Треба ли Србији (правда) Ковеши или (глумац) Зеленски?
Пише: Александар Тутуш
“Два раде четири стоједу“ – ријечи једног простодушног Србина на скупу подршке Предсједнику Србије који је обилазио у претходним данима Расински округ, Вучић није налазио у свим оним књигама које је прочитао о пропаганди и политичким ујдурмама. Иако је дјеловало као сигурна терапија опоравка слушати клицање маса, неколико неприпремљених, непредвидљивих питања посјетилаца напредњачким скуповима, упућених директно Предсједнику, дало нам је до знања врло јасно да најбољи студент права икад, не само да није наднаравно интелигентан, већ и да нема елементарну способност управљања кризним ситуацијама нити контроле свог понашања. То плаши и додатно забрињава.
Али, има ко мисли за њега. Јер како је изјавила бивша ректорица Универзитета у Београду Иванка Поповић, чланица ПроГласа “од сад преузимамо ми“. “Ми“ би требала бити опозиција која ће наставити с мјеста докле су студенти дошли. То мјесто је ниво до којег српска опозиција никад није дошла, ни оперативно ни идејно. Преузимање је отимање. Како би изгледало то у пракси српска јавност је имала прилике видјети на сабору у Новом Саду кроз стару вампирску екипу која се дочепала микрофона.
Ситуација је комплекснија него ли се чини, но након великог студентског и народног сабора у Новом Саду одржаног на дан града, политичка криза добија своје обрисе, односно могуће начине разрјешења.
Да подвучемо најприје учинке администрације Александра Вучића. Осим унутрашњих афера и коруптивних скандала који нису досад много интересовали колонијалне гувернере, неспоран резултат је потпуна елиминација свих трагова српске државности на Косову и Метохији и споразуми верификовани са српске стране, који укључују и елементе који потврђују косовску државност у односима са Србијом. Дакле, Косово је одрадио. Текући захтјеви, од Ковид агенде, 4. индустријске револуције, конкретне подршке Украјини, иду му такође јако добро. Мало је запело око литијума, али све у свему, Вучић је квалитетан послушник и Истока и Запада.
Да ли ће кредит који је стекао код својих партнера помоћи да му се очува власт? Можда, уз, како то бива, неке додатне услове.
Подршка Марине Абрамовић студентима, коју је режим великодушно наградио за њено гостовање у Београду, казује да ова концептуална умјетница као својеврстан бренд слободе контраумјетности, успјешно тезгари са својим свјетским именом. Колико позитивних мисли изазива њено име пак у Србији, међу студентима и грађанима, упитно је. Но, кад се дода у исти кош са Мадонином подршком, неколико скупова подршке у Хрватској – који кад је у питању тек академска солидарност не морају бити нужно негативни – и заокружи тренутком кад пред народ излази Бјелогрлић и Кесић да прозборе коју, ипак треба мало промислити. Дакле, то је преузимање.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Није важно шта су радили ова двојица, или нису. Јесу ли они оно најбоље што је могло стати пред српску младост? Шта они могу да кажу и да раде, и за шта требају студентима и народу. и тако редом, Обућина, Ивановић и остали. Је су ли наш основни проблем институције? Ако су проблем институције, првенствено Тужилаштво – говорити је требао неискомпромитовани судија или адвокат, ако је ПроГлас незаобилазан онда професор Миодраг Јовановић с Правног, или професор Ратко Ристић можда, или неки други уман и частан интелектуалац, поручити шта нам је чинити, поучити и охрабрити народ. Прије свега студенти. Да причају како је било ходати 80 километара, спавати под јануарским небом.
Сви наши проблеми потичу од кршења закона. Па и ово кад Предсједник каже да има неколико имена у глави за мандатара будуће владе. У његових осам уставних овлаштења не спада да му се по глави врте имена које ће ставити на чело нове Владе.
Патетика поменутих говорника на новосадском сабору сузе свих нас који смо бодрили студенте на њиховом маршу према граду у којем се десила страшна трагедија, брише глибавим марамчетом. Онда опсујемо нешто и окренемо главу.
Та испразна говоранција води у штетну јалову општост. Како се ти ликови прихвате и у чему виде да им је припала заслуга и част да говоре пред сабором?
Осим ако:
Вампири протеста редом, Мадоне и Марине, из Сарајева Северине, Бјеле и разне Кезе, су присутни јер постоји план да се у времену до 30 дана колики је рок за расписивање избора или конституисање нове Владе, пази сад, формира нова Влада, од ни мање ни више него: од пробране опозиције, чланова ПроГласа и наравно напредњака. Пројект који ће Вучић представити ка Владу спаса, као своју бригу да спаси мир у Србији и остане на власти. Протести су постали преопасни за овај систем. Јер коме треба (ус)правна, независна и поносна Србија? Коме је икад требала? Осим Србима ником. Ни свим Србима није. Побуна против система, то опако оружје, сад је у рукама студената и грађана, а ако је за нешто била способна опозиција, то је било урушавање сваке здраве иницијативе, узалудне шетње за смирење и расплињавање енергије. Или разоружавање, што и сад има задатак да изведе.
Као да се досад нису напрасно нашли у Вучићевој Влади “опозиционари“ као Гордана Чомић, Милица Заветница, или посљедњи случај за гађење у виду Драгана Шутановца који постаје амбасадор Србије у Њујорку. Неколико опозиционих лица у новом сазиву, након преузимања студентских протеста како то зове госпоја Иванка, логичан је слијед. Између би се одигравали неки веома неизвјесни и тешки преговори. Као и сви они које је Предсједник водио. Осим што се исход знао унапријед.
У случају такве Владе – која суштински и не чуди, јер ионако су у власти сви првотимци жутих и свих осталих из ДОС – а, а садашња опозиција није ништа друго до играчи са клупе жутих и ДОС -а – сва прича о Тужилаштву престаје, тежње које су сад испољене као захтјеви за боље и праведније друштво, биће брзо прекривене заборавом као и бројни протести задњих година које су опозиција или глумци, те разни несхваћени умјетници насађени на бину једноставно угушили без крви.
Та Влада је једна могућност. Алтернатива је да ангажман забављача на новосадском сабору свима јасно поручи да се не боримо за брутално спровођење закона и истрага, него ћемо сви у коло, па док не попадамо. Па да онда и протести буду претворени у карневал, како их власт већ настоји приказати, да се покуње мамурне машкаре сљедеће јутро и врате у једини оквир – гдје запалити послије факса.
Или се неће допустити контаминација протеста. Атомски слијева…
Треба ли нам Зеленски звани Володимир, да нас у оне кинеске копове око Бора и Мајданпека само гурне, у једну пространу масовну гробницу у коју ће стати читав народ или нам треба српска Лаура Ковеши, дао као Јустиција подигне у једној руци теразије а у другој да је спреман свјетли и непоткупљиви мач.
Шта ће добити власт у Србији, можда неку чудну кохабитацију, или продужетак самовлашћа, све бројније инциденте и сукобе, или суочавање са одговорношћу, разјасниће дани који долазе, не овиси и њој, то је сигурно. Овиси о колонијалној управи с једне и студентима и грађанима с друге стране. Од седам независних земаља које је напала западна Алијанса у протеклих двадесет година, само у Србији није избио грађански рат. Остаје бојазан да Србија има јако мале шансе да буде самосвојна и правна национална демократија. Али морамо се борити баш за такву Србију, све друго је неприхватљиво. Зеленског већ имамо, треба нам она, Правда.
Нема преузимања!
