Пише: Александар Живковић
По свему судећи, на недавно завршеном Светом Архијерејском Сабору добили смо знатно увећан број архиепископа и митрополита у СПЦ. То је изазвало разумљиву пажњу црквене јавности, па и подозрење у једном њеном делу. Чуле су се притужбе на „инфлацију“ чинова, али и страхови да је у питању федерализација и „дробљење“ Помесне цркве.
Сабор је само саопштио да је донео измене у титулару архијереја, не објашњавајући које је, у складу с тиме, чланове Уства СПЦ изменио. Честитке у локалним медијима и на друштвеним мрежама новим архиепископима и митрополитима, ипак су довела до питања критеријума за унапређење архијереја.
За сада изгледа, коначно ћемо знати када Синод у извршне одлуке претвори Саборске записнике, да су критеријуми двојаки:
1) Повишење ранга епископија са нарочитим историјским значајем или средиштима великих центара у Отаџбини и дијаспори;
2) Повишење чина оним епископима са двадесет или тридесет година архијерејске службе, при чему њихове епархије остају епископије.
Александар Живковић: Словенци на Косову пољу
Оба ова критеријума садржана су предлогу „Ревизија титула архијереја СПЦ“, који је Светом Архијерејском Сабору упутио епископ бачки Иринеј још 2011. године. И у ранијим епохама у животу СПЦ, било је захтева да, по грчком моделу, сви епархијски архијереји добију чин митрополита. То је тада, рецимо шездесетих година 20. века, одбијано аргументацијом да наше епископије нису митрополитске области. И предлог ревизије епископа бачког, такође, уважава ту чињеницу, али инсистира на чину архиепископа, посебно у литургијском контексту, и изричито наглашава страх да погрешна употреба чина митрополита не доведе црквено тело до канонских девијација присутних у неким помесним црквама.
Ту се, међутим, јавља други проблем. Титула архиепископа у нашем народном памћењу, од црквеног песништва надаље, има врло узвишени карактер. Ако се жели већи број епископа уздићи у тај ранг, потребно је да то не буде само историје, већ и делатне мисије ради.
Узимајући садашње стање у Цркви, и околности доношења овако важних одлука на описани начин, чини нам се да је одговор на насловно питање овог текста двоструко негативан: нити се ради о дробљењу цркве, а, нажалост, ни о унапређењу њене мисије, барем за сада.
Његош је имао ону: „Лако је бити владика, тешко је бити човјек.“ То би сам Господ урезбарио у архијерејска жезла. Лако ћемо за чинове, ако смо људи.
