Predsednik je, manje-više, sve rekao. Jedino je propustio da objasni gde je zaturio suverenitet zemlje.
Hronika najavljene predaje 3.
Dobro ide predsedniku Vučiću. Prvo ga je državni sekretar Blinken pohvalio za „konstruktivan angažman“ u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Ambasador Hil nije krio i ushićenje: Srbija se već opredelila za Zapad, veze sa Rusijom su iz dana u dan sve manje. Iz nekog razloga, ushićeno su i ruski portali u Beogradu prenosili predsednikove skupštinske parole: „Predaja nije opcija!“ „Ustav je Sveto Pismo!“ „Smatram da nam nije mesto u NATO.“
Pokušavajući, ništa manje, nego državni udar (G. Vesić) i opozicija je doprinela razvoju medijske slike u kojoj se predsednik snalazi kao riba (pardon: vuk) u vodi. Aljbin Kurti i dalje, iz svoje šovinističke zaslepljenosti, propušta da dobije simulantku u kojoj je zagarantovani pobednik. Jednom rečju, skoro sve ide predsedniku na ruku. Skoro. Sreću mu, kaže u Skupštini, kvari 4. član evropsko-američkog plana koji podrazumeva da se nećemo protiviti članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama. A kako bismo i mogli da sprečimo NATO da ih primi, teši se predsednik.
A naše „crvene linije“? E, tu je Dačić na kapiji UN. Bojimo se da će, međutim, na tu kapiju, posle sprovođenja evro-američkog plana, da zakuca Kosova sa punim suverenitetom na svojoj teritoriji. U članku „Kako su pomerene sve crvene linije Beograda“, u novom NINu, Dragutin Nenezić, član Radne grupe Nacionalnog konventa za EU za Poglavlje 35 i pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi naKiM, iznosi jasne konsekvence prihvatanja Plana:
„Iz pozicije Beograda, bez sumnje vodi potpunom odricanju od suvereniteta nad Kosovom i Metohijom, i potpunom pristajanju na ničim neograničen suverenitet Prištine/…/ Iz ugla Srba sa Kosova i Metohije , vodi u ubrzano iseljavanje, usled velikog zatvaranja u neprijateljski sistem bez ikakve perspektive.
Formiranje zajednice srpskih opština, po kom god od trenutno aktuelnih modela da se desi, zaista je sporedno pitanje, i nikakva kompenzacija za gubitak suvereniteta.“
Nenezić smatra da, u takvim uslovima, još jedina dva koraka („crvene linije Beograda“): priznavanje Kosova i njegovo članstvo u UN, predstavljaju samo retorička pitanja.
Aleksandar Živković
