Piše: Aleksandar Živković
Govore da organizatori subotnjeg terazijskog protesta nisu imali plan i rešenje za „dan posle“. Možda ga je davno ponudio Borislav Pekić.
Policija je rutinski razbila studentsku blokadu beogradske železnice, u svoje omiljeno vreme, pet, pet i trideset ujutru. Učesnici protesta tada su već premoreni, poznatih ličnosti među njima više nema. Jedan hroničar je napisao da je slika umornih aktivista u Pionirskom parku, posle prekida blokade, najbolja slika svih dosadašnjih protesta u Alfa Vukovoj Srbiji.
Sve to, podsetilo me je na jedan, čini mi se do sada nezabeležen detalj sa protesta kod Terazijske česme posle 9. marta 1991. Možda je snimak negde ostao u arhivu NTV Studija B, ako taj arhiv uopšte postoji.
Ukratko, nakon 9. marta i izvođenja tenkova na ulice Beograda u gradu je vladala vrlo sumorna atmosfera. 10. ujutru išao sam na liturgiju i parastos postradalima, koji je u Sabornoj crkvi služio patrijarh Pavle. Na Trgu republike (Slobode) parkirana tri tenka. Na kiosku tik uz tenk, Milovan Vitezović kupuje „Politiku“. „Šta je ovo, gospodine Vitezoviću, dogodili se tenkovi?“, pitam ga u prolazu. On se brzo udalji, inače njegova je bila krilatica AB revolucije „dogodio se narod“.
Sa službe u crkvi sećam se da je bilo mnogo uplakanih omladinaca SPO-a. Baš su ridali. (Inače, bili su to jaki, obrazovani, momci, politički posvećenici, organizacija im se zvala zapravo SOPO, Srpski omladinski poket obnove, umalo da pre svih događaja na svom skupu 2. marta ne smeniše Vuka Draškovića, kasnije je većina njih otišla u inostranstvo.)
Posle službe već se bio okupio narod u gradu, jedni su nosili u rukama „Politiku“ ili „Novosti“, drugi opozicionu „Borbu“, koju je tada uređivao Manjo Vukotić.
Povremeno bi grupe mladića na Terazijama dobacivala policajcima, koji su ih jurili isukanih pendreka.
Uveče se proneo glas da kreću studenti iz Studentskog grada na Terazije. Nekako, valjda iz literature, znao sam za taj kritični period u zoru, kada je najlakše rasturiti pobunjenike. Zato rešim da u to vreme odem na Terazijsku česmu.
Situacija je stvarno bila kritična, petnaestak umornih mladića oko česme, a jutarnji radnici se već bune zbog blokade prevoza, razmaženosti studenata itd. Svako je mogao da priđe mikrofonu i govori šta hoće, ali malo koga su pospani demonstranti mogli da prate.
Najednom – žamor među okupljenima. Pojavio se Borislav Pekić – i deli cigarete! Najpotrebnije u tom trenutku. S njim je bio stari demokratski omladinac, moj profesor interne medicine, Obren Popović.
Pekić je razgovarao sa studentima, puštao je da ispričaju svoje priče, mislim da tada nije uzimao mikrofon i držao govoranciju.
Tako dočekasmo jutro i pristizanje odmornih studenata i građana.
Oni koji razmišljaju o danu posle imaju iz ovog Pekićevog ličnog čina naravoučenije: što manje šoznatih ličnosti na mitingašenju, dobro je i to, korisnije je da se odmore za zoru koja predstoji.
