Пише: Редакција
Мјесецима се не извјештава о Отвореном Балкану, чак ни о спровођењу оних споразума о слободном кретању радне снаге који су ступили на снагу у Србији, Сјеверној Македонији и Албанији. Да ли је само блокада за српску робу на Космету, показала званичном Београду који је у идеји ОБ био најентузаистичнији, да Албанци, без обзира да ли су Рамини или Куртијеви, имају другу замисао о отвореном тржишту?
Нестанак ОБ из јавног фокуса, утолико је чуднији што је иницијатива имала, чинило се, јаку подршку америчке администрације и неких пословних кругова. Истовремено, у очигледном је застоју и „берлински процес“ под покровитељством Њемачке и ЕУ. И све се то догађа у времену у коме са Запада стижу снажни сигнали о заинтересованости за тзв. Западни Балкан. Поставља се питање, каква је то заинтересованост ако не укључује регионално повезивање.
У Црној Гори својевремено вођена је жучна дискусија о (не)приступању Отвореном Балкану. Редакција Журнала тада је преносила мале студије о историјату парламентарног, правног и економског повезивања скандинавских земаља, као и земаља Бенелукса, Балтика и Вишеградске групе. Те њихове снажне регионалне интеграције, нијесу ометале европске интеграције, напротив, али нијесу биле ни засноване на харизми националних лидера.
У међувремену, Црна Гора је напредовала „на европском путу“, толико да сада заједно са ЕУ улази у „план раста“. Међутим, показало се, више пута у ближе вријеме, да је Црној Гори потребна јасна регионална политика у склопу укупне спољне политике.
Не мислимо да Црна Гора треба да покреће неке регионалне интегративне иницијативе, па ни као „лидер у ЕУ интеграцијама“, али ако се на хоризонту појаве темељније припремљене такве иницијативе, треба да их прихвати.