,
“На Европу џадом путујући.
„Док изидем под Херцеговину,
“На суво ћу војску истурити,
„Херцеговце љуте покупити,
“Који полу царевине бране.
„Има војске дванаес хиљада.
“Више мени војске не требује,
„Шњима ћу ти на границе доћи,
“Поновићу цареве границе,
„Начинити тридес паланака,
“Рају ћу ти подајничку врнут’.
„Отоле ћу војску обрнути
“Те удрити на Карадаглију,
„Црну Гору ватром опалити,
“Сва ћу Брда таби учинити,
„Јењисаћу Петровића књаза,
“Пређес име малој Гори Црној,
„Јењи-шеер назват’ је султану,
“На Цетињу развалићу цркву,
„Батаљити звоно принципово,
“Начинити меџиди џамију,
„Те учинит’ дину задужбину,
“Тада ћемо царовати с миром
„И за дуго придржати царство.“
То збораше, Бога не мољаше,
Тако њему ни помоћи неће.
Кад разумје султан на дивану,
Ђино-паши ријеч бесиђаше;
„Лало моја, Ђино паша стари!
“Мојијем ћеш царством управљати.„
Све му даде, што је заискао,
Силне војске дванаес хиљада,
И пред њима Вериз-пашу млада,
Даде њему санџак барјак царски
И велике од боја топове,
И даде му на мору бродове,
Те завезли у ђемије војску
И велику рану и џебану.
Кад се силне паше завезоше,
Цар пашама хаир даву даје:
“Ајте с Богом, моје лале драге,
„Баш у супрот динском душманину.
“Да ви мало до невоље дође,
„Наћићете пријатеља мога,
“Пријатеља од Беча ћесара,
„Даће вама праха и ђулета
“И бешкога хљеба за солдате
„Из бијела Дубровника града,
“Помоћ’ ће ви, преварит’ ве неће.„
Отолен се паше подигнуше,
И дењизом војску затурише,
Истурише под Херцеговину,
Па на суво војску извезоше,
А на суву џаду натурише.
Ето силне војске на Билећу,
На Билећу табор учинише,
Починуше два мјесеца дана,
Док окупи Херцеговце љуте,
Који полу царевине бране;
Па с’ отолен војска подигнула,
Царска сила на Бањане дође,
На Бањане табор учинише,
Починуше за неђељу дана,
Док за војском таини стигнуше;
Па се сила царска подигнула,
На границу књазу ударише.
Дочека их протопопе Лука
Су његово стотину пандура
Од равнога племена Бањана,
Бој бијаху, боље не могаху,
Док га царска сила освојила.
Потискоше протопопа Луку,
Четири му изгубише друга:
Од Грахова Ћетка барјактара
А до њега Јездовић-Јована,
Од Бањана Петра Радовића
А до њега дели Ђока малог.
Кад видио протопопе Лука,
Када виђе, е му не помаже,
Ситне књиге на Цетиње пише:
“Књаз-Данило, земљи господаре!
„Ево су нам ударили Турци,
“Царска сила низ Херцеговину,
„Удрили су Турци на границу,
“Е су Турци мене потиснули,
„Четири ми друга изгубише,
“На Вилусе табор учинише,
„Индат мене, ако Бога знадеш.“
Ситне књиге земљу прегазише,
На Цетиње часком допануше,
А на руке Петровићу књазу.
Кад видио, књиге што му кажу,
Милије му од свијета биле,
Ће с’ удрили на границу Турци;
Жели боја, да Србе помене
На Косову што су погинули.
Он погледа по својој биљарди,
Док угледа Филиповић-Петра
И до њега протопопа Пера:
„Брже да сте на Грахово равно!
“Ево су нам Турци ударили,
„Царска сила низ Херцеговину,
“Удрили су Турци на границу,
„Поп ни Лука у невољи цмили,
“Е су Луци притужили Турци,
„Четири му друга изгубили,
“На Вилусам’ табор учинили,
„Чувајте ми робље од Турака,
“Док окупим малу Гору Црну,
„Да цареву силу дочекамо.“
Па привати калем и хартију,
Књиге ситне на племена пише,
На војводе и на капетане.
Прву шиље у Трешњево равно,
А на руке Милошу сердару:
„Најближи си тамо на ћенару,
“Јес’ ли чуо, јес’ ли разумно,
„Е су нама Турци ударили,
“Сила царска низ Херцеговину,
„Удрили су Турци на границу,
“Поп нам Лука у невољи цмили.„
(Све му што је и како је каже.)
