Пише: Александар Тутуш
Откад је Ћациленд постао главни град Српског света, зјапећа празнина ( грч. Хаос) са својим примордијалним божанством бескрајног појављивања у поремећеној стварности почела је порађати прве облике сврсисходног стања упитаности. Тако, након зјапећег хаоса испод Србије, зјапећег попут кинеских копова око Бора, или оних замишљених јама и бездана у долини Јадра, становници Српског света, почињу се питати таман као предсократици о бивствовном устројству свега постојећег.
Ми питамо и запиткујемо, некад у себи, а све више на глас, о поријеклу ствари и бића. О њиховој оправданости и узрочитости. Преврћемо у мислима док се посве не усудимо ланути. Али, шта више рећи? Или, чему више мудрољубље?
Ево, у Србу, веле, у потезању конопа побједила екипа Дивосела против тима из Грачаца. А владика соко, дао орден кукавици. Арсен Дедић није Србин, буне се Хрвати, након што је Српско национално вијеће уврстило шибенског шансоњера и пјесника на листу знаменитих Срба. Кажу, он је за себе знао рећи да је Шибенчанин. Томпсон окупио пола милиона посјетилаца на концерту. Има једна филмска франшиза под називом ‘’The Purge’’ – у преводу Прочишћење, ноћ када је у дистопијској холивудској причи дозвољено све. Грађани пуни бијеса излазе на улице и убијају без казне. У једној скраћеној варијанти, у тој и таквој Хрватској, у неким данима је дозвољено бити рецимо костимирани усташа, или носити усташка обиљежја без казне.
Срби копрцајући се у свом Хаосу, нијеми да прогледају, имају снагу и таленат самоунижавања. Жвалаво божанство, за случај да “не знаш шта је било“ под шатром пјева “марширала краља Петра гарда“…Јокићев коњ побједио у некој утрци у Војводини, у међувремену и Вучевић добио орден у манастиру Тумане. Да, сјећам се након библијских сцена пливања за часни Крст у Морачи у Црној Гори, како је Хаос наредио да се масовно плива и у Дунаву. Мало је људи тад схватало да су стотине пливача који су навијачки сложно скандирали : за кога – за патријарха( Вучићевог) прије уласка у воду, коју годину касније млатили протестанте на великом скупу против Ковид диктатуре и диктатора. То је армија која данас млати студенте. А умјесто Острога – Тумане. Производња светилишта. У маниру напредњачког копирања. Да ли је институција СПЦ, државотворни духовни стуб српског народа, такође окупирана? Поред судства, здравства, полиције…Питам за пријатеља.
Возим се данас из Шибеника. Стотине аутомобила са београдским таблама. И чини ми се да то ником не смета. Само Хаосу.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Каже неки Маруновић, другоразредни редатељ из Црне Горе да су црномантијаши данас слика Србије. И он тобоже подржава побуну у Србији. Не, он подржава Вучића. Јер у Црној Гори, подржава ДПС и Мила Ђукановића. Он подржава протесте у Србији таман као кад на некој раскрсници на Новом Београду пред возило јавног превоза искочи дјевојка љубичасте косе са заставом дугиних боја. Подржава таман као Нова или нека слична телевизија која никад није у кадар са студентских протеста ухватила заставу с Христом или Нема предаје. Помаже таман као кад се у медијима нађе противник литија у Црној Гори неки “аблакат“ Александар Оленик. Има безброј укључених механизама да се побуна оспе, да се врати у своје примордијално стање провалије небића. Али неће, касно је. За почетак, сви су сврстани и назад у безобличну масу нема. Хаос је регрутовао све. Владике без талента пишу пјесме,а боље би било да их не пишу , портали разни тискају памфлете, у Босни, у Хрватској П портал, Срби.хр, у Црној Гори ИН4с, пљуште ордења, не маре ни они који их примају, ни они који их дају за њихово безвријеђе. То је свијет златне рајхмарке, царство на заласку, религија без васкрсења, продате душе које на свјетло више не умију.
Није важно, на крају , на којој листи знаменитих ће бити Арсен. Био је велики у томе што је радио. Има она пјесма “Посљедњи танго у Ђеврскама“, и једина је истина тај танани подсмјех и сентимент истовремено упућен тим селима шибенског залеђа и Буковице, из којих су се регрутовали ти неки нови “фетиви“. Јер књиге пишу да од оне деведесетдвије знамените главе из тих правих градских фамилија са шибенске катедрале , још од прије сто година нико од њихових потомака међу живима није. Мало по мало, Влаји су прилазили обали, мјењали изглед, имена, вјеру за мало господштине и “фетивости’.
А ових љетних дана, хит је опет пребројавање…Ко је шта био. Зар не видимо да смо исти. Има додуше мале разлике. На примјер, Срби се мало више и чешће буне. Литије у Црној Гори и сад побуна у Србији, су побуна против филијала глобалног система. Али, у бити, падамо на исте форе. И волимо се срамотити прилично.
Тако се Хрвати воле на својим данима Прочишћења срамотити са усташким обиљежјима, накарадно и са хулом причати и приказивати искривљено мјеста грозоморних злочина над својим првим сусједима за вријеме НДХ. Као вулгарну дистракцију свог савременог подаништва и бесциљне економске политике, политичко водство сервира заводљиво Прочишћење наслабијима у заједници који су по правили најповодљивији јер најмање знају.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Срби, иако народ далеко дуже и славније прошлости, није у стању сагледати срамоту напада на Вуковар и Дубровник. Заварава себе, поистовјећујући прогон и жртве посљедњег рата са страдањем у Другом рату. То није за успоредбу као што није била реална ни пријетња којом је руководство с Милошевићем на челу, са истог РТС-а плашило српско становништво у Хрватској деведестих, подсјећајући их и алудирајући да им се спрема ’41.
У свјетлу врло сличног лажног национализма, чији симбол је једна рука на срцу, а друга у државној каси, чекамо док траје још једно пребројавање читај нахушкавање, тридесету годишњицу Олује. Тај датум добија на значају, односно подгријавају га ови што се срамоте с обе стране. Да ли смо и једни и други нешто научили, бојим се да нисмо. Срби који су избјегли из Хрватске након Олује, великим су дијелом сигуран глас политици Хаоса, побједници и власници Олује и даље нису створили боље и здравије друштво. Хрватско друштво би посједовало Николу Теслу, али ријетко би му гдје дало улицу. Друштво које Спомен Дом у Глини, подигнут глинским страдалницима и даље назива Хрватски дом. Друштво, које без обзира на велику предност побједе и остварења “тисућљетног“ сна и даље се одржава биједним дозама Прочишћења.
А екипа Дивосела побједила екипу Грачаца. И друмовима језде београдске таблице. И чини ми се да то ипак постаје нормално. Вратио сам се у Хрватску послије тридесет година путовања. Извадио сам особну на латиници и ћирилици, за тридесету Олују, у нади да ћемо се и једни и други престати срамотити.
