Скини ми се…

Деценију за нама траје релаксација Црне Горе од хомофобије, путем шареноликих прајд-парада. Процес стабилизације и придруживања очигледно подразумијева и овакве карневале, каквих нијесмо имали у овдашњим обичајима и вишевјековној традицији међувјерског и мултиетничког склада. Првих година отпор црногорске омладине према оваквим новитетима био је агресиван и бруталан, па је захтијевао ангажман значајних полицијских снага, док је посљедњих година маскенбал дугиних боја на подгоричким улицама искулиран. Оно – као да га нема…

Јуче у Подгорици (Фото: „Вијести“)

Остављен сам са собом, цг-прајд може објективније да се сагледа, без расипања наше пажње на буку десничарских, црквених и фудбал-фановских опонената. Усамљен, презрен и ненападан, овај фестивал хомосексуалног, лезбејског и каквог-све-не оглашавања постао је видљивији оку посматрача као једна ствар за посматрање, која је заслужила и понеку критику.

Људи су се до сада трудили да подрже ”параду поноса”, чак и ако не дијеле оријентацију и увјерења учесника, како би је одбранили од примитивних и неутемељених напада. Међутим, након њиховог јучерашњег дефилеа ”улицама нашег града”, могли бисмо да им, осим ружа и конфета, упутимо и неку ријеч добронамјерне критике…

Јер, овдје постоје и морал и васпитање… кодекс улице и лијепог понашања… и прије него што се неки дечко сјетио да би могао имати дечка а не дјевојку, па самим тим и прије тога што се неки други дечко сјетио да би због тога овом првом требало разбити главу! Много прије лезбејки и хомофоба – овдје је било сељачки и малограђански жвалити свог партнера на сред улице, показивати голу гузицу и сисе, псовати на сав глас на сред улице. Не зато што се неко бојао да то уради, или што се стидио дијелова свога тијела – него из поштовања према пролазницима који су лако могли бити наши родитељи, или родитељи наших пријатеља.

Јуче у Подгорици (Фото: „Дан“)

Начин на који прајд-овци артикулишу своје друштвене потребе и ”бране” своја права из године у годину бива неукуснији и све више тоне у дубине мрачније и прљавије од било које гранд-параде или пинк-атракције. Многим учесницима овог збивања потребна је помоћ, али не она из домена правне науке и заштите људских права, него из накнадног курса пристојног понашања.

Писцу ових редова није проблематична тема нечија сексулана оријентација, колико нечија потреба да о својој оријентацији (ма каква она била) јавно прича. У озбиљном мушком друштву одувијек се презирао онај ко би био превише вербалан у опису својих ”успјеха” код супротног пола. Ем проби уши, ем омаловажава саговорнике и околину; ем – нема ту ”ј…(унак)а” чим се толико прича о томе. Не видим зашто бих имао другачији критеријум и за ове који толико машу оргиналношћу своје сексуалне оријентације.

Ако је неко мета насиља и омаловажавања, за то постоје закони и државне службе које подједнако штите све грађане. А ако неко мисли да није довољно уважен и третиран… па нека се мало потруди да поради на свом имиџу. Поштовање се не добија на силу, а још мање не на пропаганду… Дакле, господо прајд-овци, иако сте смилили страааашно духовиту паролу ”Скини ми се…”, ред би био да се малко обучете и упристојите, да бисмо могли да разговарамо и да се међусобно поштујемо као људи…

Или, што каже моја комшиница када гледа тв-шоп, ”е чим нешто овако агресивно и гласно рекламирају, одмах ми дође да га никад не купим”.

Милија Тодоровић