“Брже купи све Цуце камене,
„Да си шњима на Грахово равно,
“Ту ћеш наћи војеводу Анта,
„Жели боја дфа освети баба,
“А до њега Паула сердара,
„Жели боја да брата освети,
“Онђе ћете починути с војском,
„Ма на Турке ударит’ немојте,
“Да ве љута не удари гуја,
„Док окупим малу Гору Црну,
“Да цареву силу дочекамо.„
Ону шиље, другу књигу пише,
Те је спреми Чеву каменоме,
А на руке змају огњеноме:
“Чуј, војвода, Петре Вукотићу,
„Јес’ ли чуо, јес’ ли разумио,
“Е су нама Турци ударили,
„Царска сила низ Херцеговину,
“Удрили су на границу Турци,
„Поп нам Лука у невољи цмили,
“Е су Луци притужили Турци.„
(Све му што је и како је каже.)
“Брже купи Озриниће љуте,
„Да си брже на Грахово равно,
“Не остави старога Машана,
„Он је добар уређиват’ војску,
“И три Вука Машанова сина,
„Ђе ударе не требују муње.“
Ону шиље, трећу књигу пише,
Опреми је у Бјелице тврде,
А на руке Бору капетану:
„Чу л’, Бориша, мене, капетане,
“Јес’ ли чуо, јес’ ли разумио,
„Е су нама Турци ударили,
“Сила царска низ Херцеговину.„
(Све му што је и како је каже.)
“Него купи све Бјелице листом,
„Да си брже на Грахово равно,
“Онђе ћете починути с војском,
„А наТурке удрити немојте,
“Док ви индат од Цетиња спремим.„
Ону шиље, а четврту пише,
Опреми је у племе Његуше,
А на руке Радоњић-војводи:
“Јес’ ли, Иво, разумио дивно,
„Е су нама ударили Турци,
“Сила царска низ Херцеговину,
„Поп нам Лука у невољи цмили.“
(Све му што је и како је каже.)
„Брже купи све племе Његуше,
“Да си брже на Грахово равно,
„Онђе ћете починути с војском,
“Ма на Турке удрити немојте,
„Док окупим малу Гору Црну,
“Да цареву силу дочекамо.„
Ону шиље, пету књигу пише,
Опреми је питому Цеклину.
А на руке Лукетићу Саву:
“Чуј, сердару, Лучићу Савићу,
„Е су Турци нама ударили
“Царска сила низ Херцеговину.„
(Све му што је и како је каже
Ђе поп Лука у невољи цмили).
“Брже купи нахију цеклинску,
„Да идемо на Грахово равно,
“Да цареву силу дочекамо.„
Ову шиље, шесту књигу пише,
Опреми је селу Љуботињу,
А на руке силну попу Ђуру:
“Чуј, војвода, силан попе Ђуро,
„Земан дође ваља војевати,
“За крс часни крвцу прољевати,
„Ми да Србе старе поменемо,
“На Косово што су погинули.„
Кад је ситне књиге растурио,
Он дозива Петровића Мирка:
“Ево тебе, брате, Цетињани,
„Све Бајице, шњима Доњекрајци,
“А ево ти од боја топови,
„Да си брже на Грахово, Мирко,
“Онђе ћете све војводе наћи,
„Лијепо ћеш починути с војском,
“Па ћеш, Мирко, уводити Турке.
„Кад на здравље Спасов данак дође,
“Предвојићеш на четворо војску,
„Са четири стране ударите,
“Крв пролијте, зажалит’ немојте,
„Ради Бога и крста часнога,
“Ради срца и слободе драге,
„Немој пуштит’ из Грахова Турке
“Да унесу цареве топове
„И свилено царево чадорје,
“Е т’ овамо повратишта нема.„
Кад разумје Петровићу Мирко,
Приватио војску и топове,
Ето Мирка на Грахово равно.
Каде Мирко на Грахово дође,
Све војводе на Грахово нађе.
Војводама божју помоћ викну,
Војводе су на ноге ђипнуле,
Те му с нога помоћ одазивљу.
Мало сјели, те су починули,
Тада рече Петровићу Мирко:
“Да војводе, моја браћо драга!
„Је ли који уводио Турке,
“Ђе су Турци табор учинили,
„Има л’ војске, колико се каже?
