Пише: Алекса Анђелић
За ретко који вид уметничког и интелектуалног изражаја можемо рећи да је у толикој мери свеобухватан и тоталан као грчка трагичка поезија. Иако уметност по себи нужно мора измицати наденутом значењу њеног стваратеља, те прилагодити се оку посматрача био он појединац или колектив, за грчку трагедију морамо рећи да је са њом овај атрибут уметности доведен до свог крајњег испољавања. Зато је за Есхилову драму, као и за Хомерову поезију, кад се постављало питање која је њихова тематика и о чему оне говоре, одговор увек гласио: о свему.
Целокупно знање тадашњег људског друштва о заједници, судбини, боговима, религији, сакупљено је у један сажети драмски приказ који поприма форму религиозне церемоније. Грчки човек је у дионизијској екстази интимно доживљавао и интернализовао истине о иманентном, али и трансценденталном свету. По том погледу, славни немачки филолог и класичар Вернер Јегер (Werner Jaeger) схватио је трагедију као дидактику.
Иако тотална и неисцрпна, грчка трагедија је ипак производ свог времена, и поједини класичари и филолози су покушавали да разреше замршени чвор трагедије проналазећи принцип који се јасније показује од других. Тако је Аристотел говорио да је рану трагедију од почетка обележавао политички, а не реторички говор. Дакле, трагедија обележава политички изражај једног специфичног друштва, тј. атинског демократског устројства, где се Есхил јавља као њен главни песник и кодификатор.
То је виђење које Аристотел и Вернер Јегер деле са нашим најпрослављенијим класичним филологом, Милошем Ђурићем. По Ђурићу, Есхил је типичан представник тадашње демократске визије о грађанству. Одан Солоновим законима, он их модернизује и уобличава у складу са превирањима до којих су довела дешавања у Персијским ратовима.
Политичко значење
Нова политичка реалност захтевала је нову идеологију и нову форму, чији је први и оригинални изражај античка трагедија. Њен облик, који ће потоњи трагичари касније наследити те на њега се надовезивати установио је првосвештеник трагичке поезије, Есхил. Управо то виђење поретка у складу са тадашњом политичком реалношћу изражено у Есхиловим драмама, биће предмет овог рада. Есхил је искористио митологију и трагедију као алат за исповедање специфичне политичке идеологије свог времена. Тако, митолошке фигуре и државници, представљени у трагедијама, преузимају форму оновремених државника и политичара који су се могли пронаћи у тадашњој Атини.
Узимајући политички смисао трагедије као основу за даљу анализу, покушаћемо да осветлимо тај аспект драмске целине, и тако допринесемо разумевању не само смисла и значаја трагедије, већ и политичке мисли тог времена. Трагедија није само пука хроника и писана повест, већ жива традиција чија је образовна сврха подробно објашњавана и доказивана. За поједине историјске догађаје, трагедија је једини извор из пера очевица, као што је то Есхилов опис битке код Саламине у Персијанцима.
Есхил није тек посматрач догађаја, већ учесник и глас историје кроз драмски изражај. Традиција тврди да на Есхиловом епитафу није било ни речи о његовим песничким успесима, већ је наглашавао његове војничке подухвате, спомињујући га као учесника битке код Маратона. Узимајући у обзир тадашњи утицај и значај драмских песника као гласова и државе и народа, тј. грађана, овај податак нам указује на важност коју су Атињани придавали војничкој, те грађанској служби.
Осим што је политика и религија код Грка једно те исто, тако и грађанска дужност у Атини подразумева и војничку. Борбени поклич Атињана из Есхилових Персијанаца је упечатљив изражај овог поимања дужности: „Хајд’те крен’те сада, синови ој хеленски, дом ослобод’те, ослобод’те дјечицу па жене, очинскијем бозим’ спас’те кров, гроб дједовима! Сад за битак бије се бој!“
Чини се да су Персијски ратови допринели кристализацији ове новонастале политичке и грађанске оријентације. Ратна превирања допринела су дефинисању заједнице и наглашавању хеленског идентитета у сукобу са спољашњим непријатељем у виду персијског освајача.
Дужности грађана
Можда у целокупном трагедијском корпусу не постоји бољи пример те идеологије и поимања дужности, грађанске, и војничке врлине од Есхилове Седморице против Тебе. Драмска и митолошка позадина трагедије, у виду Етеоклове одбране Тебе од нападајуће Седморице служи као погодан спроводник политичке поруке садржане у тексту. У Седморици, Етеокле и његови савезници су представници идеалних грађанских врлина и исправног односа према сакралном.
