Пише: Ђакон Павле Љешковић
Док посматра сцену крштења на Јордану у италијанском филму „Јеванђеље по Матеју“ из 1964. године, гледалац има утисак да у моменту када Христос прилази Св. Јовану Крститељу цијела природа занијеми пред величанством и љепотом тог призора! При снимању сцене, редитељ је користио, за оно вријеме, нове покрете камере у, како се у једном од бројних интервјуа и сам изразио, скоро документарним кадровима. Његов филм се у много чему разликује од осталих који су рађени на тему Христове проповиједи, будући да је лишен холивудске естетике, гламура и патетике. За глумце су намјерно изабрани натуршчици. Такође, редитељ се труди да прича Јеванђеља по Матеју једноставно тече, при чему се строго водило рачуна да у сценарију не буде импровизација, већ да сваки дијалог у филму буде директно из јеванђељског текста. Из свега реченог се може закључити да је филм радио неко ко добро осјећа дух Јеванђеља и одлично познаје хришћанску културу.
Све то не би било нимало необично да редитељ филма није Пјер Паоло Пазолини, у то вријеме познати љевичарски активиста и атеиста, који је у више наврата и прије и после снимања филма јавно критиковао дјеловање Римокатоличке цркве. Међутим, у тим јавним иступима готово увијек се трудио да не повриједи осјећања вјерника. О његовој просвећености и отворености за друго и другачије мишљење сведочи и чињеница да се одазвао на дијалог Римокатоличке цркве са невјерујућим умјетницима, који је 1962. године папа Јован 23. иницирао у Асизију.
Неких годину дана прије доношења закона о вјерским заједницама који је узроковао величанствене литије, на једној од црногорских телевизија је емитована емисија у којој као да су се учесници напросто утркивали у својој необавјештености и непознавању православне вјере и културе. У томе је предњачио гост емисије који је истакао мишљење да су православне иконе и фрескопис лишене радости, те да , по њему, имају скроман умјетнички домет, при чему му је посебно засметао начин на који се на иконама приказује лик Св. Петке!? Из овога закључујемо да тај човјек једноставно не зна какав углед и значење православна икона и фрескопис имају у светској културној баштини. Уосталом и сам Пазолини је више пута истицао да је лик главног глумца за свој филм бирао по узору на лик Христа у византијској иконографији. Уопштено посматрано, значајан број наших јавних дјелатника – политичара, глумаца, редитеља, радијских комичара и свих осталих који полемишу против Цркве, су углавном људи који никада нису присуствовали неком православном богослужењу, па самим тим нису ни осјетили радост богојављенске литургије на којој се, након заамвоне молитве, поју прелијепи тропари, који спадају у сам врх црквене поезије, након којих слиједи чин освећења воде. Из незнања о својој хришћанској култури и традицији рађа се непросвећеност, а непросвећеност најчешће узрокује мржњу. Управо је та мржња довела до тога да се Црква ових дана, махом у коментарима на безмало сваки текст везан за њу на разним интернет порталима, оптужује за неке ствари са којима никако није могла имати везе, као што је страшни догађај на Цетињу. Мржња доводи и до паљења аутомобила који је користио свештеник Мијајло Бацковић. Мржња онемогућава и сваки цивилизовани дијалог са Црквом.
Када су Пазолинија својевремено упитали како се догодило да баш он као невјерујући човјек сними филм о Христу, он им је одговорио на следећи начин: „Ако знате да сам невјерник, онда ме познајете боље од мене самог. Можда сам и невјерник, али сам невјерник који гаји носталгију за вјеровањем“.
Носталгију и чежњу за вјеровањем је гајио и Антон Павлович Чехов. Иако се већину свог живота изјашњавао као агностик, то га није спречавало да се диви православној култури и богослужењу. За њега се зна да је често ишао у цркву и појао за пјевницом. Због тога у његовом грандиозном књижевном опусу нема баш ничега што би увриједило осјећања вјерника. Међутим, поставља се питање да ли је могуће да озбиљне домете у култури и било којој друштвеној области која афирмише основне људске вриједности оствари особа која у себи гаји било какав облик мржње, па и онај према Цркви?
Са друге стране, ко од нас хришћана може са сигурношћу да каже да се, за разлику од непросвећених атеиста, невјерујући људи у чијим срцима нема мржње према Христу, на кончини неће на неки тајанствен начин сусрести са милошћу и љубављу Господњом? Није ли нам Господ у јеванђељу по Луки поручио следеће: „Ко није против вас, са вама је“ (Лк. 9,50)!
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)
