Пише: Редакција
Једна сентенца Борислава Пекића која гласи: „Не мења човек странку, него странка човека“ – тако прецизно може да служи као лозинка црногорских политичара. Но, када је у питању актуелни предсједник Црне Горе, то је помало дискутабилно.
Наш предсједник се можда и није промијенио већ у сусрет подгоричким изборима показује једно од својих правих лица. Он тек тражи странку која ће изгледати у складу са њим самим. Јер, када он каже „странка“, мисли „Ја“; исто тако, када каже, „држава“ мисли „Ја“, што се тако лако чита са његових усана. Самим тим, све више личи на свог претходника; да баш оног Мила Ђукановића којем се младалачки и дрско успјешно супротстављао у предизборној кампањи. Ох, колико смо му тада вјеровали…
У једном од скорашњих изјава трасирао је подјелу на пристојну и цивилизовану, односно на ретроградну националистичку Црну Гору. Ова друга га је довела на власт, а ова прва тек треба да задобије његово повјерење. Другим ријечима, Јаков се сада нашао у оној дјечијој игри званој „између двије ватре“. Е, сада да ли се снашао то је већ питање за далеку будућност. У најскорије вријеме остаће у игри као центарфор с клупе. Дијелом га лимитира функција коју обнаша, а дијелом у већ виђеном тиму с Дританом Абазовићем и Луком Ракчевићем он тешко да може доћи до капитенске траке. Фали ми кључни мишић: лидерски потенцијал.
Остаје још једно необично питање: Па да ли је могуће да је Милатовићу досадна улога предсједника Црне Горе, те се већ подузео амбиције да руши Владу!? Склони теорији завјере могли би помислити да Милатовићева права странка и није у Црној Гори, већ је он првотимац неке иностране филијале, која има добар план за Црну Гору. Судећи пак по тенденцијама политичког раста и развоја, рационалније је помислити да је Милатовић сам прокоцкао свој политички максимум.