У сукобу са Седморицом и Полиником, који својим слепим и махнитим насилништвом представљају трансгресију над божанским поретком, јавља се слика уређеног и побожног устројства полиса. Хибрис (ὕβρις) агресора супротстављен је и позициониран у односу на смотреност и, у грчком погледу, богобојажљивост Тебанаца.
Представљањем сваког од агресора, Есхил изванредним и језички богатим описима знамења на штитовима нападајућих Аргејаца ствара слику обести и разулареног, титанског хероизма који је увек претио уређеној заједници. Описи Капанеја, једног од Седморице, су овде репрезентативни: „Он град ће, каже, нама, било богу то ил’ с вољом ил’ не, раскопат, – неће га ни Зеусов с неба гром одвратит, спријечит моћ!“
На његовом штиту је директна претња усмерена божанском и државном поретку: „А за знак има гола он ватроношу, у руци гори зубља – њег’во оружје, и златна збори слова: ‘Град ћу сажећ ја!’“ Етеокле и, можемо претпоставити, публика атинског позоришта, су згрожени овом бесомучном увредом упућеном ка небесима. Капанеј „пјан од весеља луда – к небу смртник он до Зеуса шаље бучних, шумних речи рој!“
С друге стране, божански поредак, и полис чији је он представник на земљи, проналази своје браниоце у Етеоклу и његовим саборцима, пуноправним грађанима Тебе, припадницима изворног соја оригиналних становника Тебе, односно потомцима змајског семена (Σπαρτοί). Етеокле описује њихово племенито порекло и врлине сукладне браниоцима како небеског тако и овоземаљског, државног поретка.
Мегареј је типичан пример тог етоса: „Мегареј, Креонтов је, змајско семе, род, он пустог, бијесног коњског њиска, дахтања зацијело препаст се неће, врата оставит, већ ил’ ће мртав маји платит његу сву ил’ два ће момка и на штиту онај град он зграбит, плијеном своме оцу китит дом!“ Дакле, идеални браниоци Тебе су они „добра рода, који Стида пријесто штују увијек, и мрзе на све ријечи таште, охоле“. Њима ће у боју „Арес судит, ал’ их у бој шаље Правда, наша крв, да мајку си од копља бране душманског.“
Трагички хероизам
Већ у првим стиховима Седморице против Тебе Есхил излаже своју визију грађанске одговорности: „Сад вама је – и младу, коме младост још врхунца не досеже, и одмаклу већ – сву тијела свога снагу скупит, сјекнут њом; Свак бригу брини, како доби личи му, помажи граду, нашег краја бозима олтаре штити, никад част да се не затре, и брани дјецу, земљу – мајку предрагу! Ко дјеца откад грудом милом пужете, свом муком вијек се мучи она, гаји вас и отхрани, да вјерни њојзи синови, штитоноше у овој биједи будете.“
Ови стихови су сасвим у складу са славним покличом Атињана из Персијанаца, што нас води ка закључку да овде митска грађа не претендује да верно прикаже ратничку диспозицију фигура из херојског доба, већ митолошки актери испољавају ставове и гледиштa типичне за војсковође и државнике тадашње Атине. Етеокле више подсећа на атинског стратега или генерала него на хомеровске ратне господаре и племенске вође. Његов племенити етос и личне врлине чине га архетипским трагичким јунаком, који притиснут силом неумољиве судбине сваким кораком јури ка њеном испуњењу.
Као такав идеални је представник трагичког хероизма којим је Ниче у свом Рођењу трагедије био толико одушевљен, и његово стоичко, резигнирано прихватање судбине увршћује га у редове најупечатљивијих ликова грчке књижевности. У његовом примеру Вернер Јегер је видео израз оног хероизма чија апотеоза у виду коначног јуначког чина бива додатно подупрта трагичним исходом. Етеокле и у својој пропасти одржавa достојанство, а неизбежна пропаст до које доводи Едипово проклетство само омогућава још јасније испољавање херојске резигнације и трагичкoг карактера.
Као представник смерне и трезвене побожности, он суздржава ламентације хора тебанских жена, чије жалопојке превазилазе меру и доприносе ширењу опште панике и метежа. Уместо тога, Етеокле препоручује сталожени пијетет и поуздање у борбене способности тебанских ратника: „Па мол’те, тврђа да нам копље душманско сад скрши! То зацијело дат ће богови, ал’ бози, кажу, остављају пали град“.
