Пише: Алекса Анђелић
Називали су их фашистима, нацистима, бољшевицима, пленумашима, страним плаћеницима, издајницима… Свакодневно их таргетирали у таблоидима и на приватним телевизијама, друштвеним мрежама и у јавним обраћањима. Нападали их, повређивали, вређали, а њихове нападаче називали „јунацима”. Говорили да студенти желе да „сруше државу”.
А онда се догодио 15. март, дан када је у Београду одржан велики протест, дан који је власт најављивала као „Дан Д”. Према Архиву јавних скупова, у престоници се на том протесту налазило око 300.000 људи, док је МУП саопштио знатно мању бројку – 107.000.
Улицом краља Милана у 19.11 зачуо се „злослутни сонични удар”, за који се до данас, бар званично, није потврдило порекло. Звук је прекинуо 15-минутну тишину и изазвао панику, стампедо и физичке повреде код окупљених.
С друге стране, код Пионирског парка тог дана догодио се и преседан – студенти редари који су се налазили код парка и шаторског насеља које је „никло” преко ноћи почетком марта прогласили су крај пре планираног. У парку, поред студената који за себе кажу „да желе уче”, налазили су се и мушкарци са капуљачама, обучени у црно. Из правца парка полетеле су флаше и каменице. Редари, свесни опасности и избијања озбиљних инцидената, скинули су флуоресцентне прслуке и свирали крај. „Овај протест више није студентски. Редари су скинули маркере. Моле се сви да напусте простор око Скупштине”, саопштили су.
Стампедо и „прслуци на земљи”
Студенти су од самог старта били спремни да тог дана одговоре на насиље. На подлактицама исписали су бројеве телефона родитеља, адвоката, као и крвне групе. „Адвокат Божо, мама, тата…”, речи које су тог дана изазвале емоције код многих који су видели фотографију руку студента која је кружила мрежама.
Бруцошкиња Природно-математичког факултета у Новом Саду Анђела Елез дошла је у Београд како би помогла колегама. Анђела каже да су исписивали податке још током састанка за редаре у седам ујутру, као и да су новосадски студенти колегама из Београда давали бројеве својих адвоката.
„Наш мирољубиви председник најављивао је велики талас насиља. Имали смо потврду да су људи у Пионирском парку били незаконито наоружани. Из предострожности смо одлучили да на себи имамо неку врсту ознаке која би припомогла да им се пружи медицинска нега или правна помоћ. Могу да потврдим да је било ситуација које би, да су се заоштриле, указале колико је корисно да људи знају моју крвну групу”, каже Димитрије Радојевић, студент треће године Факултета политичких наука у Београду и координатор радне групе за безбедност на овом факултету.
Поред Димитрија и Анђеле, код те „најопасније зоне”, како кажу, нашла се и Миљана Марјановић, студенткиња треће године Државног универзитета у Новом Пазару. Она је редарски прслук имала у џепу, на захтев београдских колега била је у приправности и спремна да реагује уколико буде потребно. А оно што се догодило, описује као застрашујуће искуство.
Она је редарски прслук имала у џепу, на захтев београдских колега била је у приправности и спремна да реагује уколико буде потребно. А оно што се догодило описује као застрашујуће искуство. Упала је у стампедо за који тада нису знали чиме је био изазван.
Ни Анђела, када су полетеле каменице, није била свесна шта се десило на Славији и каже да је мислила да је протест прекинут управо због каменица.
„Као група за безбедност добијали смо и много страшних слика, међу којима су били и чекић и секире из оних трактора који су били око Пионирског парка. Цели дан смо имали дојаве у вези са људима са ножевима и пиштољима… Само смо чекали да неки инцидент избије тог дана. Били смо спремни да ће режим да уради нешто овако, али нисмо очекивали стварно велику размеру инцидента”, каже Анђела.
Скидање прслука било је нешто што су се студенти унапред договорили у случају да атмосфера постане таква да је ван њихове контроле.
Због прекида интернета користили су мотороле које су набавили захваљујући донацијама. На тај начин информације се преносе брзо, чак и када нема сигнала.
