Пише: Александар Живковић
Одувијек је душевно-духовни процес жаловања, у свим културама, био издвојен од активног, али и теоријског живота (сматрања).
То је отуда што истинско жаловање долази само из љубави. С друге стране, оно индукује љубав у ближњима који нам се придружују у жаловању.
То је процес који након цетињске трагедије видимо широм Црне Горе, па и у сусједним земљама. Умножавање љубави у жаловању помаже појединцу и колективу да се лакше носи са својом тугом.
Первертирано жаловање јавља се увијек када се туга замјени беспомоћним и бесплодним бијесом. Тада ничу разне теорије (сматрања). Разумије се у демократском друштву признајемо легитимност таквих теорија. Али, она нас удаљавају од примарне емоције – љубави и деформишу жаловање као људску потребу и природну реакцију на овакве трагедије, каква је била цетињска.
У великој несрећи која нас је снашла, синоћне слике из црногорских градова показале су да Цетиње није само у жаловању. Дозволимо и Цетињанима и свима нама још времена за љубав у жаловању. Биће дана за разна сматрања, стручна и лаичка.
