Пише: ђакон Павле Љешковић
” Хоћеш ли ти и даље бити мој отац” – упитао га је шестогодишњак риђе косе и крупних плавих очију, док га је посматрао како износи из стана последње кутије са стварима. На дјечаково питање у том моменту није обратио нарочиту пажњу. Био је задовољан због тога што је његова супруга коначно потписала папире за развод. Са његове тачке гледишта, све је тада изгледало савршено. Супруга је добила старатељство над дјететом, стан и заједнички аутомобил. Он је већ неколико мјесеци живио са новом, тринаест година млађом дјевојком у стану који се налази у једној од будванских новоградњи. Стан им је купила његова мајка, која га је већ дуже вријеме охрабривала да напусти супругу. Такође му је дала и неограничен буџет да свој нови дом опреми што раскошније. Његова дјевојка је тих дана била необично задовољна и расположена. Поклањала му је пажњу која му је недостајала у браку.
Уопште гледано, тада је заиста изгледало да за њега долазе неки бољи и безбрижнији дани. Данас, више од двије године након развода, све је потпуно другачије! Дјевојка, од које је у међувремену сазнао да не жели традиционални брак и дјецу будући да јој је важна каријера, је све незадовољнија и раздражљивија. Готово сваки разговор са њом у последње вријеме се завршава са свађом и веома гласном расправом. Његова мајка често долази код њих и њој упућује исте критике које је пребацивала и бившој супрузи, будући да ниједна жена није довољно добра за њеног сина јединца. Такође, готово никада не пропусти да их подсјети да је стан она купила и опремила! Последњих мјесеци је почео често да одлази код свог оца како би му се пожалио и добио од њега неки савјет и подршку. Међутим, сваки пут наилази само на зид ћутања, док га посматра како у малу кристалну чашу досипа коњак или виски. Његов отац је човјек који никада не попије више од три или четири чашице пића. Оно што је у том свакодневном вишесатном ритуалу необично јесте чињеница да у сваком гутљају ужива, трудећи се да осјети мирис и арому пића које је одабрао за тај дан. Ради се о ћутљивом и неразговорљивом човјеку, који на свог сина никада у животу није повисио тон нити га је у дјетињству кажњавао због несташлука. Међутим, за све ове године нису успјели да развију међусобну блискост. Због тога се трудио да све очеве грешке у васпитању не пренесе на своје дијете.
Разумљиво је да га је од релација са дјевојком и родитељима много више бринуо однос са његовим сином, који се последњих мјесеци нарочито погоршао. Два дана у седмици које им је суд одредио за виђање, дјечак проводи играјући се са телефоном. На очева питања одговара штуро, а често га ни не удостоји одговора. Ни на поклоне не реагује као некад. Скоро му је купио најновији ајфон. Дјечак му се није ни захвалио већ је само поклон убацио у ранац и отишао преко врата стана. Читаву ствар не олакшава ни његова дјевојка, која у задње вријеме захтијева да јој се дан раније најави кад долази код њих дјечак, како би отишла код другарица или својих родитеља.
Тога дана су га нарочито погодиле ријечи које му је дјевојка упутила приликом најновије свађе. Зграбио је кључеве од аута и у трик мајци, старом шортсу и кућним папучама излетио из стана, не реагујући на њену по стоти пут поновљену пријетњу да је, ако се смјеста не врати, неће касније затећи код куће. Одвезао се до бивше супруге и замолио је да, иако данас није његов термин, проведе пар наредних сати са сином. Међутим, већ после пола сата дружења, дјечак је бризнуо у плач и рекао му да он све ово данас не може да ради, те да га смјеста врати кући. Док га је посматрао како се, снажно залупивши врата аутомобила, трчећим кораком пење уз степенице зграде, осјетио је исту ону духовну мучнину, која га у задње вријеме често мори. Разлика је у томе што се овог пута мучнина преметнула у снажан физички бол. Неколико тренутака је размишљао да ли да се јави изабраном љекару, да би на крају, ипак, одлучио да пође у цркву. И сада, док стоји испред храма у Старом граду, загледан у фреску , која се налази изнад улазних врата цркве, као да се све недоумице, страхови и дилеме које је имао у свом досадашњем животу повлаче пред следећим питањем:” Господе, да ли сам ја и даље његов отац”?!
Извор: Светигора