„Колеге су ми дале ветар у леђа”
Да позив редара није нимало лак и да су студенти свакодневно изложени озбиљним опасностима, уверили смо се више пута током последњих месеци. Због чега су се одлучили на овај позив, како се одвија процес селекције и обуке редара, те како се носе са емоцијама и како реагују када се догоди инцидент, разговарали смо са четворо младих који обављају овај посао. Поред Миљане, Анђеле и Димитрија, причали смо са мастер студентом нишког Филозофског факултета Јованом Живковићем, који каже да је стицајем околности постао редар.
„На једном од првих протеста, шетња је кренула дужом рутом од планиране и требало је да прође поред просторија СНС-а. Пошто тада нисмо имали редаре, замолио сам колегу, који је са мном део радне групе за безбедност, да будемо редари тако што ћемо пратити масу – један са једне, а други са друге стране, и пазити да не дође до неког инцидента”.
Након тога, одлучио је да настави овај посао, наводећи да познаје борилачке вештине и да је крупније грађе, те да тако може да спречи инцидент уколико до њега дође.
За разлику од нишког колеге, Димитрије је од малих ногу имао додир са безбедношћу. Димитријеви деда и отац бивша су војна лица, а брат је студирао на Факултету за безбедност, па му је било инспиративно да на тај начин буде део блокада. У почетку, дужност је била ограничена само на дежурање на факултету. Касније, када је изашао на улицу, било му је важно да његове колеге стигну безбедно на место окупљања.
Након 15. марта и тврдњи власти да студенти о блокадама факултета уче из „Блокадне кухарице”, приручника од 70-ак страна, сео је и написао својеврсни уџбеник намењен студентима редарима. Димитрије каже да није ни знао за постојање „Блокадне кухарице” до можда месец дана након што је његов факултет ушао у блокаду, те да је мислио да је у питању „неки глуп виц власти” да би студенте представили као „хрватске плаћенике”.
На само три стране Димитрије је ставио најважнија задужења и потенцијалне ситуације које би могле да се догоде, водећи се својим ранијим искуствима са јавних акција. Приручник је написао у тренутку кад је доста нових људи хтело да се прикључи редарима, како би имали „неку врсту основе”, а користили су га само студенти ФПН.
„Када смо тек почели да одржавамо веће протесте, отишла сам по прслук и стала на ‘прву линију одбране’. То је био мој начин да покажем колико сам спремна да урадим за своје, али и за идеале свих нас”, каже Миљана и истиче да су јој колеге из Београда изгледале „моћно” у „препознатљивим зеленим прслуцима”.
„Својим ставом слали су поруку – ‘овде ми бринемо о безбедности свих нас, преузимамо ту одговорност на себе и спремни смо да положимо и сопствене животе ако треба’. Та храброст ме задивила и дала ми ветар у леђа”.
За Анђелу, редарски посао у почетку је деловао „страшно”, али желела је да помогне колегама. Наводи како је била запрепашћена када је видела колеге које су током српске Нове године чувале просторије СНС-а у Новом Саду, страхујући да неко може да им науди.
„И то се десило у јануару, нашу другарицу су претукли после тога. То ми је била једна од дефинитивно највећих мотивација да постанем редарка. Први протест који сам радила био је у јануару испред Ректората и већ тај први пут неко је аутом налетао на мене, није ме ударио – колега је излетео испред. Нагло се зауставио и тада се велика количина беса створила у мени. Тада сам одлучила да сам сада на сваком протесту – има да редарим и никада нећу да престанем”, присећа се Анђела својих почетака.
Додаје да су редари подељени на два бока, предњи и задњи део колоне, као и на саобраћајце, односно студенте који примарно блокирају саобраћај, те да почетнике увек стављају или на бокове или позади. У тренутку када су блокирали Стражиловску улицу у Новом Саду, Анђела се налазила на зачељу колоне када се десио наведени инцидент.
На Филозофском факултету у Нишу, првом који је ступио у блокаду у овом граду, постоји пробни рад за сваког ко жели да буде део радне групе за безбедност, односно само редар.
„На том пробном раду искуснији редари прате понашање и рад кандидата и касније се на састанку дискутује и гласа о пријему”, каже Јован и додаје да се свако ко жели да буде редар упознаје са основним задацима редара. „Једини формални вид обуке јесте употреба мотороле где се кандидат упознаје како се овај уређај користи.”
На ФПН-у свако има могућност да се пријави да буде редар. Након што радна група изгласа да ли ће та особа бити примљена, одлучује се да ли ће дежурати на факултету или да редари на јавним акцијама.
