Ако могу Турци да од Црногораца траже харач, што не могу Црногорци од Турака – помислио је Никац од Ровина, и поручио Хамзи Мушовићу, заповиједнику никшићког града, да му пошаље харач у јуначким обиљежјима – свијетлом оружју и златним токама.
Увријеђени, Турци одлуче да се освете Никцу. Чета одабраних злица и крваваца, на челу са Бабићем Јакшаром, ускочи кришом у Црну Гору, опколи Никчеву торину, гдје је чувао овце, и позва га на предају. Иако изненађен, и сам, Никац одговори:
-Ево Никца, турска буљубашо, ђе је био, он се није крио!
Бабић Јакшар је похитао, да га убије, и славу задобије! Срели су се – прса у прса – једанак су им пукли џефердари, и једанак међу овце пали.
Глас о Никчевој погибији пронио се Црном Гором – није било срца које није уздрхтало, ни ока које није сузу пуштило.
-За ким то тужите? – упитао је стари Вучина Тодоров.
-За Никцем од Ровина!
-А што га срамотите, срамотни не били! Није умрла баба, него најславнији витез црногорски! Његов гроб се не залива сузама, него изнад њега џефердари одлијежу!*
Бабић Јакшар (Јашар) је познати турски јунак. Поуздано се не зна одакле је. По предању, његов отац, Мирко, ускочио је – због крвне освете – из Бјелопавлића у Никшић – гдје се потурчио (примио муслиманску вјеру).
Водећи турске чете против Црногораца (Чевљана, Бјелица, Цуца, Цеклињана, Пјешиваца), Јакшар се огласио по злу и јунаштву, постајући тако, „страшни крвник имена црногорског“.
Иначе, није био риједак случај – да Црногорци ускоче међу Турке. То су чинили, махом, због крвне освете, увреде и ината, а готово никад из материјалних побуда. Уз Бабића Јакшара, огласили су се и Сефер Пипер, Мрка Хусеин, Ускок Кариман, Пејо Никчевић и Зуко Париповић, чије су чете остављале крвави траг по Црној Гори. Народно предање, и пјесма, су их упамтили „као злице и крвавице“, али им нијесу одрекли јунаштво, ни чојство – ако су га било кад, и било према коме – показали.
„Кад је Никац од Ровина погинуо – записао је Његош у своме „Примјечанију“, у Огледалу србском – код њега споредника није било, до његова три сина, од којих су два погинули, а сам Богдан утече, те је, колико је могао, Турке пратио. Близу Никца стајало је једно стадо овацах, и код њега су била три брата Спахића; но ова три заваљеника, како чују удар на Никца, утеку даље са својим стадом да им га Турци не узму. Црногорацах сјутрадан неколо стотинах скупе се на покајање над Никцем, и кад чују да Спахићи нијесу притекли Никцу у помоћ, но су га издали, стадо Спахића узму, а њихово племе из Црне Горе проћерају“.
Извор: Боро Вујачић, Црногорци у анегдотама и причама, Побједа, Титоград, 1986, стр. 31 и 268.
