Пише: Александар Живковић
Агенцијске вијести су неумољиве, Ђовани Бруска, човјек који је у Капачију 1992, године активирао експлозив од кога су страдали судија, борац против мафије, Ђорђо Фалконе са супругом и тројицом агената из обезбјеђења, пуштен је на слободу. Живјеће ван Сицилије, заштићен у програму предвиђеном за свједоке сараднике.
Бруска – свједок сарадник?
Али сем Фалконеа, он је починио, каже се, десетине убистава за Коза Ностру?
Међутим, послије дужег изврдавања истине у затвору, проговорио је. Омерта је срушена. Италијански правосудни органи сигурно су имали добар разлог да му дају статус свједока сарадника. Нијесу они заборавили на Фалконеа.
Ипак у јавности има доста огорчења због тога што се Бруска „извукао“. Прича је то горка и тужна, сицилијанска.
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
Даје ли она неку поуку за црногорску ситуацију? Око тројки и осталих кастига. Данас се појављују наслови у подгоричкој штампи: Свједок проговорио, институције ћуте.
Није лако „институцијама“ у класичној, оној бесудној земљи Ђиласовој. Ето, ни у тужилачки јасно обрађеном предмету убиства Љубише Мрдака, није се дошло до судске истине. Ето, и посланици којима не недостаје куражи, попут Милана Кнежевића, страхују за своју безбједност.
Наредни дани требало би да покажу да институције ипак раде. И парламентарне и правосудне, посебно ове друге. То, уосталом, истина држећи фиге у џепу, тражи и ДПС опозиција.
Питање испреплетености мафије и државе, није никакав црногорски специјалитет. То је судбина одређена, како се некада говорило, међународном подјелом рада. И ту судбину једно друштво које жели да напредује мора да одбаци.
На томе би се, можда, могао да гради консензус у Црној Гори. Само без медијских магли, па, ако треба и уз свједоке сараднике.