С друге стране Миљана и Анђела каже да на њиховим факултетима не постоји јасно одређена процедура одабира редара, те да свако може да се прикључи било којој радној групи. Иако нема услова, кажу да је пожељно да редар буде особа која је физички спремна, „са брзим рефлексима и петљом” и да се придржава одређених правила, попут тога да док траје блокада улице буду окренути лицем ка ауту и да не дају изјаве за медије.
„Обука редара подразумева поштовање својих позиција на протесту, о чему одлучује координатор радне групе. Правилно коришћење моторола, мегафона и осталих средстава комуникације су обавезне, али и ‘хладна глава’ у опасним ситуацијама; редар мора бити ментално присутан, да не паничи, склони остале или упути масу ка безбедној зони”, каже Миљана.
Главни задаци наших саговорника и саговорница, поред очувања мира и спречавања могућих инцидената, је и вођење о томе рачуна има ли каквих транспарената који би потенцијално угрозили интегритет мирних, нестраначких скупова или целокупне блокаде.
Унутар просторија факултета они се старају да не дође до недозвољених радњи или сумњивих лица, и легитимишу студенте који улазе у ту установу. Под недозвољеним радњама убрајају се туча, уништавање или оштећење инвентара, као и уношење алкохола или наркотика.
Када су у питању инциденти, њихова дужност је да удаље особу која је извршила напад, тј. „њено грађанско хапшење и предавање полицији”. Такође, морају да сачувају интегритете повређене особе и нападача, те да обезбеде све како би се пружила прва и по потреби позвала хитна помоћ.
Студенти редари из свих градова и са свих факултета функционишу готово идентично, попут мале војке – одлично комуницирају, координисани су, потпуно усклађени… А томе им је допринело искуство.
Јован, крупни, црнокоси студент, вешт у борилачким вештинама, каже да у почетку нису имали никакав распоред и комуницирали су путем четова, те је редарење изгледало „доста произвољно”, а касније су почели боље да се организују и променили начин на који комуницирају.
Поред стицања самосталног искуства, Новопазарци имали су огромну помоћ и подршку колега из других градова.
„Колеге су у почетку пристизале у помоћ, јер смо релативно касно ступили у блокаду, и училе нас о томе како тај читав систем функционише. Упутиле нас на неке базичне ствари, а ми смо се касније само надовезивали. У принципу, основна ствар која редара чини добрим редаром је петља и храбро срце. Све остало су мање-више техникалије”, каже Миљана.
У Новом Саду у почетку су трчали с једног краја колоне на други или преносили информације колегама испред како би се она проширила. Временом су се извештили у комуницији.
„Стаклена флаша ми је пролетела поред главе”
Налетање и ударање возилима, гурања, потезање ножева и бејзбол палица, вређање, постали су редовна појава на студентским протестима. Они који присуствују или извештавају са скупова свакодневно су изложени тортури и насиљу оних који се противе блокадама и подржавају актуелни режим. На удару су представника власти и опскурних јавних личности који их таргетирају у медијима блиским СНС-у.
Ни Јован ни Димитрије нису осећали страх пре него што су као редари први пут изашли на улицу.
„Три су разлога за то. Прво, имам поверења у своју способност да се заштитим уколико дође до неког сукоба. Друго, знам да, ако се деси нешто обимније природе (нпр. масовна туча), могу да рачунам на своје колеге да ће ми чувати леђа. Треће, знам колико је СНС у Нишу непопуларан и да немају људе који би се осмелили на такав вид провокација. Постоји и додатни, посебан разлог, а чега сам тек касније постао свестан – полиција у Нишу је на страни студената. Бар велика већина”, каже Јован.
Оба студента сматрају да редар треба да остане мирне главе како не би нарушио целокупну контролу једне колоне и довео друге људе у ризик.
Насупрот њима, Миљана и Анђела истичу да страха увек има, да је нормалан и оправдан. А како време пролази, све га је мање.
Као што је осећа страх, Анђела се осећа и угрожено на протестима. На основу медијског извештавања и видео-записа на друштвеним мрежама, ЦИНС је направио мапу напада на учеснике протеста и блокада, и до сада је забележено више од 90 инцидената – напада на студенте, грађане, професоре и медијске раднике.
