Пише: Ђорђе Матић
Већ деценијама, а некако прошлих неколико година скоро све више, овдашње политичко и новинарско-публицистичко подземлје захваљујући доступности нових медија множи своје емисије по опскурним телевизијама и тзв. „подкасте“ по беспућима интернета, лијепећи у томе једну сувише лаку „карактеризацију“ и етикету за своје противнике, стварне и замишљене, за непријатеље припадника потоњег друштвеног слоја. Баш онако како се и етикета „фашисте“ излизала од превелике и прелаке употребе с једне стране, тако на овом (овђе преблаго названом) десном спектру свако мало полети оптужба да је неки идеолошки противник или непријатељ – „удбаш“.
Управо у супротности с комплексношћу, тежином повијести иза скраћенице што је постала именицом, с неисписаном и нетематизираном мучном прошлошћу, блебеће се и отупљује свако озбиљно значење појма. Баш као да се хоће, свјесно или несвјесно, макнути сваки смисао и тако одвратити пажњу од наших великих неријешености што их као тежак багаж трајно вучемо са собом, оптерећени повијешћу што нам је падала по главама свако мало. Ту мора да има неког „метода“.
Ми који напротив памтимо и друга времена, знамо још и знат ћемо трајно какав тајновит, пријетећи, чак и без знања инстинктивно ухваћен језив тон имало је свако помињање те ријечи која се изговарала ријетко, опрезно и најчешће испод гласа, а писала још рјеђе. Та ријеч дуго је била табу, страшна као неман у својој невидљивој присутности.
У материјално-хисторијским терминима, тај квазимитски ентитет има своју сасвим конкретну прошлост која се данас лако уназад може реконструирати у основним и фактографским цртама. И баш се онда хоће да точно овога тједна пада датум на који је прије равно осамдесет година, 13. маја 1944., још у ратним околностима прије ослобођења, основана директна претходница њена: Одељење за заштиту народа – краће ОЗНА. Формално означена као орган обавјештајне и контраобавјештајне службе, то је зачетак тајне полиције будуће државе која ће хватати непријатеље стране и домаће, увести страховладу какву из данашњих поимања тешко можемо разумјети, а из тога и лако о њој судити. Двије године касније Одељење се трансформира у два дијела: први је Контраобавјештајна служба Југославенске армије, краће – КОС, а други страшна „Управа државне безбедности“ – скраћено и колоквијално речено: УДБА. Њен начелник ће кроз дугих двадесет сљедећих година бити злогласни Александар Ранковић Лека. И кад нестану са сцене и он и први назив „службе“, она ће ево и „пост мортем“, Службе и државе која ју је створила, остати да живи као пријетња, као тајна и оруђе политичке и идеолошке оптужбе и обрачуна кад год затреба овђе.
Али још да се вратимо на њену претходницу: она је присутна до те мјере да је римом Оскара Давича – „ОЗНА све дозна“ – ушла и у језик и фолклор. Из данашњице тако је давно, а опћим заборавом изгурано, да се заборављају многе чињенице о „Одељењу“. Структуром ОЗНА је организирана по одсјецима, четири све заједно, сваки са својим начелником. Два одсјека и двојица људи нарочито су важни за нас. И тада, а и много касније, испоставит ће се, и то кад, као и с толико ствари, буде одавно прекасно.
Први одсјек ће хватати непријатеље по иностранству (а још је рат!), као и на и даље окупираним дијеловима земље, а начелник тога првог одељења постао је Максимилијан Баће. Трећи одсјек бавио се обавјештајним задацима у Нарооднослободилачкој војсци Југославије и командант му је био Јефто Шашић.
Обојица су невјеројатно суптилне метафоре подесне за много читања, за многошта што нам се догодило. И за разлике, непремостиве, у нечему суштинском што нас дијели до данас, и наставит ће нас дијелити могуће заувијек.
Читалац, ако је евентуално понукан прошлим, нека се удубље бави њиховим биографијама, а ми ћемо их намјерно оставити лапидарнима. Тако да ономе тко разумије говоре саме.
Ђорђе Матић: Динар – стабилност идентитета
Шашић, Србин родом из Новске, предратни илегалац с факултетом, партизански официр, свједок погибије Лоле Рибара, народни херој, каснији генерал пуковник, члан ЦК. И заступник Хрватског сабора (!). Самозатајан човјек, савршен за посао и функцију која му је повјерена послије рата, који ће смирено и вјерно извршавати задатке, а онда кад најгоре прође, у „одступници“ помало се повлачити из јавности никада не откривајући ништа. Чак ће и један Горан Бабић свједочити много касније и чак понешто збуњено о дискрецији Шашићевој („по природи и по узусима своје професије“). У питању свједочења о највећем злочину над нашим народом, остат ће након распада земље отвореном запањујућа контроверза везана за његово име. Али Шашић је преживио све и умро мирно у Београду прије четврт вијека.
Максимилијан Баће, из Пакоштана у Далмацији, загребачки студент филозофије, шпански борац, такођер народни херој и касније амбасадор СФРЈ. И он као Шашић, генерал пуковник. И за разлику, судионик Хрватског прољећа. Након распада земље за коју су обојица као пси чувари били у стању растргнути свакога тко би имало „с пута скренуо“, Баће пред крај живота, одрекао се свега за шта је стајао и за што је дапаче крваво ђеловао, пљунувши јавно и активно, за разлику од тихог Шашића, на све због чега је некад хапсио, и одрекао се бесрамљем од кога и данас човјеку мозак застане (претјеривање? Нађи читаоче Баћину књигу „Апсурди Карла Маркса“ (!)). Он који је хапсио за сваку орвеловску зломисао у првим годинама, прелази у једном пароксизму непоштења и потпуно гротексно онима за које је био задужен да их тамани или хапси, или макар држи под контролом – тима истима који су му били наводни смртни непријатељи.
Или ипак, можда и нису. Можда је – што је пак толикима међу нама било и наставља сваки пут кад нешто откријемо бити разочарање од којега се никада нећемо опоравити – читаво вријеме држао у себи клицу, онај вирус издаје за који ће се показати да су у мисли и осјећају држали толики за које то нисмо знали ни очекивали.
Отуд су ријечи важне и отуд се све открива преко језика, што је некако и читава поанта овог узалудног покушаја: кад се данас из правог фашистоидног подземлја и припадајуће супкултуре набацују појмом „удбаш“, док други у слабој антифони помодарски пјевају партизанске пјесме интернационалне и домаће на Дан ослобођења, има нешто што их међусобно веже, колико год им се то не допадало. Између осталога – јер не веже их само једно – и то што ни први ни други не размишљају и не желе размишљати зашто неке ријечи тако дуго опстају. На округле обљетнице, наиме, то се најбоље види.
Извор: П- Портал
