Пише: Алекса Ђилас
Ђиласу ће превођење 10.000 стихова “Изгубљеног раја” узети три године – знатно више него што је планирао. Повремено је уздисао и кукао због потрошеног времена, али му је ипак било драго што је препевао – и то први на наш језик – ово ремек-дело.
Ако је ико класик, онда је то Џон Милтон. Сматра се за највећег енглеског епског песника и обогатио је енглески језик чак више од Шекспира. А ако је ико бунтовник, револуционар и дисидент, онда је то Милован Ђилас. Али, Ђидо је био и писац, а Милтон и револуционар – у Енглеској револуцији средином седамнаестог века, борио се за парламент и републику а против ројалиста, подржао Кромвела и оправдавао погубљење краља Чарлса I.
Алекса Ђилас: Црногорцима је Ђидо сувише сложен и разгранат, зато га неће
Ђидо је под Титовим режимом суђен четири пута и последња казна је била 13 година. У затвору у Сремској Митровици, септембра 1963, одлучио је да препева славни спев Џона Милтона Изгубљени рај. А већ је радио на два обимна романа. Мада је требало да изађе на слободу тек 1971, ужурбано је писао у страху да неће успети да оствари све што је замислио. И уверавао је себе да му много не смета што му ћелија зими није грејана и што је неколико година писао на тоалет-папиру јер му није била дозвољена хартија.
Ђидова супруга (и моја мајка) Штефица писала је Ђиду: „Вољела бих да те тај посао загрије. Ипак је лакше с неким, макар Милтоном, него бити сам.“ И онда кренула да набавља Милтонове књиге и књиге о њему, специјализоване речнике и преводе на друге језике.
Веселин Костић, наш водећи англиста, истицао је тешкоће у превођењу Изгубљеног раја, објављеног давне 1667, и посебно упозоравао на Милтонову „концептуалну сложеност, стилску разбокореност и разуђеност латинизоване синтаксе“. А Марјан Стројан, словеначки преводилац Изгубљеног раја, рекао је да је рад био тако тежак и исцрпљујући, као да је играо шах против Бобија Фишера. Ђиду ће превођење 10.000 стихова Изгубљеног раја узети три године – знатно више него што је планирао. Повремено је уздисао и кукао због потрошеног времена, али му је ипак било драго што је препевао – и то први на наш језик – ово ремек-дело.
Пошто је изашао из затвора, Ђидо није могао да објави свој препев – политички врх је ставио забрану на све његове књиге. Зато га је објавио његов амерички издавач – 1970, у Њујорку. Код нас је изашао тек 1989, добио награду „Милош Ђурић“ и био хваљен од водећих песника, између осталих Матије Бећковића, Стевана Раичковића, Танасија Младеновића. Али, неће бити нових издања и на неколико београдских факултета студенти су упозорени да препев не користе јер је дело некадашњег водећег комунисте. Сада би требало да га поново штампа издавач „Златно руно“ – после готово четири деценије!
Цела прича око препева одражава Ђидов удес. А сâмо дело и Ђидов и Милтонов! Енглеског песника умало не убише присталице Чарлса II (сина погубљеног краља), бацан је у тамницу, дела су му забрањивана. Зато је Изгубљени рај, мада сав од библијских мотива и легенди, у ствари поема отпору и побуни, устанку и револуцији. Главни лик је Сатана, горд и зао, али истовремено и трагични побуњеник против божанске свемоћи. Славни су стихови у којима Сатана, прогнан у пакао, прихвата и изазива своју судбину: „Боље власт у Паклу но дворба на небу!“ Пали анђели које Сатана предводи чине и речима и делом многа светогрђа – Милтон их због тога осуђује али и приказује као смеле и снажних уверења.
Понајвише због двосмислености многих делова Изгубљеног раја, Милтона се сматра за најконтроверзнијег песника у енглеској књижевности.
Милтон је тврдио да песник мора да буде песма – да живи у складу са узвишеним идеалима и прожет највишим духовним вредностима. У истом духу, могло би се рећи како и побуњеник мора да буде побуна – у свему што чини доследан принципима и циљевима своје борбе. Сâм Милтон се трудио да до краја живота буде и песма и побуна.
Изгубљени рај ће бити надахнуће многим песницима, на пример, Вилијаму Блејку, Шелију, Томасу Елиоту, али и државницима и револуционарима, често веома различитим, рецимо Томасу Џеферсону и Малколму Иксу. Нико није боље од Вирџиније Вулф уочио згуснутост и снагу Милтоновог песничког језика, али је она можда сувише уживала у њему да би схватила и његову радикалну политичку димензију.
Алекса Ђилас у „Релативизацији“: Шта треба ценити код Јосипа Броза (други дио)
А Милтоновим стиховима биће надахнути многи борци против колонијализма и империјализма, ропства и расне неједнакости, за национално ослобођење.
У наше време, Изгубљени рај је све читанији, како у Енглеској, тако и широм света. Више је превода урађено у последњих неколико деценија него што их је укупно било у претходне три стотине година. Данас се Изгубљени рај може читати на око шездесет језика. Неки су мали, рецимо фризијски, који говори пола милиона људи у Холандији и северној Немачкој или тонгански, који говори око сто хиљада становника острва Тонга. Ваљда је најмањи манкс, који на сâмом острву Ман зна тек мање од 3 посто становника, односно око 2.200 људи.
Милтонов спев привлачи својом лепотом, али не мање доприноси његовој новој читаности, што људи у њему проналазе своје страхове и незадовољства – због неправди савременог капитализма, бездушности глобализације, угрожених националних и личних слобода, потчињености властима на које се нема утицаја. Изгубљени рај нуди и утеху, даје наду. Изнад свега, охрабрује на борбу: „Прен’те се, устајте, ил’ довека пали!“
Да ли све већа популарност Изгубљеног раја наговештава насилне политичке сукобе и оружане револуције у свету? Не знам одговор али се надам да ће се проблеми решавати мирним путем, поступним реформама. Али, шта би рекли Милтон и Ђидо?
Извор: НИН, бр. 3938, 3. јун 2026.