У јануару, за време протеста „Застани, Србијо”, на раскрсници Рузвелтове и Улице краљице Марије у Београду возач аутомобила ударио је студенткињу Соњу Поњавић, која је стајала на тротоару, а исте вечери у Новом Саду на Футошкој пијаци организован је скуп подршке повређеној девојци. Тог дана Анђела је била редарка. Док је 20-ак редара чекало колону колега из кампуса, догодио се још један инцидент – незабележен пред камерама.
„На почетку кад смо блокирали улице, нисмо имали одређен моменат кад блокирамо, већ када би неко дунуо у пиштаљку. Изашли смо на улицу и у том моменту аутомобил је закачио човека испред мене. Нема снимака, не постоји ништа у вези с тим инцидентом – све се десило буквално у секундама. Успели смо да блокирамо улицу. Човек је био добро. Све то се догодило испред мене и било ми је страшно”, каже Анђела.
И Јован наводи да је било неколико ситуација кад се осетио угрожено, помињући протест у Грделици. Колегиница која је из тог места га је упозорила да може да дође до неких инцидената, јер је „ипак мање место у питању”, и заиста је „мало фалило” да дође до једног.
„Наиме, током 16 минута тишине појавила се група момака која је нешто добацивала. Мој посао је био да их опоменем да је у току тишина, али нису изгледали као да би их било брига, а био сам усамљен као редар у том тренутку. Ипак, између нас су се испречила двојица полицајаца. Један им је подвикнуо да оду одатле и ухватио се за футролу у којој се налази пиштољ”, каже саговорник.
Попут нишког колеге, и Димитрије се у неколико ситуација осетио угрожено.
„Током прве акције за РТС, где су ме умало ударила једна кола јер је возач покушао да погура редаре, а ја сам био у првом делу и свом срећом успео да измакнем ван њиховог домета”, каже Димитрије.
Такође, наводи и пример 15. марта, када је дошло до сукоба код такозваног Ћациленда.
„Стаклена флаша ми је пролетела поред главе. Не знам сад да ли је био више страх, колико адреналин и покушај само да видим шта се дешава и шта ће бити даље. Осим тога, мислим да ни у једном тренутку нисам осећао уплашеност током неких других јавних акција. Можда приликом протеста код Вишег јавног тужилашта, због тога што је исто један ауто кренуо на мене кад смо били код Славије”.
Два погледа на МУП
Када су се догађали ови инциденти, Димитрије каже да у почетку није било полиције која би могла да их заштити и помогне, а није ни након изјаве Ивице Дачића да ће МУП водити рачуна о безбедности студената.
„Једну ствар коју сам приметио током прве, тачније током једне од акција код РТС-а, јесте да се полиција није постављала на оним деловима који би заправо били од високог ризика. Поставили би се тек касније и до тада ми бисмо морали да регулишемо простор са нашим редарима. Сад тренутно присуство полиције јесте приметно, али још увек људи желе да пробију чак и полицију и на тај начин да науде људима који се налазе на том протесту”, каже Димитрије.
Додаје да највише комуницирају са Јединицом јавног реда и мира, како би на време удаљили особу која покушава да изазове неки инцидент.
За разлику од овог става, Миљана и Јован наглашавају како у Новом Пазару и Нишу студенти од самог почетка имају добар однос са припадницима МУП-а. И поред доброг односа током блокаде зграде Основног суда у Нишу, 15. маја, дошло је до првих инцидената са полицијом, када је приведен и један ветеран, ипак Јован сматра да је то само изолован случај.
„Заиста нам уливају наду у то да нису сви припадници полиције исти, с обзиром на то да смо се уверили у бруталност истих и то колико поједини слепо слушају наређења с врха. То је апсолутно поражавајуће и осуђујемо сваки вид насиља над студентима и грађанима који полиција спроводи, а нажалост – било га је”, каже Миљана.
Попут колега из Београда и Новосађани се не ослањају на полицију и немају поверење у њих, јер су реакције надлежних често касније. Било је и протеста када су „преговарали са полицијом”, попут блокаде РТС или суда у Новом Саду. Хијерархијски виши редари, односно они који имају више искуства, договарали су са МУП-ом где ће се паркирати комбији жандармерије.
И Анђела и Јован мисле да у редовима полиције има људи који не желе да увек испуњавају наређења која добијају. Верују да ће, када дође време, полиција стати на страну студената.
„Тада ћемо збацити овај режим и послати га на сметлиште историје на које и припада”, каже Јован.
