Др Јелена Боровинић Бојовић објавила је предлог који даје наду. Наду у урбанистичко памћење у Подгорици и Црној Гори.
Пише: Александар Живковић
У сивилу црногорске штампе, издвојио се један прилог у коме предсједница Скупштине Подгорице, др Јелена Боровинић Бојовић, предлаже да се Шеталиште уз Морачу, од Саставаца до моста Миленијум, назове именом архитекте и урбанисте, Вукоте Тупе Вукотића.
Вукотић је, подсјећа др Боровинић Бојовић, у својим радовима био везан за Морачу на којој је направио прво купалиште модерног типа „Лабуд“. Осим тога, пројектовањем Блока Пет отворио је нову, пуновреједну страницу становања у Подгорици.
***
Волио бих да се реализује ова идеја. И одмах помишљам да би јој се највише обрадовао Предраг Ристић, Пеђа Исус.
Чујем га како објашњава пролазницима на Шеталишту:
– Глуп му је био тај надимак Тупа јер би сваку књигу од корица до корица запамтио како би је прочитао, а није било тог задатка из математике који није умео да реши.
И сад комбинујем дјелом објављене, дјелом необјављене, биљешке о Тупи Вукотићу, али и осталима из њихове дружине, из разговора за подгоричку „Слободу“ са Предрагом Ристићем током 2018, године.
***
Заправо, сами смо се нашли, још смо се на студијама препознали Тупа, Вукота Вукотић и ја.. Љубав према математици и геометрији нас је спојила. И отпор комунистичким властима нас је зближила. У послератном Београду од младих смо само Тупа, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Леонид Шејка и ја носили браде. Брада као провокација. Због тога су нас често тукли, шишали до главе и бријали у „Синг Сингу“ (Централном затвору у Београду). Некада су жестоко тукли, Тупа је после једних батина рекао: „осјећао сам да ми је глава омекшала на неким мјестима“. У затвору није било директног прозора већ је владао полумрак. За историчаре уметности и за офталмологе, остаје питање: зашто се Даду Ђурићу учинило када је изашао из тамничког мрака да је трава црвена, и почео једном да се ваља по њој.
Уз то били смо стално гладни, а без пара, одлазили би у Скадарлију и забадали чачкалице у сланик и лизали со. Наравно, келнери нас замрзе јер не наручујемо ништа; једанпут, пошаљу најснажнијег келнера да нас избаци, и он одабере од нас најмањег Дада као првог. Међутим, Дадо га једним потезом нокаутира. Иако мали растом, да није постао велики сликар, Дадо би био врхунски спортиста, дугопругаш.
Стално смо се лудирали око свега, па чаршија није знала ни да ли смо верници или нисмо. На Велики Петак кад се не служи литургија, ја се само прекрстим пред Плаштаницом, док је Дадо увек у цркви све иконе целивао као што то чине задушне бабе (Дадо је био најпобожнији од њих. Бар у тој фази живота – прим. А.Ж.), а Тупа стави прст на упаљену свећу и престрави све у цркви.
***
(Та брадата антикомунистичка омладина ипак је примала сексуалне слободе које је донио комунизам. Сви сем Тупа. У затвору је дружина прекраћивала вријеме препричавањем стварних или измишљених подвига на том пољу. И, наравно, зачикавала Тупа. Кућевић је кратко одговарао: „Богами, мени ће отац наћ неку фину ђевојку за жену, снаћ ћу се ја.“ Тако је и било.)
***
Био је Ристић и код Тупа и Дада на Цетињу, још док су се радио вијести преносиле преко звучника на уличним стубовима, То је много нервирало Дадовог оца који је био ватрени Црногорац и антикомуста (син исти такав, па “није испунио“ један од два битна улова за редовног члана ЦАНУ). Вукотић је, ка Вукотић, имао нешто другачије погледе. По Тупи, пруга Београд – Бар је крак пруге Београд – Владивосток. „Једном су нас ухапсили када се Тупа у Клубу књиженика продрао: „да живи Свето православно царство од Цетиња до Владивостока!“, свједочи Ристић. Тупа није имао ниједан услов за члана Академије.
***
За историју подгоричког храма битне су и наша лутања по целој Црној Гори, да вратим ријеч Пеђи Исусу. Једном смо са Цетиња, трчали до Будве, а тамо се, не знам како, сакупила цела Медијала у тада пустом Светом Стефану и затекнемо како чувени сликар Мило Милуновић ухватио за уши Уроша Тошковића да врати ситнину коју је покупио са олтара црквице на том тада аветињском полуострву. Предвече је Леонид Шејка одржао концерт на жицама једног растуреног клавира а са прозора су га слушале две паштровићке бабе. Ја сам спавао у поткровљу напуштене куће, док је Тупа спавао опружен у шодеру на обали. Била је то незаборавна ноћ.
***
Важна су била Тупина и моја (он је био вођа) ходочашћа по обрушеним манастирима, на острвима на Скадарском језеру. Једном су нас додуше, привели војни граничари, јер су мислили да хоћемо да побегнемо у Албанију, али су ми се црква на Бешкој Горици и њена купола и преслица дубоко урезале.
***
2013. су на некаквом аналитичком порталу данима расправљали „стручњаци“ како подгорички Храм нема „одлике црногорске архитектуре“. „Макни се, тамо“, што река књаз Никола једном „аналитичару“.
***
Некако тако, говорио би Пеђа Исус на Шеталишту Вукоте Тупе Вукотића на Морачи.