Полису који одржава додир са божанским, и негује смотреност, поредак, те поштује прописану меру (Μέτρον), не прети опасност од божанске абдикације, и може да рачуна на њихову помоћ. У контрасту са старијим поимањем, где победа долази од богова те је сваки труд излишан, Есхилов поглед овде изражава развијенији стадијум грчке религиозности, који негира апсолутни детерминизам и оставља простор за људско деловање и испољавање карактера.
Морална заслепљеност (Ἄτη), непромишљеност, неразборитост, је она сила која води ка испуњењу злосретне судбине. Етеокле се држао исправне линије грчке религиозности до одлучујућег тренутка, када је његов инхерентни, али и наследни карактерни недостатак запечатио његову судбину. „Човеков карактер је његова судбина“ рекао је Хераклит, и са овим гледиштем би се сложио и Есхил. Својим духом самопрегоревања и личне пожртвованости, Етеокле представља идеалног државника у очима Есхила. Противних сваког преступа, поборник олимпијског поретка, те представник оружане класе хоплита, бива осујећен само својим презиром према смрти и судбини.
Комплетнија слика
Ако нам Седморица против Тебе омогућавају да реконструишемо рудиментарну верзију Есхилових политичких гледишта, онда ће нам његове Хикетиде помоћи да изградимо комплетнију слику. Хикетиде, као и Седморица обилују теодикејским наративом на који смо навикли читајући његове драме. Есхилова трагичка религиозност овде је добила најлепши изражај у монументалним химнама Зевсу испеваним од стране ћерка Данаја.
Овде се јавља конвенционална форма драмске изведбе, где хор заузима место као главни и једини актер. Такав драмски аранжман оставља утисак имперсоналности, односно безличности учесника драме, што омогућава да се дидактички садржај пренесе што упечатљивије. Иако ефекат на који се у овом случају претендује циља на проузровокавање страхопоштовања према боговима те њиховом поретку, који су заштитници институције гостопримства (ξενία), ипак и у овој драми политички садржај никако није на маргини.
Данаиде које су везане за тло долине Нила, навикнуте су на тиранију оријенталног деспотизма. Своју молбу да их заштити од насилништва Египтових синова упућују краљу Арга, Пелазгу. Таква молитва, изложена са свим религиозним церемонијалом углавном би била довољна да покрене било каквог владаоца, па и Пелазга, ка безрезервном пружању помоћи. На овом месту Есхил врло проницљиво користи религиозни језик као средство примољавања Аргејаца.
Данаиде уцењују Пелазга позивањем на богове и њихово свето право као прибегарке, али са друге стране, код Пелазга се јавља један сасвим другачији однос према вери. Јер, иако обичаји нису сазрели, политички облик из чијег угла пише Есхил далеко је развијенији и напреднији. Иако Данаиде машу прибегарским штаповима опточеним белом вуном који симболизују њихово свето право, Пелазг одбија да им пружа помоћ док њихов случај не изложи народу.
Размена која услеђује јесте језгро политичког расплета драме: „До огњишта у дому не сједите мом“, рећи ће краљ Пелазг, „А љагом каља ли се заједница, град, сав народ нека се скупа труди, тражи лијек! Обећат нит извршит нећу ништа ја, док грађанима свијем то не саопћим.“ Тешко је замислити да би било који краљ из херојског или микенског доба испољавао оваква демократска гледишта. Пелазг се овде, попут Етеокла, јавља у савременијем облику, и његов обзир према народној суверености асоцира на демократско уређење тадашње Атине.
Исто тако, у тексту се појављује својеврсан омаж демагогији, који нас неодољиво подсећа на модерну политичку праксу. Како би дао изгледније шансе да предлог Данаја и његових ћерки буде прихваћен од стране народа, Пелазг препоручује да Данај буде тај који ће молбу пренети Аргејцима: „А ти ми, старче, оче девојака тих, сад одмах у руке де узми гранчице, на жртвенике друге бозим’ домаћим дај метни, сврху да дошашћа вашег свак види грађанин и на ме не свали сву кривњу! Област, владу воли кривит пук.“
Пелазг овде више наличи каквом популистичком вођи, свикнутом на тактике представничке демократије него микенском краљу. Есхил на овом месту одаје политичку образованост која је једино могла бити стечена посматрањем тековина и процеса атинске демократије. Овај ситан али незанемарљив детаљ доприноси комплетнијем разумевању Есхиловог степена политичке свести.
Побожни браниоци
Данајеве ћерке нису навикнуте на облик владавине са којим се суочавају крочећи на тло Арга, и на Пелазгову одлуку да њихов предлог прво предочи народу реагују са чуђењем: „Ал’ ти си град и ти си народ, пук, власт бескрајна је твоја! Олтаром владаш – земље огњиштем, сам гласом, мигом својим равнаш ти, сам жезлом тресеш на свом пријестолу.“ Поднебље из којег Данаиде долазе јесте подручје оријенталне деспотије и апсолутне владавине богокраљева.