„Пробудила сам се 20 минута касније на земљи”
ЦРТА је забележила да је само током марта одржано 1.697 протеста широм земље, док их је у априлу било најмање 1.597. Такође, ЦРТА бележи да је до 12. априла у дијаспори, у 200 градова у 54 државе, организовано више скупова подршке српским студентским.
Сви са којима смо разговарали били су редари на бројним процентима, те да ни оквирна бројка колико изности тај број не би била репрезентативна. И не само да су редарили у свом граду где студирају, већ су то чинили и у другим местима, асистирајући колегама. Разлика између свих тих протеста, причају, је у форми, мотиву и величини.
„По форми могу бити статични, када се акценат ставља на перформансе, и/или у ходу, када имамо масу која шета. По мотиву је специфична категорија. То значи да што је мотив директнији, то ће више људи доћи. Такви су били протести када су прегажене две студенткиње или овај последњи у Нишу када је тог дана долазио ‘Неандреј’. Већина ових протеста су хитни. Протести се могу разликовати по величини. Овде се мисли на територију која ће бити покривена протестом. Највећи протести били су они на којима су студенти позивали целу Србију. Такви протести трају готово цео дан и садрже богат програм”, каже Јован.
Хитне акције „већ имају налет беса” и код грађана и код студената, због саме чињенице да се нешто тог дана догодило. Анђела наглашава да се с тога често боје, наводећи пример акције током које је претучења њена колегиница Ана Вучак, којој су активисти СНС поломили вилицу.
Стационирани протести углавном су мирнији, истичу саговорници, али да то није неписано правило сведочи Анђела која је редарила на протесту „Студентски едикт”, 1. марта у Нишу.
„Пред крај протеста остала сам сама на брзој траци, јер се неких 200 метара нешто дешавало и сви радари су отишли. Остала сам са грађанима, и у том моменту наишао је човек и питао ме да прође. Одговорила сам му да не може и да је пешачки 10 метара одатле. Замолила сам га лепо. Након неких 20 минута сам се пробудила на земљи, окружена људима. Једна жена ме је поливала водом и дрмала ме да се пробудим. Нисам уопште знала шта се десило”, каже она.
Како је касније сазнала њу је мушкарац „ухатио, бацио и изврнуо”. Тада јој је пружена медицинска помоћ од стране студената Медицинског факултета, који на протестима раде као прва помоћ.
И Миљана је радила протесте у другим градовим, као ни Анђела онај у Нишу, када се „тензија осећала у ваздуху”, неће моћи да заборави.
„Сваки је био прича за себе, али сам редарство као такво понајвише осетила у Нишу. Редарили смо на брзој траци целог дана, гужва је била огромна. Долазило је до инцидената јер је убачених елемената било много, па је тако човек пришао и физички напао колегиницу која је била у линији са мном, тачније поред мене”, прича Миљана.
Напад у Нишу на студенткињу одиграо се у вечерњим сатима. Било је хладно, па је и сама атмосфера деловала тешко и помало застрашујуће. Мушкарац је одбио да се склони са брзе траке на захтев студенткиње. Саговорница каже да напад није видела, али да је колегиницу угледала неколико минута касније – на земљи, уплакану и уплашену. Студенткиња је одгурнута „из све снаге”.
„Није ми било свеједно. Схватате да су с друге стране људи који не познају суштину наше борбе и који ће, пратећи наређења с врха, ‘газити преко мртвих’ ако треба. Нажалост, нисам успела да је контактирам касније, да проверим како је. Нападач је побегао”, каже Миљана.
Миљана, Димитрије и Јован били су и редари шетачи. Саме шетње специфичне су и по томе што трају и по неколико сати, укључујући и протест у том месту, а редари морају да буду додатно опрезни и сконцентрисани због возила који пролазе у супротној траци, нарочито у мраку.
„Пумпање” и кад су гладни и „мокри до голе коже”
Посао редара уме да буде јако исцпљујућ, јер морају стално да држе фокус, посебно на целодневним протестима. Тада се јављају и изазови – глад, жеђ, потреба за тоалетом, ал и друштвом и разговором.
Када су у питању вишесатни или вишедневни протести, редари се воде тачно одређеним распоредом – мењају се по сменама, прате ко када долази на дужност и када одлази, како би сви имали адекватан одмор.
