Пише: ђакон Павле Љешковић
„Оче, Бог ти помогао! Бог ти помогао! Дај ми пет еура! Само још овај пут, оче“ – говори ми човјек тамније пути, за којег не могу тачно да оцијеним којих је година. Када сам се прије петнаестак година доселио из Никшића, редовно сам га сретао по будванским улицама и изгледао је скоро потпуно исто као и данас! Једина је разлика у томе што је тада тврдио да му паре требају за храну или аутобуску карту, док сада готово да се и не труди да прикрије да му је новац потребан за хероин.
„Оче, Бог ти помогао! Пет еура. За мене и моју дјевојку! Моју љубав“ – док ми то говори, руком показује у правцу дјевојке у двадесетим годинама, раширених зеница и свјетло плавих очију, којима све вријеме тупо гледа у једну тачку. Низ њено дуго чело, лијено се сливају крупне грашке зноја. Пола седам је ујутро и већ је сада јасно да ће бити прави тропски дан. С обзиром на доба дана, на улици је присутно доста свијета. Једине особе у дугим рукавима су њих двоје, будући да на тај начин покушавају да прикрију иглама избодене руке. На његовим панталонама, баш као и на дјевојчиној дуксерици, јасно су уочљиви трагови пијеска. Изгледа да им се бурна ноћ завршила тако што су на крају преспавали на некој од плажа са које их чувар није отјерао. Изврћем џепове на мантији у намјери да га увјерим да код себе немам нимало новца.
Говорим му како недјељом , када одлазим на јутрење и литургију, углавном не носим новац са собом. Трговине тога дана не раде, па све и кад бих хтио да купим нешто не бих имао гдје. Након мојих ријечи ме је изненада зграбио за десну руку и док је покушавао да је пољуби, изговорио је следеће: „Молим те, оче! Мојој дјевојци, мојој љубави је данас рођендан! Још ћемо само овај пут, а онда колико сјутра идемо на одвикавање! Вјенчаћемо се и дјецу имати. Кажи му , љубави! Кажи, душо! Зашто ћутиш“?!
Међутим, дјевојка једнако ћути и као да кроз некакав замишљени прозор гледа у чаробни свијет до којег јој је тако мало потребно да стигне! Тек пар милиграма убризганих у њене већ добро уништене вене, одвешће је бар на тренутак до стања за које она мисли да је неописиви мир и блаженство!
У том тренутку се недалеко од нас зауставило полицијско возило. Чим је опазио милицајце, ухватио је дјевојку под мишицу и дао се у паничан бијег. Након неколико неспретних корака, дјевојка се саплела о његову лијеву ногу и пала. Успио је да је брзо подигне, те да заједно са њом побјегне полицајцима , који се нису претјерано трудили да их ухвате. Органима реда сам рекао да, што се мене тиче, нису ни морали да интервенишу, те да бих и сам успио да ријешим проблем, будући да сам то сваки пут успјевао до сада већ небројено пута.
„Све ја то знам, господине! Међутим, њих двоје су у задње вријеме толико агресивни, да неће да пусте човјека да прође док им не да бар нешто новца. До сад смо их приводили више пута, но, кривична пријава и пар ноћења у станици је све што су добили“ – говори ми крупни, проћелави полицајац са мјеста сувозача у ауту. Након што се патрола удаљила, случајно сам погледао у правцу мјеста гдје је дјевојка пала и тек тад уочио крвави траг. Изгледа да је , при паду, носем ударила о плочнике, што је изазвало обилно крварење.
Убрзо ће поподневна жега тај траг исушити до те мјере да се неће сасвим јасно моћи распознавати да ли је тај траг баш од крви или какве друге тамније течности, коју је неко немарно просуо по плочницима…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
Извор: ИН4С
