Пише: Јована Вукановић
Радомир Уљаревић: „Интензивна нега“ (Космос издаваштво, Београд – Нова књига, Подгорица, 2025).
Збирка „Интензивна нега“ кроз своје проблемско ткиво сажима главне стваралачке координате пјесниковог бића, чије извориште креће далеко раније – од самих почетака досадашњег богатог пјесничког опуса Радомира Уљаревића, а који га је с пуним правом и разлогом сврстао у ред наших најкомпетентнијих и најуспешнијих стваралаца. Рећи за неког да је у својој мисији најкомпетентнији и најостваренији, велики је залог. Такав залог, на овом мјесту и овом приликом, наводим с потпуном одговорношћу. А она произлази из осјећања јасне разложности и перспективе Уљаревићеве поетске аналитике, испољене већ на самом старту његовог литерарног ангажмана, а којом се, са још израженијом досљедношћу, и данас гласа.
Књижевна критика је нагласила, и не једном, да Радомир Уљаревић, са плодоносним опусом од око петнаест пјесничких збирки, пише заправо једну књигу. У таквој проблемској „нивелацији“ Уљаревић је сваким сљедећим насловом само ојачавао сопствену филозофију. Отуда ће и „Интензивна нега“ у својој темељној поставци наставити да указује на питања која се од људског памтивјека увијек наново отварају и никад не завршавају.
На које и какве координате онда мислимо кад говоримо о Уљаревићевој поезији, било оној ранијој, или најновијој, сабраној међу корице „Интензивне неге“? То су, било кроз свјетовну, ширу духовну или божанско-сакралну транскрипцију, сва она правила, условности, базична упоришта, редосљеди, логичке и интуитивне повезнице људског цивилизацијског пост(ој)ања, од његових почетака до данас. Али како човјек кроз дугу историјску путању није успијевао да колико-толико хармонизује егзистенцијалну и (с)мисаону, идејну пројекцију свог бивствовања, да очува интегралност сопственог поимања свијета, с временом је све више постајао заточеником тог несагласја.
Међутим, тај опасни дисбаланс, то лавирање над свакодневним понором, када се директно, инстинктивно суочимо са питањем бити или не бити, за пјесника постаје прворазредни изазов. У тој општој пометњи, фигуративно речено, и поред свих нејасноћа и исклизнућа која прате људску трајекторију, мисаону окосницу сопственог дјелања и наума пјесник и даље држи у својим рукама. Катаклизмичку атмосферу Уљаревић најављује у пјесми „Дрхтање“ (у првом циклусу „Несећање“) стиховима: „Шта је преостало још од повести? / У њој се не чује ни песма славља, / Очувани су садржају свести, / И дрхтање се наставља, наставља…“, да би одмах у наредној пјесми „Ин виво“ започео „двобој“ са сопственом стрепњом: „Ако што има неумрло, / Тање од паукове нити, / Победиће те, вражја сило, / Оба света ће обновити!“
Без обзира што је причу о свом постању и трајању сложио у „кутије“ исписане историјом и свједочењима, човјек је, у суштини, најнесталније биће на овом свијету: кроз дијалектичку формулу свог избивања на земљи, он се сјећа и заборавља, гријеши и исправља се, надом и безнадежношћу храни своје срце, бива и јак и слаб, данас с вјером у Бога, сјутра најљући безбожник… Но Уљаревићев човјек, иако на константној вјетрометини, било да из незнања самом себи скраћује видике, или му их неко други преусмјерава у своју корист, негдје у дну свијести, у прародитељском духовном нуклеусу, у исконској честици свог родослова, чува своју легитимацију, свој ДНК. А то што ни у свом сјећању није увијек досљедан, подсјетиће га казна, болна и дотад невиђена искушења, лице правде у чије име и опстају земаљски путеви. Пјесма „Несећање“ свједочи о томе једноставно и јасно: „… Јер прогоњени првим заборавом / кажњени у свим будућим данима… Сада у жилама крв нам се леди / У даљини се несећање бели / А ми тек сричемо: аз буки веди…“
Ако бисмо тражили базичну пројекцију Уљаревићевог пјесничког опуса, отуда и најновије поезије, можда бисмо је понајприје препознали у распећу човјековом, у двострукости његовог бића, која се, од његовог памтивијека, некад слабије некад јаче, распламсава између његове земне трошности и духовне, мисаоне енергије. Конкретно, та енергија му својим дозивом кроз ванвремене и ванземаљске координате отвара нове свјетове, нове дубине и перспективе, нову чулност, и другачију загледаност од оне свакидашње.
