Пише: Академик Игор Ђуровић
НВО Пандурица из Никшића са благословом и уз подршку Митропопије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке Српске православне цркве већ двије године спроводи хуманитарну и меморијалну акцију „Мартовско сјећање“ везану за два догађаја из ближе историје: „милосрдно“ НАТО бомбардовање 1999.године које је почело у марту и мартовски погром 2004. године.
О значају ове акције, њеним резултатима и зашто баш овакве акције невладиних удружења треба подржавати написаћу нешто другом приликом.
Наравно, ово није једина меморијална и хуманитарна акција која се покреће али мислим да то за опстанак и напредак нашег народа на Косову и Метохији није довољно. Нажалост, политика оних који би о томе требали да брину није пуно више одмакла од какве јунице. Не кажем да јуница није добра, али засигурно није довољна. Покушајмо да смислимо нешто што би мало изашло из тих оквира.
Основни проблем свих малих и провинцијских средина на Балкану, а често и шире, је недостатак креативног и продуктивног посла. На Косову и Метохији је још теже јер се често све своди на ситни занат, неку пољопривреду, и ситне сервисне услуге. Тешко то може задржати дјецу и омладину. Поред личне сигурност људи траже и материјалну али траже и изазове да би свој креативни потенцијал исказали, па им те пословне изазове треба покушати донијети у кућу.
Стога би ваљало поразмислити о проналажењу послова који би се могли радити из Косовске Митровице, других мјеста и енклава. Једини послови који би то евентуално могли да се организују су у виду рада на даљину и неке врста outsourcinga. На брдовитом Балкану није мало таквих послова прије свега у програмирању, директном маркетингу, неке форме call centara и ко зна шта све не. Истина доста је то сада уздрмано, јер сви очекују што ће вјештачка интелигенција да однесе или донесе, па је у посљедњих неколико мјесеци или годину дана смањена понуда outsourcing послова за пола али није да их и даље нема. Постоји могућност да и неко коришћење вјештачке интелигенције донесе неке нове послове …
Да прекратим, требају нам четири врсте донатора/приложника за неки од оваквих пословно/хуманитарних подухвата:
- први тип донатора: човјек или фирма власник компаније (најбоље је да је регистрована у САД, Канади, УК, итд) који треба да оснује компанију и нађе јој иницијални;
- други тип донатора: пошто је илузорно да такава компанија првих неколико година остварује профит треба нам инвеститор/имућан човјек/добротвор који би покривао губитке тих неколико година (то би могли бити домаћи добротвори из српских земаља а рок покривања губитака би био по мом мишљењу три године);
- трећи тип приложника: неко ко би помагао у обучавању запослених;
- четврти тип приложника: добар правник да правно уобличи односе међу свим ентитетима („чист рачун дуга љубав“).
Није нешто што се може реализовати за пар недјеља – мјесеци али ако имате људе који би хтјели да учествују у овом дјелу онда би могло да се постави на ноге у року од пар година.
Циљ је да се започне са једним оваквим подухватом а можда да до једнога дана дођемо и до три (један по један).
Не бих сметао власнику и да повлачи добит ако је буде, нити бих сметао другој врсти добротвора да када. и ако се, фирма стави на ноге једног дана нешто од уложенога поврати. Опет кажем да да је чист рачун дуга љубав и ово ваља пажљиво и правно уоквирити.
Укупан трошак за годину дана: 10-20 људи x плате, трошкови оснивања, основног опремања. Наредних година трошкови плата и пословања умањено за приходе које фирма добија. Мислим да би било добро да други тип донатора преузме покривање губитка на три године. Све скупа за 20 радних мијеста по једном пројекту у креативном сектору не прелази 1 милион евра за три године а претпостављам да ако се обезбиједи квалитетан прилив посла да би се барем пола новца вратило чак и током те прве три године. Ако би било три пројекта онда све треба помножити са тим бројем али ту би били други донатори за сваки појединачни пројекат. Дакле, не ради се о малим средствима али мислим (надам се) да није немогуће. Када упоредимо ово улагање са силним „мртвим“ некретнинама које се саградише …
Ако би било више пројеката добро би било да су географски раздвојени (један у или око Косовске Митровице, један у Метохији и један нпр. у Косовском поморављу). Наравно, није вјероватно да се ово прави преко ноћи.
Универзитету у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици, који функционише и у доба актуелних блокада и свих невоља које пролази српски народ на Косову и Метохији могао би да буде ослонац у школовању и тренингу омладине са КиМ, али не само са КиМ, за наведене послове.
Медијско праћење оваквих активности није од велике користи док се неки од бизниса не стави на ноге. Након тога „ништа не успијева као успјех“.
Када се погледа колики је то износ за три године ради се о смијешном износу за државу. Да не говоримо о томе што би се могло учинити са неким пореским олакшицама у Републици Србији за овакве активности. Међутим, можда је и боље да се овако покуша а без икаквог утицаја политике.
Ма како дјеловало нереално сјетих се изјаве једног нашег (не)срећног политичара:“ један запослени четири гласа“ а овдје је један млади човјек запослен ´4 младих људи остају на КиМ (40 до 80 по пројекту плус мултипликативни ефекат и утицај на друго пословање). И још наши људи воле и да се осамостале, да сами започну бизнис, када осјете да могу, а овдје је то зрно новога бизниса заправо оно што би се и хтјело постићи оваквом акцијом.
Косовско-Метохијско поље божура можда за 10-15 година може бити Косовско-Метохијска силицијумска или e- или ai-долина. „Ништа не успијева као успјех“.
Извор: Мартовско сјећање
