Sretenje jeste, pre svega, praznik Gospodnji. U kome bi trebalo najviše da se raduje omladina. Da li smo joj to obezbedili?
Dobro je što je Sretenje određeno u Srbiji za Dan državnosti. Slavi se i Ustanak (Revolucija, rekao bi Leopold Ranke) i Ustav i ustavnost (koliko god da je sada malo od nje ostalo).
Ali, Sretenje jeste, pre svega, praznik Gospodnji. I praznik, kome bi se na prvom mestu trebalo da raduje omladina. Obeležavajuži liturgijski praznike mi se, naravno, ne delimo po godinama, čak na Sretenje doživljavamo u liturgiji kulminaciju drame starog Simeona Bogoprimca:“Ninje otpuščaješi /…/“. Istovremeno slavimo Mladenca, otuda je u nekim pravoslavnim zemljama Sretenje dan pravoslavne omladine.
Osvrnimo se zato danas na pitanje koliko smo omogućili omladini da učestvuje u radosti Sretenjskog toržestva. Namerno koristim termin omladina, profesor Dragutin Gostuški je pisao „mečka ima mlade, a narod omladinu“. Od kada smo uveli ministarstva i silne kancelarije „za mlade“, položaj omladine sve je gori. I u porodici, i u obrazovanju, i u zapošljavanju, a o rešavanju stambenog pitanja, suvišno je govoriti.
Zato smo „mladima“ ponudili beskonačnu infantilizaciju, iluzuju iz koje je teško izaći. Omladina, ipak, nosi i danas svoj, što bi Heleni rekli, agon, verovatno ga često pogrešno usmerava, ali nam je on ostao kao zaloga nekih praznika u srećnijim okolnostima.
A i danas – Srećno Sretenje, omladino!
Aleksandar Živković