“Смијемо ли Турцим’ ударити?„
Војводе му ријеч бесјеђаху:
“Господине, Петровићу Мирко,
„Силна турска на Граховац војска,
“Чадорови ка и лабудови,
„А мушкети како гора честа,
“На регулу цареви солдати,
„Нема војске, колико се кажђе,
“У над божиј, добићемо Турке.„
Па одоше уређиват’ војску,
С које ће им стране ударити:
С Омутића Петра Вукотића,
Око њега Озринићи љути,
А до њега Милоша сердара,
И ђидију војводу Илију,
За њима Цуце, убојице љуте,
И Бјелице, који кавгу траже,
Уз ријеку Паула сердара,
А до њега Јован-капетена
С Бањанима и с Граховљанима
На богазе и на метеризе.
Вели Мирко: „ја ћу од Средњака.“
А Радовић бесједи војвода:
“Ја ћ’ од Орла високе планине,
„Нек удари Ђуро на коњике
“И његово гарзе пет стотина;
„Почините три бијела дана,
“Док на здравље Спасов данак дође,
„Тада ћемо Турцим’ ударити,
“Браћо моја, су четири стране,
„Крв пролијте, зажалит’ немојте,
“Рад образа свијетлога књаза,
„Ради срца и слободе драге,
“Па што нама Бог и срећа даде!„
Тако рекли, па се послушаше,
Све војводе на ноге ђипише,
Капетани војску окренуше,
Су три краја Турке оклопише,
Ту је силна војска замркнула,
Док уторник на здравље свануо,
Србима је срећа прискочила,
А Турцима велика несрећа.
Дигоше се из табора Турци,
Ударише на Омутић тврди
На стражаре и српске пандуре,
А то виђе протопопе Лука,
На војводе очи исколачи:
“Сад војводе, Петре и Милошу,
„Нијесте ми прије вјеровали,
“Има, браћо, два бијела данка,
„Мене гоне Турци без престанка,
“Сад на ноге, да се покољемо,
„Рад образа свијетлога књаза.“
Ту четири бијаху војводе,
Једно Петре, а друго Милошу,
И ђидија војвода Илија,
А четврто Боро капетане,
Међу њима протопоп бијаше,
Сви на ноге једино ђипише,
Полећеше уз Омутић тврди
Озринићи лави изабрани,
До њих Цуце, убојице љуте,
И Бјелице, који кавгу траже,
Турци су их снажно дочекали,
Бој бијаху, боље не могаху.
Црногорски гину вицијали,
Црногорци ма не узмицаху.
Турцима се ближе примицаху
На мушкете и на метеризе,
На Омутић часком испануше;
Кад се нашли на невољи Турци,
Побјегоше низ Омутић тврди.
Црногорци пушке потурише,
А за оштро гвожђе приватише,
Те сијеку на буљуке Турке.
Да је коме стати те гледати,
Како ножи српски сијеваху,
Како турске главе зијеваху!
А да видиш протопопа Луке!
Он потеже сребрна анџара,
Па у Турке загон учинио,
Те сијече на буљуке Турке,
Не сијече из реда солдате,
Но бираше цареве бимбаше,
Црногорске свети вицијале;
До табора Турке догоњаше.
Дочека га огањ од топова,
Погоди га дели алка златна,
Те погибе протопопе Лука,
Црној Гори цвијет укинуше,
А до њега Бора капетана,
А до Бора Манојловић-Риста,
Он бијаше перјаницим’ дика.
Љуто цмили протопопе Лука:
„Ђе си, брате, Петровићу Миле?
“Унеси ми главу и оружје,
„Да ме, брате, не сијеку Турци.“
Миле за то ни абера нема,
Но су њега забољеле руке
За свог брата сијекући Турке.
Грми, сива, а крв се пролива,
А још Мирка нема од Средњака.
Лад видио Пајо капетане,
Он појави ћеливан ћилаша,
Ето њега крајем од ордије,
До табора Мирку догоњаше:
„Господине, Петровићу Мирко,
“Пушти војску, ја те Богом кумим,
„Погибе нам нахија катунска!“
Срдито му Мирко одговара:
„Нека гину и како му драго,
“Да јесмо ли говорили, Пајо,
„До четвртка да нам боја нема.“
Пајо му се Богом заклињаше:
„Турци су нам прије ударили.“
Кад разумје Петровићу Мирко,
Он завика силна попа Ђура:
„Удри, Ђуро, с гарзом на коњике.“
А кад чуо војевода Ђуро,
Он појаше широка дорина,
Поред њега Пајо на ђогина,
А за њима гарзе пет стотина.