С обзиром да се Египтови синови у овој драми јављају као инвазивна снага са Истока, импулсивна и освајачка, вероватно је да је контраст који је Есхил направио у овом делу инспирисан искуством Персијског рата. Њихов презир према божанском и дионизијевска помама ставља их на страну прекорачења и обести, упоредиво са осудом Ксерксове кампање у Персијанцима.
Нагонска помахниталост и жудња, која тера синове Египта да јуре Данаиде преко мора, наилази на отпор у виду уређеног и разумног поретка краља Пелазга и Арга. Већ смо видели како аргејски политички систем подсећа на атински. Утолико нам је лакше да величанствену молитву Зевсу, коју Данаиде посвећују Аргу када коначно стекну његову заштиту, разумемо као оду граду Атини и његовом просперитету: „Никад нек се куга људска не празни града овог! Домаћим нека синма крв не роси с ране груду, поље! Никад младости се цвијет не тргао! Крвник Арес, Афродите милосник не покосио травке! Светим нека пламом пуни олтари плану! Старци их брижно пазе. Граду им срећа цвала, штовали Зеуса силног. Госту је чувар највиши! Нови увјек молимо земљи рађати се краљ, а Артемида ловка трудне чувала жене!“
Својом побожношћу, исправном владавином, и поштовањем обичаја, Есхил је уз помоћ Пелазговог Арга изградио трагичку верзију Атине за коју се надао да ће се актуелизовати у стварности. Ове молитве опомена су Атињанима да се увек обазиру на ванвременски поредак богова, и да своју државу и политичку праксу усмере и ускладе са божанским.
Осим побожности, која чини један од основних појмова на којима Есхил заснива свој идеални политички поредак у свим трагедијама које смо изучавали, јавља се и нужност одбране која ће га штитити од спољашње опасности. Овај мотив јасан је како у Седморици тако и у Хикетидама. Данаиде застрашује изненадно искрцавање Египтових синова: „Египтов род је ћуди бијесне, злопаке – сит боја никад!“, на шта Данај одговара: „Ал’ силу крепкијех ће наћи мишица, на сунцу жеги оне отврднуле су.“
Лако је закључити како овај стамени отпор Аргејаца Есхил замишља као драматизацију хеленског сукоба са Персијанцима. Као Ксерксова војска и Седморица, Египтови синови не хају за божју власт и спремни су да делима потврде свој пркос према боговима. Описани су као једна дионизијевска сила разузданог импулса: „Ал’ оног трозуба ни божје светости неће се препаст нит ће, оче, канит нас! Са пакосна су срца охоли и бијесни, дрски као љути пси! За бога марит неће.“
Данај, додуше, верује да њихов пркос и омраза према боговима само јаче подупиру праведништво Аргејаца: „То дјецо, бит ће од користи лијепе нам, по теби боговима кад се омразе. Ал’ има ријеч: од паса вуци јачи су, а библа влат наткрилит неће жита клас.“
Правда, оличена у наклоности богова према земаљском прегалништву, пронашла је своје заштитнике у побожним браниоцима аргејског краља Пелазга, који су зарад божанске правде спремни да ступе у бој. Овде се чисто политички циљ повезује са религиозним, јер је напад на сакрално уједно и напад на саме темеље политичког устројства. С обзиром да Египтови синови немају поштовања према боговима, а аргејски поредак је одсјај сакралног на земљи, њихов покушај насилног отимања Данаида и пренебрегавања аргејске суверености је утолико увредљивији.
Одбрана суверености
Преступом над божанским, Египћани прелазе на политичко. На овом месту се јавља Есхилова одбрана суверености и територијалног интегритета. Када Египћани кроче на аргејско тло и покушају да отму Данаиде, краљ Пелазг је згрожен овим кршењем правила исправног поступања према којима сви странци који ступе на туђе тло морају да се носе.
Пелазг им упућује: „Ти, што то радиш? Од обијеста какве ми Пелазга земљу сад срамотиш, газиш част? Зар граду бабљем, мислиш дође, стиже ти? Ти – барбарин са Хеленима грдно поступаш! Ти много згријеши с луда, бијесна срца свог.“ Египћани тврде да поштују своје право власништва које им дато од стране богова Нила, на шта Пелазг одговара: „А богови наши нису ништа, тако разумех те?“ Као странци, Египтови синови се налазе на туђој територији и морају се прилагодити обичајима земље којој су дошли. Очигледно је да Есхилова демократска идеологија поприма другачији облик од онога на који смо навикли у класичним дефиницијама демократије и правне државе.
