Пише: Александар Живковић
Говоре да организатори суботњег теразијског протеста нису имали план и решење за „дан после“. Можда га је давно понудио Борислав Пекић.
Полиција је рутински разбила студентску блокаду београдске железнице, у своје омиљено време, пет, пет и тридесет ујутру. Учесници протеста тада су већ преморени, познатих личности међу њима више нема. Један хроничар је написао да је слика уморних активиста у Пионирском парку, после прекида блокаде, најбоља слика свих досадашњих протеста у Алфа Вуковој Србији.
Све то, подсетило ме је на један, чини ми се до сада незабележен детаљ са протеста код Теразијске чесме после 9. марта 1991. Можда је снимак негде остао у архиву НТВ Студија Б, ако тај архив уопште постоји.
Укратко, након 9. марта и извођења тенкова на улице Београда у граду је владала врло суморна атмосфера. 10. ујутру ишао сам на литургију и парастос пострадалима, који је у Саборној цркви служио патријарх Павле. На Тргу републике (Слободе) паркирана три тенка. На киоску тик уз тенк, Милован Витезовић купује „Политику“. „Шта је ово, господине Витезовићу, догодили се тенкови?“, питам га у пролазу. Он се брзо удаљи, иначе његова је била крилатица АБ револуције „догодио се народ“.
Са службе у цркви сећам се да је било много уплаканих омладинаца СПО-а. Баш су ридали. (Иначе, били су то јаки, образовани, момци, политички посвећеници, организација им се звала заправо СОПО, Српски омладински покет обнове, умало да пре свих догађаја на свом скупу 2. марта не сменише Вука Драшковића, касније је већина њих отишла у иностранство.)
После службе већ се био окупио народ у граду, једни су носили у рукама „Политику“ или „Новости“, други опозициону „Борбу“, коју је тада уређивао Мањо Вукотић.
Повремено би групе младића на Теразијама добацивала полицајцима, који су их јурили исуканих пендрека.
Увече се пронео глас да крећу студенти из Студентског града на Теразије. Некако, ваљда из литературе, знао сам за тај критични период у зору, када је најлакше растурити побуњенике. Зато решим да у то време одем на Теразијску чесму.
Ситуација је стварно била критична, петнаестак уморних младића око чесме, а јутарњи радници се већ буне због блокаде превоза, размажености студената итд. Свако је могао да приђе микрофону и говори шта хоће, али мало кога су поспани демонстранти могли да прате.
Наједном – жамор међу окупљенима. Појавио се Борислав Пекић – и дели цигарете! Најпотребније у том тренутку. С њим је био стари демократски омладинац, мој професор интерне медицине, Обрен Поповић.
Пекић је разговарао са студентима, пуштао је да испричају своје приче, мислим да тада није узимао микрофон и држао говоранцију.
Тако дочекасмо јутро и пристизање одморних студената и грађана.
Они који размишљају о дану после имају из овог Пекићевог личног чина наравоученије: што мање шознатих личности на митингашењу, добро је и то, корисније је да се одморе за зору која предстоји.
