Utisak je da celo društvo u Srbiji nakon Brisela 2 tone u živo blato. Može li inicijativa Narodne stranke o referendumu kao sredstvu protiv vladajuće politike o Kosovu da nas izvuče iz tog živog blata?
Hronika najavljene predaje 11.
Pada sneg kao u legendarnoj Nogovoj pesmi. A, april je. Gospode, da li je još preteklo drva našoj sirotinji? Ipak, neka pada sneg. Neka bar privremeno prekrije ovo živo blato u kome smo se i kao društvo u Srbiji, i kao Crkva i narod, našli nakon prihvatanja Brisela 2. Umesto najavljene svetle evropske perspektive, pogled nam je upućen na posvemašnju propast u politici, pravosuđu, ekonomiji (u kojoj je jedinica mere postala glavica crnog luka)…
Nekako, u takvoj situaciji, ohrabrujuće deluje sa kojim je entuzijazmom, pa i marketinškim profesionalizmom, Narodna stranka krenula u prikupljanje potpisa građana sa ciljem da se raspiše referendum o odbacivanju „nemačko-francuskog plana“ o Kosovu. Lider stranke, Vuk Jeremić, objašnjava, da ako bismo se izjasnili protiv gospodina Makrona i druga Šolca, ne bi mogli da nam uvedu sankcije, jer volja naroda… No, veruje li iko da, npr, gospodin Makron poštuje volju sopstvenog naroda, a kamoli srpskog? I kako utvrditi volju naroda koja je u Srbiji izjednačena sa emitovanjem TV stanica sa „nacionalnom frekvencijom“ i podupirućeg tabloidnog novinarstva.
Referendum jeste demokratsko sredstvo i građansko pravo, ali njime je jako teško utvrditi ono najdublje sopstvo naroda. Crna Gora je dobar primer za to. Odmah po izboru na pećki tron, patrijarh Porfirije je rekao: „Referendum o Kosovu održan je 1389. godine.“
Može se prigovoriti da istorijski i ontološki argumenti protiv referenduma, ne poriču njegovu praktičnu vrednost. U smislu da bi se sprovodila neka akcija opozicije usmerena na očuvanje suvereniteta Srbije na Kosovu i Metohiji, koja bi imala šanse da prodre u šire slojeve naroda. Evo, i Ćutin Ekološki ustanak se pridružuje akciji. Ipak, sama zbivanja na političkoj sceni Srbije jasno pokazuju da bi se teško stekao neki širi konsenzus oko nastupa stranaka na referendumu.
Posebno brine što naša opozicija, ne samo Narodna stranka, nije izvela dosledne posledice Vučićevog prihvatanja Brisel2 – Ohridskog „sporazuma“ po međunarorodne obaveze Srbije. Sporazuma pod navodnicima, jer sporazumevanja nije bilo, ali prihvaćenih obaveza itekako ima. Njih bi bilo teško izbeći, čak i da Vučić i naprednjaci, nekim čudom, odmah odu sa vlasti. To ne znači da više nije moguće bitnije promeniti odnos države prema čitavom nizu prihvaćenih nepovoljnih (i ponižavajućih) obaveza, ali ta promena može da nastane samo putem sprege volje naroda i ekonomske, vojne i kulturne elite koja bi se izražavala kao neki doslovan Renanov „svakodnevni referendum“. Neko, pa i najbolje, jednokratno rešenje ne pomaže u situacijama ovolike istorijske dezorijentisanosti u koju nas je doveo avanturizam jednog čoveka i njegove slepe oligarhije. Prvi zadatak opozicije takvom režimu jeste da tu istorijsku dezorijentisanost ne produbljuje.