Ако научници овог времена и даље трагају за ванземаљским вибрацијама живота које би, можда, дале одговор на неке и до данас неодгонетљиве умјетничке форме, Уљаревић, напротив, не само да их осјећа већ их саображава визији сопственог надахнућа и вјере, поручујући нам тиме на незаустављивост човјекове маште, и на његову исконску потребу да себе проналази и ван пронађеног. Јер живот, прожет филозофијом „од данас до сјутра“, удаљава га од сваке мисије, чини га таоцем овоземаљског „распореда“ који почива на голој инерцији датог. А то значи да је ово видљиво искуство које нас легитимише само једна врста писте са које узлијећемо да бисмо у свемирској маглини проналазили одјеке наших промисли.
Да човјек умире и рађа се из свог пепела као феникс, већ је на старту довољан залог да крене да наново испитује каквоћу свог битисања. Колико год да је пепео трагичан и условљен злом у човјеку, Свевишњи нам је пружио и ту могућност да се на такав начин огледамо. Пјесма „Расправа са душом“ говори да су наше тијело и наша душа распети. За почетак – довољно! Да бисмо могли кренути даље у потрагу за сагласјем које ће нас, негдје и некада, додирнути! Међутим, тек на том путу се најочигледније показује наша моћ, односно немоћ нашег поимања истинске, суштинске одреднице живота. Само су изабрани, чија су сва чула окренута ка оностраном, првотном, чистом дјелању, кадри да у његовим понорним дубинама пронађу изворе прве искуствене свјетлости. Тај изазов карактерише највећи дио Уљаревићеве поезије, отуда и ову најновију збирку.
Слово Радомира Уљаревића на уручењу награде „Бранко Ћопић”о златној паучини и сребрној магли
Безименост наше судбине произлази из чињенице да, препуштајући се најчешће излетима задовољства и еуфорији тренутка, као и збуњујућим дамарима историјских датума, заборављамо на духовну нит нашег постања, а што нам пјесник потврђује наредним стиховима: „Оно што ти мислиш вечна тајна да је / објављено већ је у пчелињем зују / Али та писменост теби недостаје / Што очи не виде и уши не чују / То је сушти дио изгубљеног света.“
Додуше, пјесник и сам признаје да се из наше профане статике и самодовољности није лако винути у чисте просторе промисли, па ће у пјесми „Мозаик“, тражећи пут до „тајанства целине“, само констатовати: „Како да препознаш у свеопштој граји, / Где је конац свега, а где је Почело.“
А да бисмо препознали, нужно је свом снагом своје духовности посвећено проницати у тајне нашег универзума, у човјеково постање и опстајање, шта смо и гдје смо, како да се обдржимо а да не окрњимо ни трачак свјетлости од своје душе, како оно што замислимо и учинимо доведемо у најљековитији склад, своје гријехе како да признамо и окајемо, себе да удостојимо сваке жртве за божију праведност… то могу само они предани човјеку до степена светости. Кроз симболику таквог чина, Уљаревић је, заправо, изнио сву дубину свог поетског трагања, своје поетске метафизике. Таква метафизика има људски лик, изван је уских спекулативних манира и имагинарних наратива; нема усиљених ситуација и објашњавања, све што јесте и што није – човјек носи у свом крвотоку као сазнање.
Збирка „Интензивна нега“ наставља поетолошку и проблемску фактуру њеног аутора, који је од прве књиге до сваке наредне, што чине импозантан опус од близу 20 наслова, пратио терет људског постојања као писани, а знатно више као неписани траг времена.
У тај неписани траг Уљаревић урања својом поезијом као испосник, предан до краја својој мисији, поезијом дубинског освјешћења, језички сабраној и одабраној, помјерајући искуствене границе човјекове праксе и поимања. То је поезија која, према ријечима Селимира Радуловића, „оверава пуни смисао старовремених речи да сваки цивилизацијски крет повећава меру наше усамљености“. Само да додамо: и мјеру наше запитаности.
Извор: Печат
