Председник је, мање-више, све рекао. Једино је пропустио да објасни где је затурио суверенитет земље.
Хроника најављене предаје 3.
Добро иде председнику Вучићу. Прво га је државни секретар Блинкен похвалио за „конструктиван ангажман“ у нормализацији односа са Косовом. Амбасадор Хил није крио и усхићење: Србија се већ определила за Запад, везе са Русијом су из дана у дан све мање. Из неког разлога, усхићено су и руски портали у Београду преносили председникове скупштинске пароле: „Предаја није опција!“ „Устав је Свето Писмо!“ „Сматрам да нам није место у НАТО.“
Покушавајући, ништа мање, него државни удар (Г. Весић) и опозиција је допринела развоју медијске слике у којој се председник сналази као риба (пардон: вук) у води. Аљбин Курти и даље, из своје шовинистичке заслепљености, пропушта да добије симулантку у којој је загарантовани победник. Једном речју, скоро све иде председнику на руку. Скоро. Срећу му, каже у Скупштини, квари 4. члан европско-америчког плана који подразумева да се нећемо противити чланству Косова у међународним организацијама. А како бисмо и могли да спречимо НАТО да их прими, теши се председник.
А наше „црвене линије“? Е, ту је Дачић на капији УН. Бојимо се да ће, међутим, на ту капију, после спровођења евро-америчког плана, да закуца Kosova са пуним суверенитетом на својој територији. У чланку „Како су померене све црвене линије Београда“, у новом НИНу, Драгутин Ненезић, члан Радне групе Националног конвента за ЕУ за Поглавље 35 и правник из Београда који више од десет година ради наКиМ, износи јасне консеквенце прихватања Плана:
„Из позиције Београда, без сумње води потпуном одрицању од суверенитета над Косовом и Метохијом, и потпуном пристајању на ничим неограничен суверенитет Приштине/…/ Из угла Срба са Косова и Метохије , води у убрзано исељавање, услед великог затварања у непријатељски систем без икакве перспективе.
Формирање заједнице српских општина, по ком год од тренутно актуелних модела да се деси, заиста је споредно питање, и никаква компензација за губитак суверенитета.“
Ненезић сматра да, у таквим условима, још једина два корака („црвене линије Београда“): признавање Косова и његово чланство у УН, представљају само реторичка питања.
Александар Живковић