Сви саговорници истакли су да им је редарење у неким тренуцима више теже психички него физички. Притисак који имају је константан, јер се од њих највише очекује и сносе велику одговорност. У контексту физичког, једини задатак је да буду на ногама све време, обилазе, врше извиднице да би се уверили да је све у реду, или трче.
Заједно са колегама из Новог Пазара Миљана је на позив колега дошла у Београд, на протест испред РТС-а који је трајао 14 дана. Пазарци су се ка престоници упутили бициклима из Краљева, у који су дошли 16. априла на протест „Пумпај, пумпај, Ибар водо” и исте вечери продужили за Београд, како би за време васкршњих празника одменили колеге на блокади.
„С обзиром на околности и чињеницу да смо тамо стигли у раним јутарњим часовима након целодневног протеста и бици-туре, били смо уморни, али смо одмах отишли у Таковску. Колеге су нам саопштиле да ‘само чекају тренутак’ када ће полиција упасти, тако да је блокада РТС-а била више психички исцрпљујућа него физички”, каже она.
Миљана, нежна и црвенокоса девојка тамних очију, наглашава да је све било лакше да знају да су заједно у „у свему томе” и да их, упрскос различитостима, спаја исти циљ.
Ни временски услови нису увек ишли на руку студената. Много пута на факултете враћали су се потпуно мокри, прехлађени, са температуром или су имали сунчаницу… Редари кажу да пре организовања било каквог протеста прате прогнозу, те да се према томе и усклађују, али да када су хитне акције на то једноставно не могу да утичу.
Велика и драгоцена помоћ су им грађани редари и ветерани. Уз њих се, како кажу, осећају сигурније. Ко ће бити део студентских акција разликује у универзитетским градовима студената са којима смо разговарали – на Филозофском бирају их студенти, док на ФПН-у и ПМФ-у то чине зборови и инцијативе, попут ИТ заједнице.
Миљана каже да су „слободни професори са ДУНП” сами одлучили да стану уз своје студенте и обуку редарске прслуке. „То је била њихова жеља и заиста симболичан чин. Предивна сцена.”
Поноси својих родитеља
Чини се да су студенти својом побуном и борбом за правду пробудили целу земљу. Пешачећи Србијом и позивајући грађане на протесте, они су учинили нешто што ниједан овдашњи политичар није урадио. Возили су и трчали чак до Стразбура. Људи су излазили на улице и дочекивали их уз аплаузе, ватромете, музику, храну и пиће и са црвеним теписима.
Са емоцијама се носе врло добро, иако им је некада тешко да их контролишу. Ови млади људи свесни су одговорности и труде се да остану хладне главе. Емоција коју углавном осећају је понос.
И породице наших саговорника су јако поносне на њих и труде се да им помогну колико год могу. Наравно, као и сваки родитељи, забринути су за безбедност своје деце.
„У земљи у којој живимо, безвлашће је дубоко пустило корене и постало нормална свакодневница. Када ме родитељи виде у првим редовима, најуочљивију – у зеленом маркеру, не могу да сакрију емоције јер су ме одгојили на прави начин; да не ћутим у добу моралне и друштвене кризе”, прича Миљана.
Њихови родитељи генерације су студената које су 90-их такође биле на улици, а породици Анђеле Елез значи и из још једног разлога, будући да су њени родитељи напустили Србију и преселили се у Босну.
„Моји родитељи су отишли су из Србије управо због корупције и због свега што се дешавало. Нису се усрећили у овој другој држави. Али много им је драго да коначно виде да постоји нека промена, да није све изгубљено. Променили смо народ, размишљање… И тек сада видимо да народ неће да допустити да над њиме буде диктатура”.
Исписивање нових страница историје
Иако су мислили да ће их застрашити – нису успели. Иако су неретко желели да их понизе – учинили су их јачима. Студенти су својим акцијама показали да промене увек почињу од оних који верују у њих.
Приче студената редара остаће као подсетник на све оно што је режим Александра Вучића радио својим грађанима од пада надстрешнице на новосадској Железничкој станици, 1. новембра 2024, због које је страдало 16 особа, укључујући и децу. Они нису хероји, нити су то желели да буду. Они су само млади људи који су одлучили да стоје на „правој страни историје”, желећи да створе земљу у којој ће остати и стварати породице.
Извор: НИН