Кад удари гарза на коњике,
Ко гледаше, свак рећи могаше,
Погинуће гарза од коњика,
Али, браћо, није по гледању,
Но по срећи и божјој помоћи.
Кад удари гарза на коњике,
Предвојише на двоје коњике,
Половину бјеху наћерали.
У несрећну Корјенићку жупу,
Те се ломе коњи и јунаци,
Седамдесет глава посјекоше,
А толико хата ухватише.
Они полу у табор гоњаху,
А за њима силан попе Ђуро
На његову широку дорину,
Он сијече на буљуке Турке,
До табора Турке догоњаше.
Дочека га огањ од топова,
Те погибе силан попе Ђуро,
Свој се гарзи крила уломише.
Док загрмје муња од облака,
То не сину муња од облака,
Но војвода Мирко од Средњака,
За њима су соколови сиви,
Ударише на топове снажно,
На топове и на топакрале,
На тумбаре и често чадорје.
Кад се паша на невољи нађе,
Удрише му писке у солдате:
„Савијте се у тумбар, солдати,
“Ево Мирка и његове војске,
„Сад ће нама топове отети,
“Да велики лагум закопамо,
„Да његову војску лагумамо.“
Ал’ се срећа догодила Мирку,
У војсци му војника бијаше,
Који су му у Стамболу били,
Разумију што говоре писке,
Они трче, кажу команданту:
„Не за Бога, господине Мирко,
“Разумјесмо што говоре писке,
„Савише се у табор солдати,
“Да велики лагум закопају,
„Сад ће пашу лагумати војску.“
Кад разумје Петровићу Мирко,
Глас учини међу Црногорце:
„Похватајте метеризе тврде,
“Да тучемо Турке под чадорје.„
Регулани па га послушали,
Похваташе метеризе тврде,
Они туку Турке под чадорје.
Док у вече акшам нојца дође,
Почеше се купит’ Црногорци,
Војводама доносит’ поштење,
Иљада су глава донијели,
Седамдесет глава изгубили,
А толико рањеније кажу.
Измакле се војске, починуше,
Док сриједа сванула на здравље,
Црногорци мртве покопаше,
Рањенике дома оправише,
Војводе се опет састануше
На Омутић планину крваву,
Стадоше се Срби разговарат’:
“Како ћемо Турцим’ ударити
„И царевој сили одољети?“
Стари Манаш ријеч бесјеђаше:
„Не мислите, ко ће погинути,
“Но мислите, који ће добити
„И учинит’ велико поштење,
“Помислите, браћо, на Милоша,
„Што погибе на пољу Косову
“За Лазара, господара свога,
„Нигда Милош умријети неће,
“Док је људи и овог свијета.„
А бесједи Јован капетане:
“О мој бабо, Вукотићу Машо,
„Ја ћу своју главу изгубири
“Ја уграбит’ санџак барјак царски
„За крсташа славнога Лазара.“
Ал’ бесједи Радоњић војвода:
„Срби браћо, да се послушамо,
“Да на Турке снажно ударимо,
„Не би ли нам срећа добра била,
“Да цареву силу добијемо,
„Господару сабљу припашемо,
“Моја браћо, у седам краљева,
„Да скинемо турски јарам с врата
“Сиротињи на Херцеговини.„
У ријечи, коју бесједили,
Док их ситна књига допанула
Од питоме Корјеничке шупе
Од ђетића Поповића Гаша,
Ком падаше на ум на Косово
И на вјечне муке од Турака:
“Чуј, војвода, Петровићу Мирко,
„Ето на те босанског везира!
“Индат води на Граховац војсци,
„Води војске четири хиљаде,
“А ћерају ране и џебане,
„Има пуно хиљаду комора.
“Ако пуштиш на Граховац војску,
„Ништа моћи учинити нећеш,
“Него војску на Долове спремај,
„Те чекајте босанског везира
“Не би ли ти добра срећа била,
„Да добијеш босанског везира,
“Ласно ће те и те помиловат’.„
Кад разумје Петровићу Мирко,
Он дозива Обреновић-Драга:
“Ето тебе гарзе пет стотина,
„Ајде, Драго, на Долове равне,
“Чекај, Драго, Турке на Долове,
„Не би ли ти добра срећа била,
“Да добијеш босанског везира,
„Не пушти их ноћно у ордију,
“Спремићу ти Филиповић-Петра,
„За њим друга дванаес стотина,
“Оћу сјутра, кад огрије сунце.„
А у Драга поговора нема,
Већ привати гарзе пет стотина,
Ето Драга на Долове равне,
Те чекаше Турке на Долове.
