Пише: Шон Томас
Колико читалаца Спектатора зна да мала Црна Гора, тај драгуљ југоисточне Европе, толико дуго изгубљена у збрканом новчанику геополитике, има неке од најдубљих канјона на свијету? Не баш много, претпостављам. Ако ишта познајемо, то је предивна црногорска медитеранска обала.
А кладио бих се да још мање људи зна да је један од тих амбиса, канјон ријеке Таре, један од најбржих водотока на континенту. Претпостављам да нико, укључујући мене до прије пет секунди, не зна да се најдужи дио брзака на овој вртоглавој бујици зове Борови.
Знам то само зато што сам управо упао у воду. Прошло је неко вријеме откако сам посљедњи пут доживио несрећу у кануу, али ово је право урањање. Могу да извијестим да је упадање у брзак Борови на ријеци Тари на сјеверу Црне Горе као да сте уплашена чарапа заглављена у веш машини ван контроле, само много хладније и мокрије.
На тренутак се питам да ли ћу умријети, и тиме пропасти већ првог дана у свом покушају да истражим мало познату унутрашњост Црне Горе. Али тада ме Петар, босански водич за кануе, извлачи, смирује ми нерве, и весламо ка кампу под блиставим сунцем.
Одсједам у Граб Ецо Цампу, добром полазишту за свако истраживање црногорске дивљине. У кампу Граб све је опуштено. Сједите на дрвеним клупама на шармантно боемској рустичној тераси поред Таре, која, поред тога што је брза и хладна, можда је и најчистија ријека на свијету – блиједо зелена, смарагдно-плава, боја коју сам раније видио само једном, у планинама Пиндус на сјевероистоку Грчке. Ово је заиста један од најбриљантније занемарених кутака свијета.
Вечера се послужује лежерно, из металних посуда, као у мало пијаној војној кантини између 20 и 20:30. Такође, нема избора – месо и два прилога, али је заправо врло укусно (осим ако сте веган). То је тачно она укусна, домаћа, обимна храна коју желите – ако сте се бавили кајаком, пењањем, зип-лајном, кануом, планинарењем, бициклизмом, што је отприлике једини разлог да дођете овдје – осим саме љепоте мјеста, сунчевих зрака које обасјавају кречњачке стијене, претварајући их у портрете Узвишеног, попут оних пионирских слика са пренаглашеном љепотом долине Худсон.
Цијели регион је често под снијегом од новембра до априла, када постаје напуштен, ледени свијет; током љета ту је мјешавина пољских, њемачких, француских и понеког одважног британског кајакаша. Ако сте друштвени тип, увече имају црвену ватру у бразиеру – привлачи причљивије истраживаче и тјера комарце.
Многи иду рано у кревет, јер је циљ устати за акцију. И ја чиним исто, јер у зору крећем ка тајновитим старим манастирима и босанским пограничним постајама, у Национални парк Дурмитор. Ова рута води ме низ клисуру канјона Пиве, која је као Велики канјон на дрогама. Не дјелује сасвим стварно. Изгледа огромно. Будите пажљиви с локалним возачима, који не изгледају као да им је стало хоће ли погинути – али будите још пажљивији с погледима који вам могу одвући пажњу. Путеви су уски.
Како описати овај задивљујући пејзаж? Као да су се Утах и Исланд спојили негдје на Сицилији и довели пријатеља с Дартмоора. Спаљене смеђе равнице уздижу се до дивљих висина, пут вијуга у магловиту даљину, и питате се како тако мала земља као Црна Гора може обухватити толику величанственост. И онда наиђете на неку врсту балканског Стонехенгеа. Блиједи бијели камени блокови поредани на светој узвисини, с Проклетијама иза и плавим брдима испред. То је величанствени замрзнути театар.
Ови каменови су стећци, дубоко мистериозни „ратнички гробови“, датирани можда између 13. и 15. вијека. Налазе се широм Балкана; ова изданак на падинама Дурмитора један је од најплеменитијих примјера. Стећци су често украшени чудним предхришћанским симболима: сунчевим дисковима, точковима, јурећим јеленима, што је навело неке стручњаке да спекулишу да су много старији него што мислимо и да њихова запањујућа сличност с великим мегалитима – Стонехенгеом, Цастлериггом, Царнацом – није случајност.
Вјероватно нећете ријешити ову загонетку на једном одмору, али добро мјесто за размишљање о њој је Жабљак, оронули, живахни, весели црногорски ски-град (с предивним глечерским језерима у близини), који подсјећа на грубо совјетско одмаралиште које је, парадоксално, недавно дошло до великог насљедства.
Одавде се спуштам ка југу, избјегавајући прометну бетонску џунглу која је црногорска пријестоница, Подгорица, и умјесто тога се заустављам у шармантно старој пријестоници Црне Горе, Цетињу. Са својим малим црвеним палатама и њежним плавим амбасадама, те зеленим манастирским парковима и успаваним мрежама лијепих улица прошараних лежерним кафанама, Цетиње – краљевско сједиште од око 1500. до 1940. године – је величанствено рурално. Такође је одлична станица ако желите кренути према западу, ка Скадру.
Ах, Скадарско језеро. Највеће језеро на Балкану, пуно шарана и пастрмки (које можете пробати у ресторанима на обали језера) – Скадарско језеро је родно мјесто црногорског идентитета. Прва национална пријестоница била је овдје – давно претворена у рушевине – и нација је овдје поново рођена након Балканског рата 1912. године, када су хришћани коначно протјерали Османлије.
У мом хотелу, унук власника поносно ми показује оружје које је његов прадјед заплијенио у том истом рату – након што се вратио из Америке да одговори на страствени позив краља у борбу против Турака. Породица је добила земљу на којој сада стоји исти хотел као награду за побједу, и од тада праве прилично пијење вино и фантастичну шљивовицу, ракију, коју ће вам сигурно понудити да подијелите.
Срећан и задовољан, узимам своје пиће и излазим на сунце, гледајући преко језера, према планинама, присјећајући се свог пада у Тару. То је као присјећање на фантастичну авантуру за једну ноћ: осјећам захвалност што сам жив, дефинитивну али пролазну радост, и већ носталгичну чежњу да то поновим. Да, први сте ово прочитали овдје: обилазак унутрашњости Црне Горе је као неочекивано добар повремени секс. Нећете га зажалити.
Извор: РТЦГ
