Тајна љубав Мине и Бранка

Између Вукове ћерке, уметнице Мине Караџић и Бранка Радичевића постојала је тајна платонска љубав, пише Светлана Матић у књизи епистоларних писама Мини Караџић „Певам дању, певам ноћу”

Мина Караџић и Бранко Радичевић (Фото Википедија)

Просветитељка попут свога оца Вука, Мина Караџић која је поред Катарине Ивановић и прва српска сликарка, гајила је осећања према чувеном песнику Бранку Радичевићу док су он и Вук сарађивали у Сремским Карловцима. То се могло назрети по њеним писанијама о великом губитку након смрти Бранка ког јој је, како пише, „туберкулоза одузела”.

Како је Мина окупљала уметнике у кући Караџића, држала је на столу споменар у који би се свако од њих са неком реченицом уписао. Док је спремала кафу, нови гост Бранко Радичевић, испевао јој је у том трену и уписао песму „Певам дању, певам ноћу”, на коју је музику касније написао Корнелије Ковач, а хитом је прославио Здравко Чолић. Бранко је изузетно поштовао Вука, који је, ипак, за своју мезимицу и незваничног женског секретара, желео благостање и богатство у ком може да ствара без оптерећења. Бранко се повукао…

Ову причу испричала је данас професорка и књижевница из расејања Светлана Матић, директорка библиотеке „Мина Караџић” у Бечу, на отварању изложбе посвећене Вилхелмини Мини Караџић у Вуковој задужбини. Том причом, представила је теме своје књиге „Певам дању, певам ноћу”, епистоларних писама упућених Мини Караџић коју је, каже, упознала не само из писама. већ и из њених песама и слика, а што ју је инспирисало да пише о Минином „нимало лаком животу”.

Ова књига била је и једна од инспирација за још незавршену монодраму „Мина Караџић” професорке Јасмине Сенић, чији је део Мининог монолога о љубави песника и сликарке извела млада глумица Дуња Дашић.

У Вуковај задужбини изложена су и велика платна са деловима књиге „Певам дању, певам ноћу”, дизајнера Душана Борисављевића. Књига је већ имала промоцију у Београду и Херцег Новом, али и у Бечу и Будимпешти, градовима са највише Срба у расејању.

Ауторка књиге, иначе, оснивач је библиотеке у Заједници српских клубова, али и иницијаторка постављања спомен плоче Караџићевој, поред Вукове, на зиду куће у којој су живели у Бечу. Она је подсетила да је Мина Караџић 1847. водила коло у народној ношњи на Светосавском балу у Бечу пред кнезом Милошем и Његошем и да је захваљујући њеном преводу познате народне песме Гете изјавио: „Велики је народ који има Хасанагиницу”.

Уредница у Вуковој задужбини Љиљана Симић нагласила је како је Мина пренела овде сву заоставштину, велика дела свога оца. Публициста Марко Лопушина захвалио се Светлани Матић на доприносу да деца из дијаспоре, коју је и сама учила, наш језик не забораве. Рекао је и да је подсећање на Мину Караџић која је свог оца у просветитељству пратила верно, чување ове традиције. „Ранија књига Матићеве ‘Срби у Аустрији последњих пет векова ‘доказ је њених напора да у Аустрији, земљи у којој наши људи живе у добровољном гету крећући се од посла до куће или клуба у ком имају јефтино пиво и гибаницу, сазнају колико је тамо стара српска култура. У времену у ком нам је потребно јединство, ова књига представља српски народ на најбољи начин, баш онако како је Вукова ћерка градила мостове културе између два народа”, како је рекао.

Извор: Мирјана Никић/magazin.politika.rs