Piše: Aleksandar Živković
Po svemu sudeći, na nedavno završenom Svetom Arhijerejskom Saboru dobili smo znatno uvećan broj arhiepiskopa i mitropolita u SPC. To je izazvalo razumljivu pažnju crkvene javnosti, pa i podozrenje u jednom njenom delu. Čule su se pritužbe na „inflaciju“ činova, ali i strahovi da je u pitanju federalizacija i „drobljenje“ Pomesne crkve.
Sabor je samo saopštio da je doneo izmene u titularu arhijereja, ne objašnjavajući koje je, u skladu s time, članove Ustva SPC izmenio. Čestitke u lokalnim medijima i na društvenim mrežama novim arhiepiskopima i mitropolitima, ipak su dovela do pitanja kriterijuma za unapređenje arhijereja.
Za sada izgleda, konačno ćemo znati kada Sinod u izvršne odluke pretvori Saborske zapisnike, da su kriterijumi dvojaki:
1) Povišenje ranga episkopija sa naročitim istorijskim značajem ili središtima velikih centara u Otadžbini i dijaspori;
2) Povišenje čina onim episkopima sa dvadeset ili trideset godina arhijerejske službe, pri čemu njihove eparhije ostaju episkopije.
Aleksandar Živković: Slovenci na Kosovu polju
Oba ova kriterijuma sadržana su predlogu „Revizija titula arhijereja SPC“, koji je Svetom Arhijerejskom Saboru uputio episkop bački Irinej još 2011. godine. I u ranijim epohama u životu SPC, bilo je zahteva da, po grčkom modelu, svi eparhijski arhijereji dobiju čin mitropolita. To je tada, recimo šezdesetih godina 20. veka, odbijano argumentacijom da naše episkopije nisu mitropolitske oblasti. I predlog revizije episkopa bačkog, takođe, uvažava tu činjenicu, ali insistira na činu arhiepiskopa, posebno u liturgijskom kontekstu, i izričito naglašava strah da pogrešna upotreba čina mitropolita ne dovede crkveno telo do kanonskih devijacija prisutnih u nekim pomesnim crkvama.
Tu se, međutim, javlja drugi problem. Titula arhiepiskopa u našem narodnom pamćenju, od crkvenog pesništva nadalje, ima vrlo uzvišeni karakter. Ako se želi veći broj episkopa uzdići u taj rang, potrebno je da to ne bude samo istorije, već i delatne misije radi.
Uzimajući sadašnje stanje u Crkvi, i okolnosti donošenja ovako važnih odluka na opisani način, čini nam se da je odgovor na naslovno pitanje ovog teksta dvostruko negativan: niti se radi o drobljenju crkve, a, nažalost, ni o unapređenju njene misije, barem za sada.
Njegoš je imao onu: „Lako je biti vladika, teško je biti čovjek.“ To bi sam Gospod urezbario u arhijerejska žezla. Lako ćemo za činove, ako smo ljudi.