У овој итерацији демократског и грађанског државног устројења, основни носилац народног суверенитета и грађанских права је домицилно становништво које има удео у функционисању тог уређења, па самим тим и интерес да га брани. Аргејци се не позивају на општеважећа начела нити универзална права, већ захтевају да њихов поглед на божанско и политичко отелотворен у њиховом граду буде поштован од стране туђина.
Данаиде су пронашле склониште у праведном и побожном поретку Арга/Атине, чије су хвалоспеве опевале својим химнама Зевсу. Народ, гласајући на скупштини којој је дато сво опуномоћење, изгласао је да Данаидама буде пружена помоћ, и тој одлуци се Египћани морају повиновати, а Аргејски ратници је применити и обезбедити.
Са овом анализом Есхилових мање читаних драма, видели смо да се у њиховим редовима налази једна имплицитна одбрана политичких принципа складних са тадашњим атинским државним поретком. Атина из Персијанаца сукладна је са митологизованом Атином у Седморици и Хикетидама. Елементе ове политичке идеологије можемо пронаћи у принципима побожности, одбране, и ексклузивитета.
У свим трагедијама Есхилова главна брига је да ток драмских дешавања доведе до остварења божанске правде, те су сва политичка устројења нужно и идеални браниоци исправне мере и хеленског пијетета. И Теба и Арг својом побожношћу и обзиру према божанском противстављени су њиховим рушиоцима у виду Седморице и Египтових синова. У истој мери у којој представљају идеалну Атину, у толикој мери су и митологизовани бастиони одбране сакралног.
Овде постаје јасно да је Есхилова порука Атињанима у овим трагедијама била да себе сматрају представницима божанске силе на земљи. Његова жеља је била да химнама Зевсу из Хикетида устоличи ову веру код Атињана и тиме пробуди страхопоштовање према боговима. Исто тако, видели смо да је ратнички елемент безрезервно стављен у службу сакралног. Есхил никако не очекује да ће пука побожност донети победу, што смо видели у његовој осуди хорске ламентације над судбином града у Седморици против Тебе.
Уместо тога, држава и вера морају се ослонити на промишљену и трезвену примену силе како би поредак био сачуван. Ту улогу испуњавају тебански и аргејски ратници, те Етеокле и Пелазг. Такође, у сукобу са инвазивним преступницима и агресорима можемо пронаћи пример Есхиловог издизања ексклузивитета као политички важног принципа. Линије сукоба су јасно исцртане, и Есхил се не преже од тога да непријатеље прикаже као страну инвазивну силу.
Ови мотиви су јасни у оди грађанској врлини и дужности са почетка Седморице, коју смо цитирали на почетку текста. У Хикетидама тема је још израженија, где се Египћани третирају као јасно супротстављена група странаца која одбија да се подреди правилима државне заједнице на чије су тло крочили. Чак и у разматрању о пружању помоћи Данаидама јавља се дилема о томе да ли државне интересе треба подредити захтевима странаца.
Дилема је, као што знамо, решена консензусом грађанске скупштине. Али то такође значи да само грађани, који су носиоци суверенитета, поседују прерогатив који им омогућава да такву одлуку донесу. У сукобу са Египћанима ситуација је још јаснија, те се пред њих као странце поставља захтев да поштују богове, законе, и суверенитет заједнице коју су посетили. Овде се ексклузивитет као елемент Есхиловог поимања државне идеологије најоштрије показује.
Иако дефинисање политичких позиција није главна намера трагедија које смо изучавали, ипак се њихова улога намеће као важан елемент драмског расплета. Есхил је био спреман да прикаже неке идеалне, али и реалне аспекте функционисања атинског државног поретка. Више од тога, Есхилово третирање политичких тема показује његово виђење идеалног државног поретка.
Морамо закључити, на основу досадашњег читања трагедија, да је у њима свака позиција дефинисана апсолутно. Различити ликови и митске фигуре гласноговорници су религиозних и политичких оријентација. Није случајност да је Есхил изабрао одређена државна уређења као божански оправдана. Тиме је јасно дао до знања какав однос према божанском и политичком према њему заслужује похвалу, те дефинисао његове антитезе у виду митологизованих приказа обести и прекорачења. На основу овога, јавља се једна кохерентна слика идеалног друштва, поретка, и грађанске врлине какву је види Есхил.
Алекса Анђелић je политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
