Дошло неко такво вријеме да никоговићи куће кућевиће.
Пише: Александар Живковић
Имао сам три године када је тетак Михаило Мићо Булајић почео да се са мном игра кутијама шибица. Официр, ратник, као Голооточанин страствен пушач, вазда је уз себе имао три кутије шибица. Игра се састојала у томе да поређа те три кутије на сто и кружи с њима, говорећи: „Прва кућа Булајића, друга кућа Живковића, трећа кућа Перовића… Прва кућа Живковића, друга кућа Пилетића, трећа кућа Булајића…Прва кућа Тепавчевића, друга кућа Булајића, а неђе далеко трећа кућа Живковића…“ И тако у круг. Стално су у игри били Булајићи и Живковићи, а убацивао је и Миљевиће, Радоњиће, Мићуновиће, Перутовиће, Јововиће, Копривице… Мени је било забавно. У неко доба сам, ваљда, схватио да све куће могу бити и прве и друге и „неђе далеко“ треће.
Нико ми није дао бољу лекцију о Црној Гори.
Александар Живковић: Даље продубљивање раскола Цариграда и Москве на Педесетницу
Сада када су првој кући Петровића, коначно, вратили једну од кућа, духовна никоговина бачила се на пребројавање права на имовину, утврђивање природе „анексије“, неки мој Чевљанин Вујовић вели да Петровићима може а Карађорђевићима не може. Да не помињем оног марксистичког „гувернадура“ који не би дао ништа ни Петровићима.
Праве се нове традиције за људе кокошијег памћења. Ето, недавно је слављено 130 година Народног музеја Црне Горе, а на Цетињу је остао ријетко ко да на питање о музеју неће показати на дворац краља Николе. Јесте музеј већ сто година, али се осамдесет година говорило двор. Прије петнаестак година су на дворац ставили таблу Muzej, нека их, бар ради, за разлику од рањене Биљрде и Народног музеја, који знају добро да почину и у сред сезоне… Али се изгубио и појам двора и појам музеја.
Нормално је да Мило користи деценијама краљеву кућу на Ивановим коритима, није нормално када се Петровићима дио врати.
Још је „неђе далеко“ прва кућа Петровића.
