Кренули смо доста смирено, за оно какви смо, али не и довољно саборно, какви би морали да будемо, у овом историјском тренутку
Хроника највљене предаје 7.
На Чисти петак почели су акатисти Пресветој Богородици и молебани за спас наших светиња и верниог народа на Косову и Метохији. Одржани су у храмовима Архиепископије београдско-карловачке, Митрополије црногорско-приморске, Епархије рашко-призренске и Епархије будимљанско-никшићке, као и у појединим манастирима у другим епархијама СПЦ.
У саборном Спомен-Храму Светог Саве молитву је предводио Свјатејши патријарх Порфирије. Окупило се око 500-600 душа, углавном људи са развијеним литургијским искуством и редовних учесника Великопосних богослужења. Било је и политичара, лидера странака који се противе ЕУ-америчком плану за Косово (занимљиво, њихово присуство није поменуто у званичном извештају на порталу СПЦ, иако су они народни посланици подједнако као и они из власти чије се присуство службама редовно региструје). Било је и више десетина истакнутих београдских интелектуалаца, али њих не бих посебно издвајао од овог, на служби претежног, нашег литургијског света, јер су и они људи тог опита и приступа животу. Ко боље познаје функционисање цркве у Београду, није ни очекивао веће присуство београдских свештеника, о њиховој ревности још је давно изрекао оцену Свети владика Николај, и томе се, нажалост, нема шта додати. Није било изнанеђење ни што се патријарху у молитви нису придружили епископи из блиских епархија у Србији у којима нису организована молепествија. Иначе, користећи савремена средства транспорта, наши епископи сада путују и међусобно се друже преко сваке мере, у сваком случају више него икад у историји. Да ли су се у својим местима синоћ задржали „страха ради јудејскога“, остављамо њима на душу. Треба се бојати, међутим, да властима подобно држање епископа у Србији може да доведе до јерархијске кризе у целој Цркви, по одласку режима Алфа Вука, а неки од нас ће, колико невероватно звучало, и то дочекати.
Било је велелепно и усрдно богослужење синоћ у велелепном Храму, кога, што рече патријарх, „питање је да ли смо као народ достојни“.
Патријархова беседа дуго се очекивала. Најважнија његова порука била је да Црква неће одступити са Косова и да је и воља Господња да Црква у томе истраје.
Било је у патријарховој беседи и полемичких момената, очигледно да ни праштална атмосфера и усмерење његовог говора, нису успели да надвладају бол који осећа због приговора да Црква и он лично ћуте о Косову. То је на неки начин, приближило патријархов говор световним медијима, који у принципу немају слуха за духовне поруке, али, утисак је, могло се и без тога. Времена се мењају и начини иступања црквених великодостојника, али нека правила остају: са патријархом се не полемише, али ни патријарх не полемише. Но, најважније јесте да је патријарх нагласио нашу смиреност у молитви и дао упутства за даље молитве Сладчајшћем Исусу и Мајци Његовој.
То и јесте основно, и за Косово и Метохију, да се у храмовима смирено и слободно обраћамо Господу нашем. Садашњи историјски тренутак захтева да то чинимо и саборније, да надвладамо парохијализам и индивидуалистичко „задовољавање религиозних потреба“, који нас окупирају са свих страна, па продиру и у Цркву као, и земаљску организацију.
Александар Живковић