Док у јутро јутро освануло,
Навалише од Клобука Турци,
Препаде се Обреновић Драго,
Колико је силе у Турака,
Ама своју гарзу сокољаше:
“Браћо гарзо, да се послушамо,
„Из бусије Турке дочекајте,
“Ударите, и не узмакните,
„Боље нам је мушки погинути
“Но се женски војводама врнут’.„
У ријечи коју бесједили,
А ето ти Филиповић-Петра,
За њим друга дванаес стотина.
Ђе се сташе, ту се ударише,
Из бусије Турке дочекаше,
Низ Долове Турке наћераше.
Ту јунаке забољеше руке,
Низ Долове сијекући Турке,
Иљаду су посјекли Турака,
А иљаду отеше комора.
А војводе боље уранише,
Те се Богу драгом помолише,
На четворо војску раздвојише,
Са четири стране ударише.
Стаде цика танкијех пушака,
Стоји писка ножа и сабаља,
Стоји бупа сјајнијех мушкета,
Загрмљеше обоји топови,
Земља јечи, ведро небо звечи,
Вас Граховац тама попанула,
Провре црна крвца под чадорје.
Кад се нашли на невољи Турци,
Побјегоше бијелу Клобуку,
Повезоше цареве топове,
Понијеше санџак барјак царски,
Ма не даду храбри Црногорци.
Ма то виђе Петровићу Мирко,
Он у Турке коња нагоњаше,
Од бедре му сабља сијеваше,
Те сијече на буљуке Турке,
Док пос’јече седамнаес бега,
Све господе од Стамбола града,
Те освети силан попа Ђура.
А то виђе Петре Вукотићу,
Он завика Јован-капетана:
“Знаш, Јоване, то је јучер било,
„На Омутић међу војводама
“Ми смо Богу емил учинили,
„Да отмемо барјак и топове,
“Урекоше из табора Турци.
„Понијеше барјак и топове,
“Оставише табор и чадорје.„
Па у Турке загон учинио,
Од бедре му сабља сијеваше,
Те сијече Турке на буљуке.
Кад удари Петре Вукотићу,
Ка да удри Марко Краљевићу,
Он пос’јече дванаес тобџија,
И оте им цареве топове.
Па то Јован виђе капетане,
Он потеже сребрна анџара,
Ка да удри Реља под крилима,
Све сијече турске барјактаре,
Док пос’јече санџак-барјактара,
Уграби му санџак барјактарски.
А то виђе Радоњић војвода,
Он у Турке коња нагоњаше,
С леђа чува свога команданта,
Он сијече Турке на буљуке,
Док пос’јече силна силиктара
За сокола цеклинског сердара,
А то виђе војвода Илија,
Он у Турке коња нагоњаше,
Од бедре му сабља сијеваше,
На буљуке Турке разгоњаше,
Док пос’јече млада кајмакама
За свог брата Гаврила сердара.
А то виђе Радојев Шћепане,
У јунаку пуче срце живо,
Ђе му нема протопопа Луке,
Бијаше се научио шњиме
Сјећи Турке, а чинит’ поштење,
Он потеже ножа пламенога,
Те сијече Турке, на буљуке,
Док пос’јече делибашу царског
За сокола протопопа Луку.
А то виђе војвода Милићу,
Он у Турке коња нагоњаше,
Те сијече на буљуке Турке,
Док пос’јече Миралаја млада
За свог брата Бора капетана.
Ма то виђе Матановић Перо,
Он у Турке коња нагоњаше,
Те сијече Турке на буљуке.
Црногорци храбри кидисали,
Те цареву силу посјекоше,
Док нагнаше пашу на Станишу.
Дочека га Копривица Станко
Са голијем ножем у рукама,
Паша му се голом сабљом брани,
Задостају седам осам рана,
Док Станиша пашу изгубио.
Иза паше потеже им рука,
А Турцима влика нерука,
Од Турака дванаес хиљада,
Не утече жива пиличника,
Да унесе кунте ни кулете,
Него цигло дванаес стотина
До Требиња града питомога.
Слава Богу и светоме спасу!
Кад не роди у Србију Срба.
Да освети славнога Лазара,
Што погибе на пољу Косову,
До Данила Петровића књаза,
Он освети славнога Лазара
На Граховцу пољу широкоме,
Док Бог даде и света Госпођа,
Те му сина круна допанула.
